ХРАМ СТАР ОСАМ МИЛЕНИЈУМА ОТКРИВЕН У САУДИЈСКОЈ АРАБИЈИ - нова археолошка открића на локалитету Ал-Фав

Саудијска комисија за баштину (The Saudi Heritage Commission) је објавила саопштење поводом новог открића саудијско-међународног научног тима на локалитету Ал-Фав. Некада главни град Краљевине Киндах, Ал-Фав се налази на ивици Ал-Руб' Ал-Кхали, 100 км јужно од Вади Ал-Давасира на  рути која повезује савремене градове Вади Ал-Давасир и Најран. 

У пројекту који је предводила Комисија за баштину, мултинационални тим археолога предвођен Саудијском Арабијом спровео је свеобухватно истраживање локалитета користећи најсавременију технологију. Током истраживања коришћене су висококвалитетне фотографије из ваздуха; вођени снимци дронова, топографско снимање; радар за даљинско испитивање, ласерско скенирање, геофизичка испитивања, опсежна обилазна истраживања и сондирање локације.

Истраживање је дало неколико открића, од којих су најзначајнији остаци каменог храма и делови олтара, где су мештани Ал-Фау практиковали своје ритуале и церемоније. Храм исклесан у камену се налази на ивици планине Тувајк, познате као Кхасхем Кариах, источно од Ал-Фав.

Штавише, откривени су остаци 8.000 година старих неолитских људских насеља заједно са 2.807 гробова различитих периода разасутих по целом локалитету, који су документовани и класификовани у шест група. Неколико верских натписа је пронађено широм терена, обогаћујући наше разумевање верског система веровања заједнице која је насељавала ово место. Међу њима је и натпис у светишту Јабал Лахак упућен богу Кахалу, божанству Ал-Фав, од стране особе по имену ВХ Б Л Т (Вахб Аллат) из породице М Л Х Т (Малха), становника Гуерре (град Ал-Јарха).

Значај натписа лежи у његовој вези са породицом из града Ал-Јарха и упућивању на древни назив места где је светиште саграђено (планина Тувајк). Натпис указује на везу између градова Ал-Фав и Ал-Јарх. Веза је највероватније била комерцијална с обзиром на локацију Ал-Фав на древном трговачком путу. Натпис имплицира или верску толеранцију између становника два града, или обожавање Ал-Фавовог божанства, Кахала, од стране неких од становника Ал-Јархе, града чија локација поуздано идентификована Ал-Јарха (неколико научника га повезује са местом Таџ), а који је био пословично богатак током древних времена.

У близини храма су откривени темељи четири монументалне грађевине, неке са угаоним кулама. Њихова архитектура, унутрашњи планови и дворишта на отвореном сугеришу да се користе као одморишта трговачких каравана.

Археолози су открили остатке сложеног система за наводњавање (канале, цистерне за воду, стотине јама за сакупљање кишнице) пољопривредног земљишта. Тиме се може објаснити како су становници ових земаља превазишли и прилагодили се сушној клими и минималним падавинама једне од најсуровијих пустиња на свету. Опсежна истраживања и слике са даљинског истраживања откриле су неколико пољопривредних поља која се користе за узгој разних усева за издржавање становника.

Открића укључују серију камених слика и натписа уклесаних на лицу планине Тувајк, који приповедају о човеку по имену Мадхекар Бин Мунеим и илуструју дневне сцене лова, путовања и битке. Теренски рад на Ал-Фаву први је покренуо Универзитет Краљ Сауд 1970-их у студији коју је надгледао проф. Абдулрахман Ал-Ансари и која је трајала више од 40 година. До сада су откривени могу културолошки аспекте локације, посебно у вези са просторима за становање, тржницама, храмовима и гробницама. Досадашњи резултати објављени су у седмотомном делу.

Ал-Фав је значајно археолошко налазиште које се налази на раскшћу Вади Ад-Давасира и обронка Тувајк. Климатски услови региона су се током времена значајно мењали. Неки периоди су били знатно влажнији од садашњих о чему сведоче древни извори,  доступност подземне воде која је снабдевала локацију и пољопривредни сектор оазе у прошлости, омогућавајући рано људско насељевање. На подручју су кроз историју живеле различите категорије становништва, од праисторијског номадског и полуномадског до урбаног становништаграда који се развио у другој половини 1. миленијума пре нове Хр. Локалитет није био насељен у исламском периоду.

Културном пејзажу археолошког подручја Ал-Фав припада и изванредна збирка праисторијских камених структура различитог облика и величине. Она обухвата више од 320 конусних објеката (троугластих камених конструкција), дужине од 2-3 до 108м, концентрисано је у зони од 8км2јужно и северно од археолошког налазишта. У долини се налази око 1.500 кружних камених конструкција (гробница), концентрисаних на сектору од 4 км2 јужно од локалитета, док се на горњем платоу налази више од 150 кружних камених конструкција (гробова, гробница...). Број, величина специфичан геометријски и просторни распоред праисторијских камених грађевина сведочи о колективном залагању њихових градитеља и доказ су дуготрајног људског присуства. 

Резбарије на стенама које представљају људске и животињске мотиве, понекад праћене натписима. Веома је значајан човека са два копља у левој руци и мачем у десној. Налази на падини стрмине Тувајк. На другим деловима планинских падина налазе се многи натписи, као и петроглифи камила, људи, кочија и дивљих животиња (козорог, орикс, газеле).

У језгру археолошког подручја, западно од обронка Туваик, налази се древно насеље оазе Кариат Ал-Фа, напредни и космополитски каравански град основаном у 4. в. пре Хр., као караванска станица трговачких племена која су превозила ароматичне материје (миро, тамјан) са југа Арабије у оазу Гера (Источна Арабија) и даље у Месопотамију и на Медитеран. Доступност воде и плодне земље, као и одсуство других оаза на источном делу пута тамјана, учинили су Кариат Ал-Фав кључном регионалном тачкомсве  до 3.в. хр. ере. Сукцесивно и истовремено присуству различитих цивилизацијских група потврђена је језичком разноликошћу натписа пронађених у остацима стамбених насеља Кариат Ал-Фав, као и на некрополи у којој је пронађен обиман попис божанстава локалног пантеона. Минејци из Јужне Арабије, Лихјанити, а касније и Набатејци са северозапада населили су се у Карјат Ал-Фау. Град је био главни град древних краљевстава Дакир, Кахтан, Кинда. У антици је био познат као Кариат дхат-Кахл (град бога Кахл). Ископавања су доказала културне везе јужном Арабијом, Грчком, Римом, Парћанима и сасанидима. 

Сматра се да је назначајнији трговачки артик био тамјан. Производио се само у у Јужној Арабији (данашњи источни Јемен и Оман), а због ритулане употребе тражен је свугде (Египат, Вавилонија, Рим, Византија, Индија). Овај луксузни производ спадао је у ред најскупље робе, а контрола тамјанских путева била је значајан економски и геополитички фактор, па није чудно што је Ал-Фав био један од највећих арапских градова тог периода. Археолошка ископавања у историјском језгру Кариат Ал-Фава открила сувелики број артефаката који одражавају његов економски, политички и друштвени статус (кипови, накит, метални предмети, стаклени предмети, керамика, итд.). Разноврсност и префињеност локално произведених и увезених артефакатасведоче о богатству ове оазе. Неке од тамошњих грађевина имале су веома велике просторије, а већина их један или више спратова са балконом на врху. Велика зграда, вероватно караван-сарај, налази се на североистоку јужног сектора. Ова утврђена грађевина, заштићена угаоним кулама, је најупечатљивији остатак насеља. Досеже висину од неких 6-8м изнад равнице. Изградња великог караван-сараја, северно од стамбене области, показује да је гостопримство посетилаца трговаца било у суштини Ал-Фав-а. Градску управу контролисао је локални владар и његов двор, а постојало је и свештенство о чему сведочи присуство неколико храмова и светилишта на том месту. Источно од сараја лежи низ престижних кућа у којима су откривене изузетне фреске и храм у коме је пронађен значајан број статуа. Импресивна некропола за вишу класу Ал-Фав налази се око стамбене области, док су гробнице обичних људи лежале даље у долини.  Некропола Ал-Фав указује важност лозе и генеалогије унутар ове племенске популације. Куле-гробнице Ал-Фав сведоче и о снажној хијерархију унутар овог друштва. Верски ритуали су били важно средство изградње заједнице, а број храмова и њихова архитектура сведоче о значају религије унутар ње.

Храна и пашњаци су обезбеђивани посредством огромне мреже за наводњавање. Остаци древних извора и пољопривредних поља оазе чинили су суштински и функционални део његовог првобитног окружења унутар кога је кључну улогу имао планински ланац.

Историјске границе и еволуција оазе Ал-Фав су још увек нејасни, а истраживања су у току како би се открила људска интеракција са околином. Културни пејзаж, који се развио као последица природног и географског, пружа фасцинантан преглед различитих фаза људске историје у којима су људске заједнице развиле нови приступ простору и искусиле нове начине конституисања кохезивне друштвене групе.

Изградња праисторијских геометријских камених структура, од којих су неке импресивне величине, илуструје први историјски прелаз. Ове структуре представљају велику физичку колективну инвестицију, каналишући енергију  коју су могле да пруже само организована  друштва и то са претпостављеним заједничким, вероватно религијским, циљем. Оне су сведоче о осећају припадности и доводе у питање општеприхваћену бинарност између номадског и седелачког становништва. Прецизно датирање и проучавање значења ових камених грађевина — пронађених иу разним другим деловима Арапског полуострва — представља изазовно ново поље истраживања.

Развој караванских друштава у 1. миленијуму пре нове ере представља још једну значајну револуцију у људској историји видљиву  на археолошком подручју Ал-Фав. Удаљени региони са сопственим језицима, верским пантеонима, политичким и друштвеним системима организације, технологијама и занатским традицијама међусобно су се повезивали и остваривали интеракцију са ширим културним областима Месопотамије и медитеранског басена. Многобројни и вишејезични натписи пронађени на локалитету, мултикултурални утицаји идентификовани у граду и некрополама, показују космополитску природу ове оазе, смештене на раскршћу мобилног начина живота и успостављеног града. Овде се препознаје начин  на који су људска друштва развила кохезију заједнице и организовала се као група у контексту економске и логистичке револуције покренуте припитомљавањем камила, а која се огледа у појављивању мобилних, космополитских, каравана.

Изузетна разноликост и богатство покретних археолошких остатака илуструје различите аспекте животног стила узастопних заједница које су насељавале ово подручје. Чини се да је град имао три главне фазе развоја. У исламско доба није познат никакав траг насељавања. У ретким изворима из оовг периода спомиње се бунар Ал-Фава, напуштеног места и поља рушевина. Оштра и дефинитивна напуштеност града вероватно илуструје повезаност историјских догађаја и климатских промена са сушном ситуацијом. Локалитет су поново открили инжењери из Арапско-америчке нафтне компаније (ARAMCO) која је радила на том подручју почетком 20. века.

Природни пејзаж и шире окружење локације показују изванредан ниво очуваности. Никаква модерна инфраструктура не ремети локацију и културни пејзаж је очуван. Од почетка саудијских ископавања 1970-их, археолошка налазишта су ограђена, а приступ том подручју строго контролишу саудијске власти. Нова открића резултат су сталних напора Комисије за наслеђе да проучава, заштити и очува локалитете културног наслеђа нације. Истраживања на локацији ће наставити да граде боље разумевање културног пејзажа археолошког подручја Ал-Фав. — СПАШто је још важније, открића локације Ал Фав показују да је тамо постојала цивилизација пре монолитног ислама. Ови налази би могли да доведу у питање уверење да је арапска цивилизација на подручју Саудијске Арабије производ исламског фактора.

У новије време Саудијска Арабија је подарила више значајних археолошких открића. На себе је скренула пажњу оних који се баве библијском археологијом и то не само зато што неки њене планинске масиве препознају као потенцијални библијски Синај, место склапања савеза Бога и Израила, већ и због открића натписа повезаних са именом цара Набонида, последњег владара неовавилонског цараства чије се име доводи у везу са драматичним догађајима описинаим и у Светом писму. Набонид је управо у овдашњим оазама провео читаву деценију по напуштању Вавилона, престонице којом управљао његов регент Валтасар. Научници се надају да дешифровање ових текстова, као и проналазак нових могу да проуже нова сазнања о друштвеним, културолошким и религијским струјањима која су обележила последње године вавилонског расејања и која су на различите начине могла да утичу на библијске писе. Није занемарљиво ни једно од новијих археолошких открића, натписа који сведочи да је на овом подручју хришћанство постало доступно током апостолске или ране пост-апостолске епохе.

 

Извори: 

https://www.bkcentar.rs/sr/blog/car-nabonid-arheobiografija-da-li-je-poslednji-vavilonski-vladar-bio-religijski-zanesenjak-i-ludak-ili-vizionar