ЦАР НАБОНИД: АРХЕОБИОГРАФИЈА – да ли је последњи вавилонски владар био религијски занесењак и лудак или визионар?

Набонид се као необичан владар истакао од краја 19. в. када су научници почели да преводе клинописне документе, углавном у облику глинених плоча, углавном фрагментарних. Набонид је био дворјанин који се трона докопао у 50тим или 60тим годинама уз помоћ Валтасара, свог сина чије се име јавља у библијским списима (Дн 4-5). Научници сматрају да деценијско самоигзнатнство цара Набонида, током којег је живео у арабијским пустињама (где је у Тајма оази основао неку врсту престонице), у позадини описа Дн 4, где је седам година изгнанаства (грешком?) повезано са царом Навуходоносором. Сопствени натписи Набонида описују као побожног владара који је нарочиту пажњу посвећивао сновима које је препознавао као поруке богова. 

Набонид је, такође, био познат по својој скоро фанатичној оданости лунарном божанству Сину, кога је уздигао до статуса најважнијег божанства у вавилонском пантеону што је било супротно миленијумској оданости Мардуку као заштитнику Вавилона. Неки научници верују да је уздизањем Сина, бога чији су се главни храмови налазили изван града Вавилона, Набонид можда покушавао да уједини велико и дифузно царство под обожавањем бога који је људима широм царства био привлачнији од Мардука и стога прихватљивија кохезивна сила коју је уочио Набонид, нови човек са новом визијом Вавилонског царства. Та визија можда није била остварена, али 3000 клинописа који су остали иза Набонида, може да нам је приближи а можда и овог владара представи у другом светлу.

Намере цара Набонида можда су последица његовог сагледавања  наслеђа настајалог током два и по миленијума историје месопотамских цивилизација зачетих у Сумеру у којем су најстарији градови, попут Ура, били под покривитељством лунарног бога Нана/Син. Тек почетком 2. миленијума пре Хр. уздиже се Вавилон који, као верско-учењачко средиште наставља мање сумерско, а више акадско језичко-културно предање да би крајем 19. и у првој половини 18. в. пре Хр. знаменити Хамураби основао Старовавилонско царство уздигнувши формално Шамаша (соларног бога), а практично олујно божанство Мардука као свог патрона. Мардук и његова епска победа над примодијарним уништитељским силама окена прослављана је током четрнестодневног празника Нове године, када је и обнављано свето право владавине вавилонског цара.  

Током 2. и раног 1. миленијума позиција Вавилона као престонице Месопотамије била је промењива. Странци су га повремено освајали, али углавном прихватајући вавилонску културу и стапајући се са самим Вавилоњанима. Коначно, Набопаласар (вл. 626–605. пре Хр.), изданак древног вавилонског племства, узео је власт у своје руке прекинувши вековну доминацију Неоасирског царства које је под своју управо преузело највећи део територијама којима су раније управљали асирски цареви. Те територије су додатно проширене освајањима Навуходоносора II, другог владара неовавилонске империје. Иако ратник, Навуходоносор је запамћен пре свега као покровитељ изградње и градитељ. Довољно је посменути Иштар-капију, знаменити зигурат Е-те-ме-на-ки  и друге пројекте. У последњој деценији 7. в. пре Хр., вавилонске снаге су освојиле последње остатке Неоасирског царства на северу, укључујући Харан, родни град Набонидове породице. У то време, његова мајка Адад-гупи, свештеница Сина, доведена је у Вавилон, а њен син је постао утицајни дворјанин.

На плочицама из времена Навуходоносора, помиње се званичник Набонид као свадљива и насилна особа, али и вештпреговарач који је издејствовао мировни споразум између иранских Медијанаца и анадолских Лидијаца. Навуходоносора II је наследио зет Нериглисар (вл. 560–556. пре Хр.), а затим и његов син Лабаши-Мардук. Лабаши-Мардук је свргнут у државном удару који је Набонида довео на трон. Доступни документи сведоче да је многе његове некретнине преузео Набонидов син, Валтасар што сугерише да је и он учествовао у преврату.

Пронађени документи указују да је на Набонидовом двору постојао круг високих званичника са титулама, али и и неки без званичних звања. Ови други су чинили интимнији круг царских саветника, а на позицијама моћи били су још од владавине цара Навуходоносора и Нериглисара. Углавном су били арамејског порекла, а том народи можда је припадао и Набонид (на шта упућује чињеница да је био из Харана. Арамејци су били етничка заједница која је живела широм царства и њихов семитски језик је постепено потискивао акадски. То што је Набонид одржавао блиске везе са Арамејцима указује да је био заинтересован да успостави паралелни ссистем моћи, ван званичног и постојећег система царства. Нарочито је био заинтересован за трговинске трансакције, нарочито повезане са некретнинама. Бројни документи о купопродаји носе његов печат, али на њима се ретко спомиње вавилонска аристократија и свештенство. Могуће је да је постојала борба за моћ између Набонида и истакнутих свештеничких породица, борба која је наговестила верски раскол. У прве три године владавине, Набодин је учврстио власт и покренуо је походе на Анадолију и Левант. Постоје наговештаји да је чак подстакао, тада јошувек незнатог персијског краља Кира, на побуну против Медијанаца, што ће га на крају скупо коштати.

Набонид је оставио сведочанства о својим грађевинским подухватима (обнова градских зидина, подизање храмова...). Нарочито интересовање је показао према проналажењу и сакупљању древних верских клинастих посвета и статуа, и наредио је посебна ископавања у потрази за њима. Већ тада је лунарно божанство стављао у средиште своје владавине, посветивши у Уруку Синов храм и поставивши своју кћер за тамошњу свештеницу.

После три године владавине, и без икаквог јасног објашњења, Набонид је напустио Вавилон. Оставивши Валтасара као регента, да би током читаве деценије обитавао у пустошима северне Арабије. Поступак јебио необичан јер се од владара очекивало да буде у престоници, предводи војске и надгледа верске обреде. Можда је Вавилон напустио због сукоба са Мардуковим свештенством, а можда и самим сином. Током десет година кључни празник није прослављан, обнова царске власти није обележавана, а Мардук је чамио у храму Есагила што је узнемирило многе Вавилоњане.

Археолози настављају да проучавају трагове који би могли да објасне тајне Набонидовог одсуства. Приказ цара угравиран на стени преко 120м над кањоном у данашњем Јордану сведочи о походом на западне земље које су заузели Едомци. Набонид је приказан са купастом капом у молитви пред симболима небеских божанстава: Син (Месец), Иштар (звезда), Шамаш (Сунце). Натпис је нечитак, али вероватно прославља заузимање едомске тврђаве у Сели, утврђења саграђеног на врху планине који се назире само неколико стотинак метара изнад плоче. Заузимање тако добро брањеног положаја могло је бити предмет поноса Набонида и његове војске која је на овај начин обележила тријумф којим је окончана тешка битка, али и оставила подсетник на вавилонску моћ Едомцима. Овај текст и приказ не само да потврђује писање Набонидове хронике, већ и отвара могућност реинтерпретирања владареве личности.

Пре него је Арнулф Хауслајтер (Arnulf Hausleiter) са Немачког археолошког института (German Archaeological Institute) са Археолошког института  почео са ископавањима у у оази Тајма 2005. год. Набонид је са овом локацијом повезиван само у књижевним текстовима, али су ископавања открила структуре и натписе који се датирају у време када је Набонид ту обитавао. Ту су и бројни артефакти са царским именом. Археолози су открили царску стелу као и формалне клинописне таблице, премда су углавном фрагментарне. Откривени споменици су слични онима које је Набонид подигао у Вавилону, што је изненађујуће јер, иако су настали у пустињи, понављају облик оних из Вавилоније. Царски натпис откривен прошле године  више од 300км југоисточно од  Тајме у близини саудијског града Ал Хаит пружа додатне податке о Набонидовим активностима у тој области. Сцена са јаком атмосфером је слична оној раније пронађеној и приказује Набонида како одаје почаст симболима Сина, Шамаша и Иштар, као и четвртом симболу који подсећа на змију. Ова два приказа су једини Набонидови прикази који садрже овај симбол. Могуће је да је змијолик симбол имао посебан значај за локални арапски народ над којим је Набонид загосподарио.

Можда је, заправо, десетогодишње Набонидово одсуство из Вавилона било узороковано његовом жељом да царство прошири на југ и преузме контролу над вредним трговачким путевима западне Арабије. Древни извори, уместо тога, представљају Набонида као верског занесењака који је патио од психичке болести коју је лечио обитавањем у пустињи. Међу пергаментима кумранских рукописа пронађена је и тзв. Набонидова молитва настала вероватно у јудејској заједници Вавилона. Аутор(и) сугеришу да је цар напустио Вавилон због кожног оболења, можда да би избегао онечишћење храмова нечистим телом. У пустињи се, стога, молио јудејском Богу за исцељење. Извор ове приче могла је бити урбана легенда која је настала у Вавилону током Набонидовог одсуства и можда је, такође, помогла настанак приповести из Дн 5. 

У овом контексту, значајно је споменути Персијске стихове Набонида(Persian Verse Account of Naboniudus), натпис је 1924. год. У њему је описано како је Набонид напустио обожавање Мардука саградивши храм лунарном богу Сина после чега је отишао на дуго путовање и обитавао у оази Тајма у којој је саградио град и палату. Пре одласка поверио је војску свом најстаријем сину, свом прворођеном, трупама у земљи коју је наредио под својом командом. Пустио је све, поверио му краљевство, и сам кренуо на далеки пут. Овај натпис је сагласан са подацима које нам пружају четири Набонидова цилиндра (The Nabonidus Cylinder) која је 1854. год. Ј. Е. Тајлор (J. E. Taylor) ископао у угловима зигурата Ура. Цилиндри су садржали исти натпис - Набонидову молитву богу Сину:

Цилиндри су значајни зато што су прво сведочанство о постојању вавилонског владара по имену Валтасар. Наиме, на темељу сведочанстава античких историчара Бероса и Абиден Набонид је схватан као последњи цар Вавилона, те се то користило за негорање историчности библијског наратива из Дн 5, где се Валтасар представља као владар који је изгубио престоницу и царство. Ови натписи потврђују да је Валтасар био историјска личност и да је владао као регент (намесник) и савладар цара Набонида. Штавише, то објашњава зашто Данилу није понудио друго, већ треће место у царству. Наравно, Данилово ослављавање Валтасара као сина Навуходоносоровог не треба схватити дословно, већ као израз – који је ускладу са древнооријенталним праксама, означавао наследника трона (чак и уколико није био у крвом сродству са владаром чијим се сином назива).

Какогод, приповест Дн 4-5 сугерише да су вероватно постојале гласине о цару који је изгубио ум и који је оболео у смислу кожног обољења и, стога, се повукао у пустињу да се моли Сину, богу месеца, за лек за болест налик губи. Постоје извори који сугеришу да су Вавилоњани веровали да Месец може исцелити кожна обољења. Без обзира да ли је имао болест која је исцељена (делом или потпуно) боравком у Арабији, Набонид се вратио у Вавилон као одани поклоник лунарног божанства 543. пре Хр.

Последњих година своје владавине, Набонид је наручио низ стела и других натписа који су наглашавали примат Сина. Међу овим артефактима нарочито је значајан онај из Харана који доноси аутобиографију, Набонидове мајке Адад-гупи која је доживела 102. годину старости. Натписи описују њену службу богу Месеца и суђење вавилонским свештеницима који непоштују лунарно божанство. Натписи не спомињу Мардука, већ сугеришу уздизање Сина кога је можда вавилонски император препознао као кохезивну силу религијског уједињења различиитих и удаљених народа вавилонске империје. Лунарно божанство је свуда имало поклонике. Харан је био једно од култних средишта бога Сина, клањали су му се у арабијским пустињама, обожаванн је у далеком и древном Уру, али и широм Леванта.

Документи овог периода сугеришу да је Набонид постао свестан опасности коју је носило уздизање Кира персијског, који је до тада загосподарио Медијом. Киров цилиндар (The Cyrus Cylinder) откривен је 1879. год. у рушевинама Вавилона. Овај темељни цилиндар који описује Кирово заузимање Вавилона открио је Хормузд Расам (Hormuzd Rassam). Кир се у овом натпису представља као Мардуков изабраник и оруђе наглашавајући да је обновио храмове од Вавилона до Асура и (од) Сузе, Агаде, Ешнуне, Замбана, Ме-Турнуа, Дера, све до региона Гутиума, светих центара на другој страни Тигра" који су били напуштени омогућавајући расељеним народима да се врате у своје отаџбине. Он наглашава да је у те храмове вратио богове Сумера и Акада које је Набонид, на гнев господара богова, довео у Вавилон. Могуће је, међутим, да је Набонидово наређење да се божанске статуе из значајних градова царства донесу у Вавилон било израз предострожности који показује намеру да заштити значајне реликвије.

Три текста, Набонидов стих (Verse Account of Nabonidus), Набонидова хроника и Киров цилиндар описују последње дане Набонидове владавине. Они прате поход Кирове војске у Вавилон и улазак његовог војсковође Губаруа у сам Вавилон 539. пре Хр. Набонидова хроника (Naboniduschronicle) говори о владавини Набонида, последњег вавилонског цара. Текст је веома фрагментаран, али указује да је вавилонски владар био изненађен муњевитим успоном Кира Персијског. Хронике сведоче о Кировој победи над медијнаским владаром Астијагом у шестој години Набонидовог царевања, као и краља чије је име изгубљено у три године касније (ii.1-4). Успон Кира се објашњава издајом у медијанској војсци која се побунила против Астијага, предавши га његовом непријатељу. Хроника потврђује да Набонид десет година није био у Вавилону, већ да је ратовао у Арабији освојивши краљевство Едом које је контролисало директан пут од Вавилона до Акабског залива (i.16-22). Од седме до шеснаесте године, Набонид је боравио у оази Тајма у арапској пустињи, одакле је лако могао отићи чак на југ до оазе Јатриб (савремена Медина). За то време, празник Нове године није прослављан, а култ у храмовима је запостављен. Овај мотив писац хронике понавља више пута дочаравајући стање очајања. Седамнаесте године владавине, Набонид се коначно вратио и култне активности су обновљење, а боогви из древних месопотамских средишта и храмова су измештане у Вавилон [iii.5-12]. Ипак, било је касно, велики центри иперије су пали пред Киром, неки и без отпора. Набонид је побегао, а писац хронике извештава да је Кирова војска ушла у Вавилон без битке [iii.13-15], заробивши одбеглог Набонида и доневши мир [iii.16-19]. У наставку, као и Киров цилиндар, говори се о повратку месопотамских богова које је Набонид довео Вавилон у њихове изворне домове/храмове. Оба текста се слажу да је град је пао доста лако и становници Вавилона су Кира дочекали као ослободиоца нарочито стога што је Кир вратио Мардука на трон поглавара богова. Набонид је вероватно отеран у изганатсво. Текстови пад града виде као последицу Набонидовог религијског промашаја, али не треба заборавити да су најмање два побуњеника покушала да збаце персијску власт у Вавилону. Они су се представљали као Набонидови синови што сугерише да је прогнани цар имао подршку у неким круговима вавилонског друштва, можда чак и племства. Можда је било оних који су се Набонида сећали не као одсутног, лудог цара, фанатичног поклоника Сина већ као Вавилоњанина који је трагао за начинима да што боље реорганизује царство како би му обезбедио опстанак, као човека коме је понестало времена.

Пад царства у антици обично је био резултат сложених, међусобно повезаних фактора који су били ван домета контроле било које личности иако су трауматизовани савременици и каснији историчари кривицу углавном пребацивали на појединца, обично последњег владара империје. Загонетни Набонид, последњи владар Неовавилонског царства био је по свему предодређен за такву улогу због својих ексцентричних верских и политичких избора. Његов пораз од Кира персијског учинио је да, после два и по миленијума месопотамских владара (било да су били краљеви град-држава, регионалних краљевстава или императори), власт су успоставили странци који нису били склони да прихвате постојеће обрасце државне управе. Велики древни градови Месопотамије попут Ура, Урука, Вавилона су битно маргинализовани. Многи извори из антике наводе Набонида као зликовца који је довео до пропасти Вавилона, али чини се да новија истраживања сугеришу могућност другачијег разумевања ове контраверзне и трагичне личности која миленијумима носи стигму узурпатора, јеретика и лудака. Набонид можда,  био тешка личност са јединственом политичком визијом чија је владавина прекинута пре могао је да оствари своје амбиције.

Историчари су га дуго схватали као ексцентричног, можда и залуделог, верског занесењака, док је он себе описивао поредићи се са препотопним мудрацом Адапом. Наиме, у једном од текстова који је иза себе оставио (Verse Account of Nabonidus), Набонид говори о препотопном мудрацу Адапи, познатом лику древних месопотамских епова, који је саставио (а не написао) знаменити еп Енума Елиш. Писац сугерише да је Адапа писао по божанском откривењу и зато је састављач, а не писац. Похвале изречене на поменутог великана древности, међутим, служе Набониду да истакне себе као оног ко Адапу превазилази у свакој мудрости и ко је, такође, преносилац божанских откривења. Он се хвали својом мудрошћу; он је видео оно што је скривено и тајне ствари додајући: не разумем утиске које оставља оловка, (али) сам видео оно што је скривено.

Можда последњи цар Вавилона и није слутио у којој мери је био у праву. Можда је његов поглед био толико упрт у тајне које би га, да је имао времена, учиниле једним од највећих владара Месопотамије, тајне које су га толико засениле да није видео оно што је било испред њега – да времена нема.

 

Clyde E. Fant and Mitchell G. Reddish, Lost Treasures of the Bible. (Grand Rapids: William B. Eerdmans Publishing Company, 2008), 233.”

 “Verse Account of Nabonidus,” LIvius.org. https://www.livius.org/sources/content/anet/verse-account-of-nabonidus/ 

https://www.livius.org/sources/content/mesopotamian-chronicles-content/abc-7-nabonidus-chronicle/