ДРЕВНА САМАРИЋАНСКА УЉАНИЦА ПРОНАЂЕНА НА ГЕРАЗИМУ

Археолошки комплекс на планини Геризим, који се налази у близини Наблуса, ископан је 90тих година прошлог века. Ископавања је извршио археолошки тим под в др Јицака Магена (Dr. Yitzhak Magen). Недавно су радове на очувању и приступачности спровели Управа за природу и паркове (Nature and Parks Authority) и Цивилна управа (Civil Administration).

Верује се да су Самарићани користили камену каду са купање и ритуална очишћења. За разлику од јеврејске микве, Самарићанска када је била заиста то, масиван камени елемент који је, иако је био тежак, могао да се помера.

Археолошко налазиште на Гори Благослова на врху планине Геризим простире се на 40ha. Укључује остатке из великог самарићанског града из персијско-јелинског периода који је био изграђен око сакралне локације (области). Подручје је било окружено добро утврђеним зидом. У средишту се налазио Самарићански град. Јужно од   светог подручја откопани су остаци велике зграде која садржи десетине соба. У оквиру овог објекта налазило се више објеката: преса за маслине, величанствена стамбена зграда и продавнице. У остацима стамбене зграде пронађена је и лампа типична за период 5. в. пре Хр. Ископани су и други докази свакодневног живота (тањири, лонци, вазе) у резиденцији за коју археолози верују да је припадала породици богатих свештеника, рекао је Елимелек.

Самарићани се помињу у Библији. Они себе препознају као потомке Левија, сина Ароновог, и северно-израелских племена Јефрема, Масије и Левија. Сматрају да су њихови преци надживели пропаст Израелског царства које су срушили Асирци  722. год. пре Хр.
Древна Самарија и Јерусалим су до 9-8.в. пре Хр. имали заједничку историју као део Уједињеног царства Давида и Соломона. По распаду уједињене монархије Самарија постаје престоница Израила, а Јерусалим остаје престоница Јудеје. Били су и веома различити. Урабана антропологија Самарије и Јерусалима, према савременим истраживањима, рефлектује идеолошке разлике два града. Наиме, као друштвени ентитети, градови имају низ друштвених улога, укључујући идеолошку, политичко-административну и економску. Релативни значај ових друштвених функција није случајан, већ произилази из снаге и градске привреде и државе која је контролише. У смислу урбане антропологије, древна Самарија била је административниград - град јаке политичке моћи и контроле над економијом која је утемељена на пољопривреди, град којим управљају лидери са приступом великом богатству, град-средиште државне моћи, али са кохезивном силом изведеном из принуде, а не заједниче идеологије – пише стручњак за урбану антропологију Џил Кац (Jill Katz) додајући да је, насупрот томе, Јерусалим био пример модела владарско-руралног града — града са слабом политичком моћи и економијом која се ослања на руралну пољопривреду, али са идеолошким статусом који игра доминантну улогу. Јерусалим из гвозденог доба је углавном био свети град, чији је друштвени живот био оријентисан око светог календара.

Израилско царство је и пре пропасти било склоно синкретистичком култу, односно прихватању хананских божанстава. Пошто је синкретизам у својој основниј форми, био потиснут деловањем пророчког покрета и радикалним, и крваво успостављеним јахвизмом под владавином цара Јуја, развија се секундарна форма синкретизма која је подразумевала формални јахвизам, при чему су Јахвеу придоаване карактеристике чији су носиоци били раније поштовани ханански богови. Овакав "синкретистички јахвизам" неретко је укључивао сензуалне аспекте хананског култа (сакралну проституцију), што је наилазило на строге укоре пророка чија је делатност обележила последње деценије  Израилског царства. После асирског уништења Самарије, престоница Израила није обновљена, а чак ни данас није у сјајном стању. Државна моћ која је била разлог њеног постојања је нестала. С друге стране, Јерусалим је разорен 586. пре Хр. и то је билло тек прво од више разарања овог града који је обнављан јер, како примећује Кац никада није изгубио своју царско-ритуалну суштину.
Када је Израилско царство нестало са историјске сцене, већина становника Самарије је расељена, и постепено је изгубила израилски идентитет. Нешто израилског становништва је пребегло у Јудеју где се стопило са јудејским племенима. Трећи део остао у самој Самарији која је била насељена нејевреским становништвом из других области асирске империје. Они су, у почетку, наставили са религијским синкретизмом прихватајући веровања и верске праксе поменутих народа, али су њих обликовали у складу са својим снажним предањима која су имала јеврејске корене. Тако су настали Самарићани, народ који је био носилац и наследник древних јеврејских предања северних израилских племена, али који није сачувао ни верску ни етничку чистоту на којој су инсистирали јудејски повратници из вавилонског расејања.
Због тога су они одбили понуду Самараћина да заједно раде на обнови Јерусалима и тамошњег храма. Одбијени Самарићани су постали противници јудејске заједнице.

Њихово непријатељство, различитог интезитета, обележило је наредне векове, а јасно је препознатљиво у Еванђељима, нарочито Јовановом и Лукином. до тог времена Самарјани су већ постали монотеисти, али то их није учинило прихватљивим за Јудеје, иако је у неким периодима Самарићанска заједница била спремна да прихвати протеране свештенике Јерусалима као своје свештенослужитеље.

Један од главних спорова између Јудеја и Самарићана било је место богослужења. Према јудејским предањима, место на којем је Авраам требао да принесе Исаака на жртву било је Морија, која је поистовећена са Сионом, гори на којој је подигнут јерусалимски храм. Самарјанско предање сугерише да се то није догодило на Морији, већ Геразиму на којем су они подигли свој храм, и на којем је доцније Мојсеј организовао изговарање савезних благослова, док су савезна проклетства (која су служила као опомена израилским племенима склоним да крше савез) изговарана са Горе Евал (Пнз 27:11-26). 

Какогод, поменута расправа између Самарићана и Јудеја у вези са местом богопоштовања, свој познати израз добила је у Јн 4, поглављу које садржи опис жене Самарићанке која поставља питање: наши очеви су се на овој гори молили Богу, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба молити... које је свој одговор добило у знаменитим Христовим речима: веруј ми, жено, да иде час када се нећете молити Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму... него иде час, и већ је ту, кад ће се прави богомољци молити Богу у Духу и истини, јер Бог хоће такве богомољце. Бог је Дух и који му се моле, треба да се моле у Духу и истини (Јн 4:20-24).

Однос хришћана апостолске епохе и Самарићана је био амбивалентан. Чини се да је Самарија у најранијем периоду била једна од области на коју је била упућена хришћанска мисао, али и да су неки појединци (или групе) у Самарији биле у сукобу са апостолима. Данас су Самарићани малобројно етничко-верска групација коју чини неколико стотина чланова насељених на Гори Геразим и у израелском граду Холону. Прилично су антихришћански настројени.

https://www.bkcentar.rs/sr/archives/ponavljanje-pripovesti-pokusaj-alternativnog-citanja-narativa-o-jakovljevom-rvanju-vidoslov-vol-86-1-79-130-jovan-blagojevic
https://www.biblicalarchaeology.org/daily/archaeology-today/biblical-archaeology-topics/ancient-samaria-and-jerusalem/?fbclid=IwAR0WWI17PYKWhlAEYQ-2Cgmnworm0KksUee0_JpCWYFbrfTVliuQgxsPVIU