Синајска Приповест

Сажетак: аутор разматра карактер религијских феномена указујући на сличности и разлике у разумевању материје у истраживању чије су резултате представили Р. Ото са једне, и М. Елијаде, са друге стране. У наставку писац се усресређује на проучавање конкретних мотива који спадају у област библијског богословља и религиологије, али указујући на који начин су ови појмови преузети из општег древнооријенталног религијског окружења, а затим модификовани и надограђени од стране библијских писаца Старог и Новог завета. На тај начин, аутор, усресређујући се на кључне мотиве Синајске приповести: дом и свештеник илуструје начин на који се примењује метода анализе историје појмова и мотива на конкретном библијском тексту, а кроз разматрање упоредних извора Египта, Асиро-Вавилоније, Ханана, Хетита...

Аутор разматра примену жанровске критике на Свето писмо. У свом разматрању он полази од објашњавања основних теоретских претпоставки жанровског критицизма и историје његовог обликовања у односу на библијски текст, да би потом покушао да примену наведених теоретских одредница илустрије на тексту Књиге Изласка. Аутор се, пре свега, усресређује на Синајску приповест (Изл 19-40) и Синајску Перикопу (Изл 19-24) указујући на то да нам примена жанровске критике омогућује да у наведеним целинама откријемо бројне жанровске обрасце међу којима су најзначајнији жанр божанске (космичке) планине, жанр савезног уговора и храм-градитељски жанр.