ТРАГАЊЕ ЗА ТРАГОВИМА - поетика хришћанства у мисли Момчила Настасијевића, 2. део

Један и мноштво, они и ја—тема је коју је немогуће избећи када је у питању Настасијевић. Његова готово пророчки усамљена прилика као да је морала да испија патњу и да том патњом показује стазу тражитељима који долазе касније. Настасијевић вапи за траговима. Али не за траговима велике групе људи који хрле у једном правцу, јер тај пут води безличности и површности, што је описано у песми Пут. Тај пут је превише утабан да би се виделе појединачне стопе. Ходим, и ходе. Колико год да сви „ходе“, песник хода сам. Хода у неходе, у беспуће непутем. Песник је тај који треба да пронађе пут. Али кад га пронађе, не намеће га, он само зачиње: Јер газило се туда,/  јер газило,/ и небога, ево,/ стопа утабава; / --нема  трага. (...) Ходим—ни трага. / Ил`  траг би,/ луди да тежак бат/  стврдла ова здрузга утабања. Задатак пророка је да ходају сами. То је пут за усамљенике чији је говор згуснут и лековит. Пут пророка није зацртан, то је пут у беспуће непутем, пут ризика. Лако је дезорјентисати се, прокоцкати, уплести се, не достићи циљ. Уколико се успе, траг другим тражитељима „клија“: на крају нестати цео,/ ал` проклијали трази. Нестати подразумева жртву и самонегацију. Новозаветно семе је посејано. Жртва и жртвовани су ту—у овом случају песник је пророк а његов живот жртва. 

Док хода трагом у нетрагу, шкољка на шкољку, тврдну очајања. У овом случају однос човека према човеку доноси туп звук који настаје приближавањем два окамењена бића. Комуникација може бити удар камена о камен. Али песимизам није коначан. Пут се назире, клија. Клице су у супротности са каменом. Носе потенцијал живота и животног сока. Усна кад усну/ испијајући прокази,/ на крају нестати цео,/  ал` проклијали трази. Усна је близу усне и ту је испијање, преношење живота, макар по цену бола и самонестајања.

И наједном засиви,/ као прегорело је све,/ а све живи (Сиви тренутак). Изнад стопа овог суморног живота присутан је „прави“ живот, онај који је стварно „жив“. Он се види вером. Реч као означава привид. Ово овде суморно је као, а оно вечно је стварно, животно. Све се може сагледати другачије, „истина“ о томе шта је стварност је флуидна. Живот и сивило се преплићу сада и овде. Али пут до скидања ове сиве копрене захтева интроспекцију, преображај, муку. Тајну. Друже у тајни,/ чуј, мукотрпно се ово срце/ мимо све језе отисне./ И који за мном, / и у незнању,/ греш овај чудни пут. Тамо креће један, највише двоје испосника који сведоче један другом о тајни. Тај пут је чудан. Чудан јер се запућује према сивилу, уском стазом. Сиво је тамо,/ сивином прострели бит,/ сиве су очи тајни. Необичан је ход према сивилу, осим уколико је прави живот у основи тог сивила. Није ли то живот кога су испосници научили да посматрају? Последњи стих ове песме говори о тишини и мирноћи која је парадокс свем напорном путништву. И кад умиру дрвета,/ ни туга ни опомена, те сухи лист/ чудно тишином омилује патнику чело. Божија утеха је блага и тиха, попут гласа „тихог и танког“ (Библија, цитат...).

Као што сваки ходочасник зна, путеви предавања божанском нису само тмина. Тренуци предаха, псалми славословља, „алелуја“ која је чиста и јасна, једрење у једноставности, виђење Божије славе, део су Литургије, вечности у коначности:

 

Блаженост је нема. Парадоксално, ово утихнуће није онемогућило песника да пронађе поетски израз. Песма Молитва има ритмички, циклични облик. Неколико строфа почиње речцом И која означава додавање нове молбе, новог слављења. Песник је сада прочишћен, прекаљен и прозрачан, толико да небеса могу да се огледну у њему. У њему се огледа слика Божија, дешава се обожење, крајњи циљ постојања. Особа је уроњена у божанско, њена радост кади просторе. Радост која „није од овог света“ испуњава свемир. У последњој строфи прво лице замењује заменицом наша. Док је у патњи свако ходао сам, Литургија је изнедрила мноштво. И радост наша теби дародавче/ руменилом да окади просторе. Радост јеоно што кади простор. Док је патња појединачна, радост је заједничка. 

Камен. Један од најчешћих мотива у Настасијевићевој поезији. Камен као супротност шапату и вапају: О не, шапата неспокоју овом, вапаја не. (...) О мируј, претешко моје, ками камена мене, мукла стено (Глухоте).Камен је симбол немогућности говора, отврднућа као одбрамбене реакције, равнодушности као противтежи рањивости. Стена ћути. Отврднуло је, уздрхти чудно, превршиће. Тамо где је тишина, тамо ипак куца срце И знам, Велико, муком једно, ту куцасрце. Куца скривено у безбедности окамењености.Камен може да буде и путоказ, смерница. У песми Осама на тргу песник гледа плач и смех који врве у вреви, али у мноштву се осећа самим. Он једини чује тишину и жели да им је пренесе: Прострели, о, прострели, Камен да сам на веки, По мојој сенци да мере смираје и свитања на тргу. Жели да буде путоказ, али нем, окамењен. Епитаф, речи урезане у камену су такође један од начина на који Настасијевић укључује камен у своју поетику. Један циклус песама, један од његових „лирских кругова“ носи назив Речи у камену. Иако херметична и тешка за тумачење, ова група песама се сматра највећим дометом Настасијевићеве поезије. Камен речима доноси вечност. Ту је и песма Туга у камену. Настасијевић није могао да наслути у којој мери ће његова пезија бити „урезана“ у историју српске књижевности.