Вечерњи сутон jе прелазио у све дубљу таму ноћи. Иако је тмина још снажнија унутар бедуинског шатора, њена снага се не може мерити са дубином мрачних мисли праоца Јакова. После двадесет година странствовања у Харану, он се враћа у земљу коју је Бог обећао његовим оцима, али није сигуран да је тај повратак мудар чин. Бог му је обећао, две деценије раније, да ће га вратити у Ханан и Јаков је на овај пут кренуо уздајући се у испуњење тог божанског обећања. Сада није сигуран у њега. Испуњењу божанског обећања успротивио се човек, Исав. Он је некад био Јаковљев брат. Сада му је потенцијални крвник. Чека га са четом добро опремљених ратника. Чека га желећи да осветом исправи давно учињену неправду, да крвљу спере обману и увреду. Јаков се колеба. Своју породицу и слуге праотац шаље другим путем, а сам остаје на обалама Јавока, час са десне час са леве стране реке која својим током чини природну, невидљиву, али ипак јасну, границу између Харана и Ханана, Месопотамије и Ветила, земље обмане и земље обећања. То Јаковљево наизменично кретање са једне на другу обалу Јавока као да осликава његово колебање у покушају да разреши питање које га је егзистенцијално притискало: ко је јачи, удаљени небески Бог који му се обратио деценијама раније или човек са којим ће се сусрести већ наредног дана? Да ли човек може да победи Бога? Пред нама је приповест која нуди изненађујући одговор.