Јосиф-наратив се често препознаје као независна књижевна целина унутар које су уметнуте подцелине, од којих неке имају циљ да приповест повежу са ранијим сагама о праоцима са једне стране и приповешћу о изласку из Египта са друге. Ипак, у новије време значајан број аутора указује на то да је структура Јосиф-наратива пaжљиво осмишљена, а да кључни мотиви (иако су књижевно другачије представљени) рефлектују интересовања карактеристична не само за приповести о праоцима (Пост 12-36), већ и библијску праисторију (Пост 1-11). Стога, питање структуре, тема и мотива ове приповести остаје отворено, а оно утиче на датирање целине, разумевање њених кључних порука као и места и улоге у канону. Постојало је више предлога у вези са жанровким групама у које је Јосиф-наратив смештан. Уколико се изузме класично разумевање Јосиф-приповести као наставка сага о праоцима, две доминатне претпоставке су приказивање приповести о Јосифу као дидактичке приче (мудросног романа), са једне стране односно као новеле дијаспоре, са друге стране.
чланак
Приповест о Јосифу је испуњена успонима и падовима људског живота, а њене теме родитељског фаворизовања, љубоморе, издаје, провиђења, поноса и праштања заједничке су свим људима током свих времена. Пажљиво конcтруисан, Јосиф-наратив остаје интригантан кроз обимну приповест која држи пажњу, намеће питања и инспирише реинтерпретације. Карактеристика која доприноси лепоти приповести су бројни и упечатљиви мотиви. Они је прожимају и, кроз повремено понављање и постепено модификовање, воде ка расплету почетне ситуације.
чланак
