Свет Библије

Иван В. Лалић, песник који је обележио последње деценије 20. века, спада у ред изразито религијских песника неосимболистичког правца. У постојећим критикама библијски подтекст његове поезије је примећен, али неким момен тима није дата довољна пажња. И док је мотив Благовести веома уочљив и третиран у критикама, неким другим теoфанијским аспектима је посвећено мало или нимало пажње, иако управо они представљају контекст за правилно разумевање Лалићевог схватања Благовести. То су старозаветне сцене, и то пре свега оне које су повезане са праоцем Аврамом, Јаковом, Мојсејем и тројицом младића у огњеној пећи. Аутор чланка се посвећује овим сценама, доводећи их у везу са Лалићевим разумевањем Благовести као својеврсном тачком разрешења космичких, историјских и личних превирања.

Сажетак: Бранко Миљковић је песник који је своју реч градио на традицији (нео)симболизма и који је размишљања о тој врсти поезије изложио у есејима у којима доста простора посвећује ономе што назива „осамостаљеном“ песмом, песмом која добија свој живот независно од творца. У овом раду бавили смо се овим „животом“ песме након што јој је песник дао аутономију, односно, запитали смо се у којој мери нам је песник дао слободу да назремо у њој оно што нам аутор није изричито рекао, а да ипак при томе будемо верни смерницама које нам је дао. У том контексту смо се у другом делу рада дотакли хришћанске симболике коју песник користи у неким својим остварењима. Миљковић је песник великог метафизичког домета који је својом поетизованом филозофијом задирао у сфере које измичу чулној спознаји. Био је веран мотиву хераклитовске ватре чији пепео увек садржи могућност новог живота. На танкој линији између нихилизма и смрти, птице феникс и „анђела на зиду“ Миљковићева поетика наставља да говори својим јединственим језиком.

Посматрано из перспективе библијске археологије и археологије библијског света, август текуће године био је један од најбогатијих месеци. Нове студије у вези са употребом несимтеричних римских коцкица одшкринуле су поглед у веровања древних Римљана, али вероватно и других народа, што потврђује велики број астрагала (пророчких коцкица од животињских зглобова) пронађен у Мареши. У Саудијској Арабији пронађен је храм стар осам миленијума, нешто млађа (7.800 година) је женска фигурина пронађена у Анадолији, док су у Египту пронађени остаци једног од шест соларних храмова стари само четири и по миленијума. Ипак, по нашем схватању најзначајније је дешифровање древног писма које је пуна четири миленијума чувало своје тајне, а ту су и нова сазнања о разорењу Јерусалима у 1.в. хр. ере и откриће посветно-молитвеног натписа мозаика које, вероватно, представља коначну потврду за идентификовање библијске Витсаиде.

Израз "блажени" (μακάριοι) један је од најзначајнијих појмова античког света, укључујући и библијску мисао. Разумевање овог појма је од кључног значаја за разумевање не само старозаветних одељака у којем се појам појављује већ и Христове поруке дате кроз "блаженства" са Горе. То разумевање условљено је не само старозаветним схватањима, већ и грчком књижевноћу у којој се овај појам обилно користи.

Израз сведок (μάρτυρος) у постапостолској епохи и кроз читаву историју хришћанске цркве био је „технички термин“ којим се означавао мученик. Ово је једна димензија значења које овај израз има у новозаветним списима. Ипак, у њима се људи који су „само“ мученици не означавају овим термином, иако је мучеништво нешто што се неизоставно доводи у везу са сведоцима. Која је друга димензија значења овог термина и зашто је Јован Крститељ представљен као „иделани сведок“, па и „архетип“ хришћанског сведока?

Данас је празник, празник једне велике библијске личности, св. пророка Илије. Илја, свети и архетипски пророк, назива се и громовником. Овај назив дугује познатој сцени описаној у Светом писму, тренутку када је молитвом ступстио муње и громове који су спалили његове жртве потврдивши тим знамењем да је божански пророк. Оно што је, међутим, једнако важно јесте то што је овај громовити и громогласни пророк постао то управо стога што је био кадар и способан да чује, уочи, препозна, разуме и послуша „тихи и танани глас“ којим га је Бог упућивао. Громогласне и величанствене теофаније су имперсивне и, следствено томе, лакше и чешће се памте. Међутим, глас Божији знатно чешће је управо „тих и танан“, ненаметљив, глас који захтева ослушкивање, напор у разумевању, контекстуализацију. Управо данас, на дан поменутог пророка Бибијски културни центар својим пратиоцима представља нови пројекат и поклања „нулти број“ новог интернет-часописа тј. магазина - Библијски путокази. Овај нулти број састављен је од махом од текстова (који би могли да буду пажљивије исправљени, лектурисани) већ објављиваних на нашем сајту и страници, илустрованих више кроз „игру“ и „покушаје“ него професионалним дизајнерским прегнућима. То значи да би сваки следећи број могао и требао да буде бољи. Да ли ће бити следећих бројева зависи од Вас, односно од Вашег интересовања и спремности да рад на њему подржите својој претплатом. Тромесечна претлата за овај „месечник“ била би 1200 динара. За тај новац би добили прва три броја, сигуран сам боља и квалитетнија од овог „нултог“.

Вечерњи сутон jе прелазио у све дубљу таму ноћи. Иако је тмина још снажнија унутар бедуинског шатора, њена снага се не може мерити са дубином мрачних мисли праоца Јакова. После двадесет година странствовања у Харану, он се враћа у земљу коју је Бог обећао његовим оцима, али није сигуран да је тај повратак мудар чин. Бог му је обећао, две деценије раније, да ће га вратити у Ханан и Јаков је на овај пут кренуо уздајући се у испуњење тог божанског обећања. Сада није сигуран у њега. Испуњењу божанског обећања успротивио се човек, Исав. Он је некад био Јаковљев брат. Сада му је потенцијални крвник. Чека га са четом добро опремљених ратника. Чека га желећи да осветом исправи давно учињену неправду, да крвљу спере обману и увреду. Јаков се колеба. Своју породицу и слуге праотац шаље другим путем, а сам остаје на обалама Јавока, час са десне час са леве стране реке која својим током чини природну, невидљиву, али ипак јасну, границу између Харана и Ханана, Месопотамије и Ветила, земље обмане и земље обећања. То Јаковљево наизменично кретање са једне на другу обалу Јавока као да осликава његово колебање у покушају да разреши питање које га је егзистенцијално притискало: ко је јачи, удаљени небески Бог који му се обратио деценијама раније или човек са којим ће се сусрести већ наредног дана? Да ли човек може да победи Бога? Пред нама је приповест која нуди изненађујући одговор.

Тема која се представља у чланку тиче се књижевних карактеристика и структуре Јаков-циклуса у првој библијској књизи. Полазећи од препознавања књижевних карактеристика поменуте целине, аутор указује на наративне алате које приповедач користи, да би се потом усредсредио на могуће историјске контексте формирања коначног облика приповедних циклуса и на његов књижевни контекст и карактер. Коначно, аутор указује на књижевжну структуру циклуса, као и на њен допринос истицању битних момената и паралела унутар њега. У оквиру разматрања књижевних карактеристика циклуса нарочита пажња је посвећена свесној сувишности, типским сценама, недореченостима и двосмисленостима, бинарности „минималних наративних јединица“ као и географији као наративном средству, док се недоречености и двосмислености анализирају кроз три сцене наративног пролога (рођење, купопродаја првенаштва и Јаковљева превара). Разматрајући могуће историјске контексте формирања циклуса аутор разматра време и околности уједињеног царства, подељене јудео-израилске монархије и (пост)егзилне редакције.

Тема коју аутор чланка разматра је начин на који се на древни библијски текст може применити модерна (савремена) реторичка критика, као и који су могући исходи такве примене. У тексту се указује на основне принципе (теоријске претпоставке) античког и савременог реторичког критицизма, као и могућност (па и потребу) повезивања дијалошко-реторичке критике као синхроне методе тумачења, са дијахроним методама као што су критика извора, критика редакција и сл. Аутор указује на богату историју примене реторичке критике на библијски текст, нарочито се усредсређујући на Петокњижје и, пре свега, Књигу Изласка. Практичан пример примене поменутог метода писац чланка изводи на примеру синајске перикопе (Изл 19–24) указујући најпре на њене временско-географске одреднице. Аутор се затим усредсређује на сам текст перикопе откривајућиу њему нарочиту дијалошко-реторичку структуру која омогућује да се унутар ње развије дијалог (структурални и богословски) између различитих предања која су редактори укључили у канонску форму текста.

Исповедајући веру у Бога Створитеља ми заправо исповедамо веру у Бога поету. Уколико такво исповедање имамо као оно темељно у својој вери, неће нас зачудити тесна повезаност религијског и стваралачког, пре свега поетског, искуства. Такво искуство је снажно посведочено у Светом писму, а нарочито збирци библијске поезије, Псалтиру. Псалам 23 представља врхунски израз таквог сведочанства. Овај псалам је ремек-дело књижевности и мост ка древним цивилизацијама библијског Оријента чије тековине преузима библијски песник, али у исто време и богословски исказ надубљег религијског искуства којим се пророчки сеже ка Новом завету и омогућавају најдубљи антрополошки и христолошки увиди. На који начин нам препознавање поетских облика може помоћи у разумевању богословских мисли? Каква је веза између Старозаветних метафора и њихове новозаветне рецепције?