Постоји општи консензус у вези с тврдњом да њени есеји носе већу вредност од песама које је написала. Аничин аналитички дух и прецизност изражаја била је у стању да прати и да маестрално бележи развојни пут, не само стилова у уметности, него нечег много суштинскијег, што је она називала идејама. У једном од својих есеја се на одличан начин позабавила односом инспирације и рација у поезији. Више пута је наглашавала способност античког човека да остане трезан, чак и када у наручју Бахуса испија дух екстазе. Да ли је остваривање те равнотеже, коју је у интелектуалном смислу одлично разумевала и ценила, у њеном случају донекле ипак измицало, посебно када је писала поезију и када је морала привремено да остави по страни аналитичну реченицу, која је била њен најјачи адут?