ФИЛИСТЕЈЦИ

O Филистејцима није било пуно записа. Неколико текстова описују њихове ране године у библијским земљама. У Библији су описани као моћна коалиција урбаних градова-држава који угрожавају јудео-израилска племена. Библија тврди да су Филистејци дошли из Кафтора (Пнз 2:23; Јер 47:4; Ам 9:7).

Дуго се расправљало о локацији Кафтора. На темељу натписа Рамзеса III у Амоновом храму Мединет Хабу, Филистеји (p(h)rst), већина научника научника их повезује са покретом народа са мора, односно сеобом народа са острва на Левант око 1200. год. пре Хр, крајем касног бронзаног доба и почетком гвозденог доба I. Древни текстови и натписи бележе ову сеобу често је описујући као инвазију која се поклопила (а можда била и координисана) са упадима либијских чета.

Научници мисле да се под острвима и Кафтор подразумева Крит или нека друга област Егеја, Италије, Кипра или Киликије (југоисточна обала савремене Турске). Сугерисано је да народи са мора нису била хомогена група већ да је обједињавала различите источномедитеранске народе или чак гусаре (https://bkcentar.rs/sr/blog/misterija-civilizacijskog-kraha-i-naroda-sa-mora). Други одбацују мишљење да су Филистејци мигрирали на Левант. Они мисле да су Филистејци били аутохтони на Леванту и да је нова култура која се појавила у Филистеји током гвозденог доба I резултат нових идеја и знања које су се или прошириле из других култура или су се интерно развиле.

Да ли ће икада бити могуће дати поуздан одговор на ове недоумице? Чини се да решење никада није било ближе. Томе су допринеле савремене технологије које значајно доприносе квалитету археолошких истраживања. Оне омогућују бржу обраду информација, прецизније и брже закључке. Наиме, у већини случајева археолози добијају резултате својих истраживања између периода ископавања на терену, обично месецима, ако не и годинама након ископавања. Убрзани технолошки развој, међутим, осећа се и на овом подручју.

 

Сусрет нових технологија, које за многе од нас још увек представљају неку нејасну будућност и древне, каткада много нејасније, прошлости показује се веома плодоносним. Археолози истражују антички свет различитим методама. Неки користе сателитске снимке огромних пејзажа и система насеља. Теренски археолози користе опрему од крампа до чачкалица. Примена нових високотехнолошких алата за археометрију на подручју филистејског града Телл ес-Сафа (библијски град Гат) подигнуће анализу на терену на нови ниво омогућивши испитивање материјалне културе на нивоу атома. Ископавањем поменуте локације руководи Арен Маеир (Aren Maeir) са Универзитета Бар-Илан (Bar-Ilan University). Он је блиско сарађивао са Стефаном Веинером и другима у Кимел Центру за археолошке науке Института Веизман (Weizmann Institute’s Kimmel Center for Archaeological Science) на развоју софистицираног програма за истраживању на терену и ван њега. Комбинација новог ручног спектрометра рендгенске флуоресценције (КСРФ) са ИР-спектрометром Фоуриер-ове трансформације у Телл ес-Сафи лабораторији и оптичком микроскопијом обезбедиће могућност идентификације састава многих материјала на нивпу атома, каже Маеир. Наука о материјалима одговара на питања о постојању индустријске економије неке локације и карактеру материјалних остатака. Користећи свој прибор за археометрију на терену тим у Телл ес-Сафи може доносити брже и утемељеније одлуке на основу анализа материјала током ископавања.

Преносни аналитички алати високе прецизности пружају археолозима геоархеолошку лабораторију на терену. Истраживачи у Израелу помогли су у примени широког спектра техника за карактеризацију артефаката и археолошког контекста. Анализирали су микроскопске податке о животној средини (кости и семе) како би реконструисали егзистенцијалне и економске стратегије. Развило се посебно потпоље, геоархеологија или микроархеологија. Нови методи омогућавају одговарање на питања у реалном времену. Користи се Bruker Tracer III-V+ за карактеризацију артефаката и мерење масовног хемијског састава материјала. Nicolet IS5 Spectrometer FTIR се користи за идентификацију минералогије, седиментологије, дијагенезе и древне пиротехнологије. Анализе се могу урадити  поред ископаног рова или у теренској лабораторији омогућавајући препознавање хемијских отисака прстију који постају метаподаци за артефакте. Говоре нам много о древној људској технологији, производњи и трговини. Примена технологија на локацијама у Израелу које се повезују са древним Филистејцима дала је занимљиве резултате.

 

Организована, урбана природа филистејских градова познијег периода, навела је неке научнике да сугеришу да су у земљу ушли као освајачи доносећи са собом високо развијену урбану културу. Недавна студија оповргава ову теорију. Студија којој је за циљ било испитивање археолошких налаза из неколико филистејских градова довела је до закључка да се филистејска урбанизација одвијала постепено, тек пошто су ушли на подручје јужног Леванта и пошто су били интегрисани у локалну ханаанску заједницу.

У студији су коришћени традиционални археолошки методи као и системи за испитивање слојева из различитих филистејских градова, укључујући Ашдод, Аскалон, Тел Микне (библијски Екрон), Телл Касиле и Телл ес-Сафи (библијски Гат). Кроз ову анализу  закључено је да се, упркос високом нивоу урбанистичког планирања евидентираном на филистејским локацијама, та организација појавила постепено током времена и према различитим принципима. На пример, свако место је имало праволинијске просторе, главне улице које су се кретале главним правцима и уређене структуре и утврђења. Ипак, уочене су значајне варијације у индивидуалним карактеристикама (ширина улица и величина зграда). Таква варијабилност указује да је више фактора помогло обликовању ових градова и да је међу њима постојао само умерен степен заједничког урбаног планирања.

Мало се зна о пореклу Филистејаца, који су се први пут појавили у региону током прелаза између касног бронзаног и раног гвозденог доба (око 13. до 12.в. пре Хр) као део тзв. народа са мора. Нова студија, међутим, сугерише да је њихов урбани карактер био релативно касни развој. Имигрантским Филистејцима су биле потребне генерације да постигну статус и организацију по којој су постали познати у каснијим периодима.

Штавише, нова студија археолога Данијела Мастера (Daniel Master) са Витон Колеџа (Wheaton College) објављена у Jerusalem Journal of Archaeology указује на то да су Филистејци пре били опортунистички нападачи него добро организована војна сила склона окупацији. Ископавања на подручју Аскелона, древнофилистејског приморског града, открила су да упркос утиску који се стиче из библијских приповести о судија Филистејци нису били  моћни и организовани у толикој мери да би им то омогућило нападе и освајање брдских области које су насељавала јудео-израилска племена.

Пажљиво читање библијских наратива открива да су Филистејци радије ишли у освајачко-пљачкашке походе којима су харали на подручју Јудеје него што су покушавали да наметну своју власт на тој територији. Нигде се не спомињу дуге битке или опсаде. Уместо тога, Филистеји харају отвореним подручјима руралног типа. Мастер подсећа да се у 1Сам 23:1-5 спомиње град Кеила али он није нападнут од стране Филистејских снага. Уместо тога нападнуто је градско гумно. Филистејци се наконон битака повлаче на своје приобалске територије. Нема спомена њиховог утврђивања на положајима унутар Јудеје. Чини се да су рани Филистејци, стога, били склонији сезонском пљачкању жетве, него трајном поробљавању израилских племена. Њихово деловање је вероватно било узроковано повлачењем Египта из хананских области крајем 12.в. пре Хр. Са египатским повлачењем замрле су и многе трговачке руте од којих су профитирали приобалски градски центри. Становници тих градова су морали да потраже друге изворе прихода и окренули су се плодним висоравнима пљачкајући слабо брањена израилска села у брдским областима. Ситуација, међутим, није дуго потрајала, јер су се градови и села у брдима убрзо учврстили против филистејске претње. Могуће да је управо та претња принудила становнике Витлејема да изнедре вођу какав је био Давид, вођу који им је подарио Јерусалим, древни утврђени град и значајно упориште.

Међутим, одакле су дошли Филистејци? 

Да ли је случајно откриће из Гата (Телл ес-Сафа) дало поуздан одговор?

Ископавања поменуте локације већ су дала многа занимљива открића. Пре десет година откривен је ниво уништења које се датира у 9.в. пре Хр., време када је Гат вероватно био један од пет највећих филистејских градова у Ханану. Управо у том слоју истраживачи су пронашли изузетно добро очуван олтар са роговима који подсећа на израилске олтаре како су описани у Писму (Изл 27:1–2; 1Цар 1:50). Овај олтар је пронађен захваљујући срећним околностима јер као и већина других ископавања и ископавање ове локације оставља неископане стазе између подручја ископавања, омогућавајући тако лакши приступ подручјима и пружајући профилни преглед ископаних слојева. Међутим, зима са краја 2010. и почетка 2011. године донела је обимне кише због којих су нека стабла урушена. Тим је у лето 2011.год. кренуо у чишћење терена и док су то радили наишли су на необично обликован камени предмет само 10 инча (25 цм) испод површине, даља истраживања открила су један од рогова олтара. Ускоро је започет спор, деликатан процес ископавања читавог олтара високог скоро 3,5 (100 цм) стопа уз додатак рогова од 1,5 стопа (45 цм). Димензије се поклапају са онима које су познате из Библије (Изл 30:2). Украсне карактеристике олтара, укључујући његове рогове сличне су израилским олтарима описаним у Библији (Изл 27:2), као и другим олтарима из гвозденог доба који су пронађени широм јужног Леванта.

Зашто овај олтар има само два рога када из Библије и ископаних примера знамо да су олтари Израилаца, а касније и Филистејаца, обично имали четири рога? Ова специфичност можда открива културно порекло Филистејаца. Један од истраживача локације, Луис Хичкок (Louise Hitchcock), сугерисала је да су на сам мотив рогатог олтара на Леванту могли су утицати ранији минојски рогови посвећења, симболични прикази рогова светог бика минојске културе. У ствари, постоји олтар са два рога пронађен на локалитету позног бронзаног доба на Myrtous Pigadhes (Кипар). Јединствени олтар са роговима из Телл ес-Сафе/Гата најранији је камени олтар икада пронађен у филистејској земљи. То је можда још један показатељ утицаја Егеја на рану филистејску културу и наговештај њиховог порекла. Из Библије нам је познато да су Филистејци поштовали Дагона, Веелзевува (могуће да је у основи заправо ханаански Ваал чије је име фонетски измењено услед језичких варијабли) и Астароту. Претпоставља се да су Филистејци своје богове поистоветили са боговима ханаанских староседеоца и да су своју религију прилагодили оној која је практикована у новонасељеним областима. Hовији налази потврђују раније претпоставке о европском (највероватније егејском) пореклу Филистејаца. Наиме, ратници Филистеји (P(h)rst) и њима сродни tkr на многим рељефима носе на глави украс у виду почеоника. Глава са таквим украсом је један од пиктографских знакова и на једној плочици пронађеној код Фестоса на Криту. Египатски рељефи поменуте народе приказују са копљима, округлим штитовима, дугим мачевима и троугластим камама. Коначна потврда претпоставки о европском пореклу Филистеја дошла је, међутим, из друге области археологије, тачније генетике.

Студија из 2019. објављена у Science Advances доноси резултате анализе ДНК узетих из остатака десеторо људи који су током  2. и 1. миленијума пре Хр. сахрањени на подручју Аскелона у Средоземљу. Закључено је да су становници Аскелона током гвозденог доба I (1200-1000 год. пре Хр) – Филистејци – имали ДНК са знатно већом количином европског порекла од ранијих и каснијих становника локације. Библија и други древни текстови о Аскелону говоре као о великом филистејском граду који је са Газом, Ашдодом, Екроном, и Гатом (И.Нав 13:2-3) чинио филистејски пентаполис. Сви велики филистејски градови су ископани или се тренутно истражују, попут Телл ес-Сафи/Гата. Археолошки остаци са највећих филистејских налазишта показују да су становници, почев од гвозденог доба I, показивали изразито препознатљиву културу. Њихова архитектура, керамика, накит, алати и оружје другачији су од оних њихових суседа и претходника налазишта а слични онима из егејског света.

Експедиција Леон Леви (Leon Levy Expedition) ископала је Аскелон (1985–2016). Под вођством преминулог Лоренса Стагера (Lawrence Stager) са Универзитета Харвард (Harvard University) и Данијела Мастера (Daniel Master) са колеџа Веатон (Wheaton College), експедиција је открила археолошке остатке који су се протезали шест миленијума, од периода халколитика (4000. год. пре Хр) све до времена крсташа и Мамелука (1270. год. хр. ере). Током ових ископавања археолози су открили бројне гробове, укључујући велико филистејско гробље, које датира у 10-9.в. пре Хр. Откриће и ископавање овог гробља омогућило је тиму да дође неопходне ДНК за анализу становништва Аскелона из гвозденог доба II.

Аутори чланка објављеног у Science Advances, Михаел Фелдман (Michael Feldman), Даниел Мастер, Рафаела А. Бианко (Raffaela A. Bianco), Марта Бури (Marta Burri), Филип В. Стокхамер (Philipp W. Stockhammer), Алиса Митик (Alissa Mittnik), Адам Аја (Adam J. Aja), Чунгвон Џеонг (Choongwon Jeong) и Јоханес Каусе (Johannes Krause) упоредили су ДНК десет појединаца из три различита временска периода у Аскелону: бронзано доба, гвоздено доба I и гвоздено доба II. Археолози су открили три особе из бронзаног доба из гробница; две од ових јединки су датиране радиокарбоном у 1746–1643 и 1622–1522  год. пре Хр, што се поклапа са средњим бронзаним добом II. Четири особе из гвозденог доба II биле су бебе сахрањене испод подова у кућама 12. в. пре Хр. Три појединца из гвозденог доба II потичу из 10-9.в. пре Хр.

Резултати показују да су људи из Аскелона бронзаног доба имали ДНК становника каменог доба Леванта, Анадолије и Ирана. Аутори ово називају локалним левантинским генетским фондом. Порекло новорођенчади раног гвозденог доба је првенствено локално левантско али је имало доста примеса европских гена. До времена гвозденог доба II, порекло људи у Аскелону се поново вратило у локални левантински генски фонд – европски генски фонд више није изражен.

Прилив европског наслеђа у становништво Аскелона од гвозденог доба II подржава теорију да су Филистеји из егејских области дошли на подручје Леванта. У ствари, од свих модела створених да објасне наслеђе новорођенчади у раном гвозденом добу, модел који комбинује локални левантински генетски фонд са генетским базеном у јужној Европи (Крита или Иберије) је најпотврђенији. Занимљиво је да европско порекло нестаје након неколико генерација. До 10-9.в. пре Хр, Филистејци више не показује значајно европско порекло, односно измешали су се са локалним становништвом. Даниел Мастер за Bible History Daily каже: Проучавање ДНК има потенцијал да промени наше разумевање прошлости али је критично важно да се то комбинује са пажљивим проучавањем археолошких остатака и древних текстова. Ове генетске информације додају причу о Филистејцима али то је само једно поглавље у причи које су научници писали више од једног века.

Резултати ДНК анализе из Аскелона одговарају на нека питања о пореклу Филистејаца али и намећу нова: како је изгледала ДНК првих Филистејаца који су доспели на Левант? Када су се Филистејци почели мешати са локалним левантинским становништвом? Да ли ћемо икада моћи да одредимо тачну локацију Кафтора? Према неким схватањима, која су још увек у домену нагађања, ови народи на сцену ступају најпре као телохранитељи фараона а потом и хетистких краљева. Затим као они који покушавају да заузму њихове земље да би се коначно населили у малом делу хананске територије који се налазио управо између три вековне конкурентске империје, Асиро-Вавилоније, Египта и Хетитског краљевства. Ту су се измешали са староседеоцима. Област у којој су се населили назван је земљом филистејском ('erec pelištim), односно Филистеја, а затим Палестина. Асирци су више пута нападали Филистејце а цар Сенахериб их је коначно покорио учинивши Филистеју провинцијом Асирског царства. Након Навуходоносорових освајања Филистејци су изгубили политички значај и улогу. Како археолози настављају откривати слој по слој античког света, одговори на нека од ових питања сигурно ће испливати на површину. До тада ће се наставити расправа о пореклу Филистејаца.

За сада, може се претпоставити да су Филистејци били једно од племена народа са мора која су напала Ханан у 12.в. пре Хр и населило се дуж хананске обале Средоземља. Библија сва ова племена назива Филистејцима. Они су основали чувени Пентаполис Газу, Аселон, Асдод, Гат и Екрон – у јужној обалској равници. Археолошка ископавања на сваком од ових локалитета, осим за Газу (због модерних зграда на површини), откривају богату материјалну културу која потиче са Егеја.

У неким новијим студијама појављује се и назив други или северни Филистејци којима се означава део народа са мора који се населио на северу Ханана а који се разликовао од оних на југу. Археолошка истраживања северно од филистејског Пентаполиса открила су пет значајних локалитета – Афек, Тел Касиле, Тел Гериса, Јафа и Дор – од којих је Дор највећи. Ископавања на локалитету Дор откривају да се град Сикил могао похвалити посебно јаким одбрамбеним зидом и да је имао развијену металургију. Култни предмети откривени у Дору одражавају егејско и кипарско порекло и могу се повезати са јужно-филистејским материјалним записом иако постоје и јасне разлике. Тако нпр. за северне Филистејце карактеристична је једнобојна грнчарија која има исте мотиве као и код њихових јужних саплеменика који су ипак користили више боја.

Народи са мора, највероватније, су искористили вакум који се појавио после древних великих империја које су се сукобљавале око ових територија, пре свега Хетита и Егигпта. Покренули су серију напада на Левант у другој половини 13.в. пре Хр. Напали су Сирију, Палестину и сам Египат. Према египатским изворима, укључујући хијероглифски извештај у Мединет Хабуу, Рамзес III (око 1198–1166. пре Хр) их је победио у осмој години своје владавине. Затим им је дозволио да се населе на јужној обалској равници Палестине. Тамо су се развили у независну политичку силу која је угрожавала разједињене хананске градове-државе и новонасељене Израилце. 

У раном гвозденом главно божанство Филистеја био је Дагон (Суд 16:26-30; 1Сам 5:1-8). У каснијем периоду прихватају локалне култове Астароте (Ашере) и ВаалЗевула (1Сам. 31:10; 2Цар 1:2-16, https://bkcentar.rs/sr/blog/cudovista-biblijskog-sveta-sedam-misterioznih-stvorenja). Дагон није божанство познато у Ханану изван Филистејских заједница, али у форми Даган се јавља у пантеонима Сирије и Месопотамије до позног 3. миленијума пре Хр. До касног бронзаног доба, његов утицај се проширио на запад све до Угарита, где је био еквивалент Ела.

Итамар Сингер (ItamarSinger) је сугерисао да су Филистејци наишли на Дагана на свом путу ка јужном Леванту и интегрисали га у свој пантеон као еквивалент Велике Богиње Мајке, можда критске Реје. или анадолске Кибеле. У том процесу промењен је пол божанства. Ову теорију покрепљује откриће Палистин краљевства раног гвозденог доба са средиштем на Телл Та’иинату (TellTa’yinat) у равници Антиохије, али она остаје хипотеза као и друга тумачења. Тако нпр. Дагон можда има индоевропску етимологију (повезану са речју за земљу, *dhehom). Топоним Вет-Дагон (Вет Дагон, Кућа Дагонова) може да имплицира присуство храмова посвећених Дагону у два истоимена града, један у Шефели (низији) Јуде, близу Лаxиша (ИНав 15:41), а други на јужној граници племенске области Асир (ИНав 19:27). Вет-Дагон се помиње међу градовима које је заузео Сенахериб асирски (704–681). Теофорско име јужнопалестинског принца из позног бронзаг доба пронађено у дипломатској преписци Амарне Даган-такала (Knudtzon, ЕА 317, 318) имплицира присуство Дагановог култа на том подручју знатно пре доласка Филистејаца. Филистејци, дакле, нису увели култ Дагана на подручје Леватна, али га јесу уздигли и дали му првенство над другим култовима учинивши да опстане све до макавејског доба (1Мак 10:83–84).

Ко су били богови Филистејаца? Филистејска веза са Астаротом се посебно помиње у 1Сам. 31:10. Библија приказује западносемитски пантеон и хананску религију у целини, као подједнако привлачне Филистејцима као и Израилцима. Библијским писцима филистејски култ није био разумљив (Суд 10:6 уп. Суд 2:11–13, 3:7, 8:33; 1Сам 12:10), а материјални докази за рани филистејски култ мање су јасни од библијског описа. Ручно рађене фигурица и други предмета у егејско-хананског стила (чаше са лављом главом и урезане лопатице у кипарској традицији, као и мали број олтара и зграда) углавном изображавају женска божанства. Често су украшене геометријским шарама чији облик потиче из егејског и кипарског стила. Занимљива је фигурина микенског стила који се препознаје у уздигнутим рукама богињепостављеним у облику грчког слова пси.

Фигирина жене која седи и чије тело је стопљено са столицом пронађена у Ашододу се сматра оригинално филистејском представом Велике Богиње Мајке. Занимљиво је да Херодот (I 105.2) помиње светиште Афродите небеске у Аскелону што указује на могућу асимилацију Астароте и Афродите у филистејском пантеону (видети такође Херодот 1.3.13 уп. Jacoby, FGrH 688 F I (4) 2-3; De dea syria 14; Strabo, Geography 16.4.27; Diodorus, History 2.4). Слична ситуација се налази у једној од могућих тачака порекла Филистејаца: у микенској Грчкој. Археолошка слика из Егеја – пре свега иконографија и фигурине – сугерише мали, искључиво женски микенски пантеон, којим је вероватно доминирала Велика Богиња Мајка. Микенски пантеон развијенијег облика, међутим, садржи и позната имена као што су Зевс, Хера, Посејдон, Дионис...Откриће екронског филистејског храма у Тел Микнеу (Ḫirbet al-Muqannaʿ) из касног гвозденог доба II наговештава пробој у разумевању филистејске религије.   Храм је највероватније саграђен после Сенахерибовог освајања и у њему је сачуван натпис из 7. в. пре Хр. Иако је писмо феничанско, натпис је културно и историјски, филистејски (и у томс смислу први и једини пронађени те врсте) и садржи  помињање тајанственог божанства Међу неколико предлога који се тичу тумачења теонима Птгих, три заслужују посебну пажњу, нарочито због чињенице да у тексту препознају спомен женског божанства било да је у питању Пидраиу (кћер Ваала), Потниа (гр. дама, љубавница), Питогаја (Путхо + Геа, односно: (у) Питоу тј. Делфима + Геа).

Пронађено је неколико филистејских храмова из старијег гвозденог доба. Храм са два стуба, сличан оном из приче о Самсону, пронађен је у Тел Касилеу (TellQasile), филистејском граду из 12.в. пре Хр. Мања грађевина из истог периода пронађена је у Гату (савремена Тел ес-Сафа). То сугерише да је дизајн са два стуба био редовна карактеристика филистејске култне архитектуре.У Телл Касилеу, оригинални храм је два пута обнављан и увећаван, тако да су настала три храма који су ископани унутар сакралног простора. Ова сукцесивно изграђена светишта укључивала су подигнуте платформе од опеке од блата, стубове, клупе од блатних цигала и мале одаје које су биле мања светишта или ризнице.У Екрону (Тел Микне) откривена је монументална зграда, вероватно палата са светиштем, олтаром и припадајућим култним прибором од бронзе, гвожђа и слоноваче. Светиштеје повезано са двораном у којој се налазило кружно огњиште са по два стуба са сваке стране. Оваква огњишта су позната на подручју Егеја и на Кипру.

У Ашдоду, Екрону, Гезеру и Мегиду су пронађени, локално произведени, кернои. Кернос је првобитно егејска култна посуда за либацију, која се састоји од шупљег керамичког прстена на који је грнчар стављао фигурице животиња (као што су главе птица, овнова или бикова), нара и слично. С друге стране, Филистејци су такође имали свој стил култне посуде: неку врсту ритона са лављом главом са једном дршком, чији су примери откривени у Екрону, Мегиду, Тел Касилеу и другим местима.

 

Извори:

Top of Form