Повезаност религијског и поетског исказа је присутна од најранијег искуства људског рода. Ова повезаност се на различите начине уобличује у различитим периодима, тако да свој специфични образац добија и новијом српској поезији. Аутор овог чланска прати религијску, пре свега антрополошку и еклисиолошку мисао у поезији двојице значајних српских песника друге половине 20.в., Ивана В. Лалића и Миодрага Павловића. Ове теме се разматрају кроз поучавање личности песника (и њуховог самосагледавања), начина на који они у свом религијском искуству препознају развој и смисао стваралачког процеса и, коначно, начин на који се сагледава смисао производа стваралачког процеса односно само поетско остварење. Указује се на бројне слојеве религијске, библијске и митолошке подтекстове који су присутни у поезији наведених песника.