Писмо у традиционалном и неопротестантском хришћанству – две парадигме или потрага за трећом?

Парадигматски моменат који сведочи о утиску који је хришћанство у својим првим вековима остављало је то што се у Корану, као светој књизи Ислама, хришћани најчешће називају људима Књиге. Наравно под Књигом се несумњиво подразумева Свето Писмо, Библија, која представља основни документ хришћанске вере. Не улазећи у спор да ли је овакво ословљавање хришћана исправно или не (будући да су хришћани људи искуства заједнице са Богом, искуства која су у својој основној форми сачувана  у Књизи тј. Светом Писму) јасно је да су и припадници тада нове религије, примењивањем оваквог назива, показали да препознају значај које је Свето Писмо имало за хришћане тог доба.

Свето Писмо и данас има кључну улогу у разноликом хришћанском свету, али приступ библијском тексту се разликује у зависности од традиције којој припадају хришћани који се на Писмо позивају. У савременом свету постоје три велике хришћанске традиције: Православна, Римокатоличка и Протестантска. Док православно и римокатоличко хришћанство има литургијски карактер, протестантски хришћани су у том контексту унутар себе подељени. Цркве Реформације (Лутерани, Реформисани хришћани) као и Англиканци (без обзира на унутрашње поделе на традиционалне, англо-католике и еванђеоске англиканце) задржале су макар у извесној форми литургијско богослужење. За разлику од њих, еванђеоски хришћани или неопротестанти, који су настали кроз дијалектички однос екстремних протестаната анабаптистичког порекла и Реформације, углавном имају нелитургијско богослужење у којем Свето Писмо има апсолутни карактер као једино мерило вере и живота (мада за неке од псеудохришћанских групација произашлих из евнађеоског хришћанства значајну улогу имају ванбиблијски извори веровања; нпр. Јеховини сведоци).

Која је кључна разлика у приступу Светом Писму као основном документу хришћанске вере између традиционалног (литургијског) и неопротестантског хришћанства?

Одговор на ово питање захтева путовање кроз бурну историју Цркве као и извесно познавање јудаизма од којег је Црква преузела тзв. јеврејску Библију означивши је као Стари Завет. Наиме, неопротестантски хришћани су до крајности извели један од начелних принципа Реформације Sola Scriptura (само Писмо), практично га преобразивши у Solo Scripturа (једино, искључиво Писмо). На тај начин, неопротестантски хришћани не само да су Библију прогласили мером на бази које се мери свако предање Цркве (што је поједностављено приказан став Реформације којим ћемо се више бавити у једном од наредних текстова), већ су предање Цркве у потпуности одбацили као ауторитативни извор хришћанске вере.

Ходећи овим путем, многе од неопротестантских заједница (и још више псеудохришћанских заједница које су из њих произашле) неретко преузимају и пренаглашавају, па чак и теденциозно интерпретирају неке од мотива и учења Светога Писма. Неопротестантски хришћани се најчешће позивају на апостолски исказ све је Писмо од Бога дано (2Тим 3:16). Ова тврдња, која се у тренутку када је дата могла односити само на Свето Писмо Старог Завета (највероватније заједно са тзв. девтероканонским књигама које су чиниле део канона Септуагинте, која је била Свето Писмо апостолске Цркве), неопрезно се повезује са извесним моментима који се одвајају од свог изворног контекста и теденциозно (а каткад и потпуно погрешно) тумаче. Тако нпр. инсистираће се на Божијем имену – Јехова (што је иначе погрешно читање тзв. светог тетраграма ЈХВХ који се по свему судећи чита Јахве, а не Јехова) иако се зна да је то једно од више од 300 имена које Стари Завет примењује на Бога. Зна се, такође, да осим неколицине аутора ранохришћанске епохе (нпр. код Оригена), ово име није коришћено од стране хришћана (нарочито не оних који су Цркву улазили из нејудејског света).

Наведени пример илуструје на који начин се у неопротестанстком хришћанству, које је дало значајн број веома квалитетних библијских богослова, парцијално чита Свето Писмо, а често и идентитет заједнице гради на таквом читању. Разлог за такав приступ лежи у заборављању историјске чињенице да је Библија књига Цркве. За разлику од уобичајеног схватања овог исказа, под тим не подразумевамо да је Црква власна над Библијом, па чак ни над тумачењем Библије (будући да је Свето Писмо опште књижевно, културно, богословско...) добро које подлеже различитим потпуно легитимним приступима и тумачењима. Исказ Библија је књига Цркве значи да је Црква стварајући себе стварала Библију.

Тај процес стварања Библије назива се канонизација. Динамични процес канонизације Светог Писма обележио је прве векове хришћанске историје. Разумевање савременог проблема и парадигматске разлике у приступу библијском тексту мора да подразумева познавање овог процеса који ће бити предмет засебног текста овог серијала. Овде ћемо напоменути још само две ствари. 

Најпре, проблематика која произлази из спора само Писмо (Sola Scriptura) – парадигме уведене од стране Реформације и до крајности изведене у неопротестантизму - насупрот парадигме  Traditio at Scriptura (Предање и Писмо) карактеристичне за римокатоличко хришћанство добрим је делом страна Источном, православном хришћанству (мада је оно често упадало у замку да води полемику унутар поменутих категорија).

Насупрот оваквим парадигмама хришћански Исток би могао да своје виђење изнесе у парадигматичком исказу Sola Traditio (само предање). Овакав исказ не би требало да се схвати као маргинализовање Светог Писма, већ као сагледавања његовог места у читавом животу Цркве. Свето Писмо је несумњиво основни, нормативни документ хришћанске вере и као такво оно је срце Цркве. Извадити га из читавог искуства Цркве би било као када би ишчупали срце из људског организма и рекли: нас занима само ово, а не цео човек. Oвакво схватање нас води другом битном моменту: схватању да je Црква чије је срце Свето Писмо је живи организам – Тело Христово, што значи да процес стварања Светог Писма није окончан. Оно се даље ствара, Црква га и даље ствара испусујући нове странице аутентичног живота човека и Бога, често обележеног драмом и борбом, а у новије време изнова и страдањима. Управо у том контексту знаменити англикански богослов еп. Томас Рајт је у праву када каже да је Свето Писмо књига која није завршена, и више од тога, књига која нас позива да пишемо њене нове странице. То свакако не значи да наше животно искуство вере има исти ауторитет као канон Светог Писма, већ да се библијска порука увек изнова и у свакој генерацији кроз аутентично тумачење актуелизује не постајући „слово које убија,“ већ бивајући „Дух који оживљава.“

 

Препорука за даље читање: Шта је било прво: Црква или Нови Завет“, о. Џејмс Бернштајн (http://www.verujem.org/sveti_oci/stajebilo.html)