Иван В. Лалић, песник који је обележио последње деценије 20. века, спада у ред изразито религијских песника неосимболистичког правца. У постојећим критикама библијски подтекст његове поезије је примећен, али неким момен тима није дата довољна пажња. И док је мотив Благовести веома уочљив и третиран у критикама, неким другим теoфанијским аспектима је посвећено мало или нимало пажње, иако управо они представљају контекст за правилно разумевање Лалићевог схватања Благовести. То су старозаветне сцене, и то пре свега оне које су повезане са праоцем Аврамом, Јаковом, Мојсејем и тројицом младића у огњеној пећи. Аутор чланка се посвећује овим сценама, доводећи их у везу са Лалићевим разумевањем Благовести као својеврсном тачком разрешења космичких, историјских и личних превирања.