У ПОТРАЗИ ЗА ВАСКРСЕЊЕМ – вишегодишње путовање професора за описима Христовог васкрсења (извод)

Христово васкрсење – врхунац Новога Завета и централно начело хришћанства, десило се у тајности. Еванђеља описују Господње распеће, смрт и сахрану. У даљем наративу бележе сусрете са васкрслим Христом. Сам тренутак када је Исус устао из мртвих био је, међутим, без сведока и зато није директно описан у еванђељима. Ипак, то није спречило хрисћане да описују тај значајан тренутак током протекла два миленијума.

Џон Доминик Коросан (John Dominic Crossan) некадашњи професор DePaul University и један од водећих библиста и Сара Секстон Кросан (Sarah Sexton Crossan) провели су више од 15 година путујући светом и проучавајући описе Исусовог васкрсења. Њихова открића су ванредно занимљива: изгледа да постоји фундаметална разлика између тога како Источна Православна црква и Западна црква приказују васкрсење. Док на Западу васкрсење обично описују индивидуални догађај, где Исус васкрсава сам, на Истоку га представљају више као догађај заједништва, са Исусом који се држи за руке са давно преминулим ликовима из Светог Писма, као сто Адам и Ева и васкрсава заједно са њима.

У њиховој новој књизи Васкрсавање Васкрса: како је Запад изгубио а Исток сачувао изворно виђење Васкрса?, Џон Доминик Кросан и Сара Секстон Кросан бележе своја путовања док трагају за најранијим описима Исусовог васкрсења – изворним виђењем Васкрса – и последицама тих открића. У наставку се налазе изводи из Васкрсавања вакрса који описују једно од њихових истраживачких путовања.

У Тродос планинама на Кипру

Напуштамо Орландо на Флориди у недељу увеце, 22 априла, 2012. и, са преседањима на аеродромима у Франкфурту и Атини, стижемо у Ларнаку која се налази у грцком делу подељеног острва Кипар, касно следећег јутра. Уморни и исцрпљени, са олакшањем смо видели нашег возача како стоји на излазу, са подигнутим натписом на коме је стајало “Кросан”. Наш дом током наредних 7 дана биће хотел Форест Парк у маленом селу Пано Платрес високо у Тродос планинама. Започињемо нас успон на висину од 1,220 метара са обале мора, у белом мерцедсу произведеном 1998 године, али одлично оцуваном и веома удобном, упркос пређеној километражи од 150,000 км, које показује брзиномер. Тај пут од 69 км траје око сат и по, дајући нам доста времена да се упознамо са насим возаћем, Шарон Јонау, која је рођена у Енглеској, али је сада удата за Ијоана, кипранина грчког порекла, који се бави рестаурацијом старих аутомобила и учествује на тркама истих. Причамо јој о нашем истраживачком пројекту у планинским селима око Платреса, где се налазе мале али у потпуности осликане цркве, изграђене током периода од 400 година, од 12. до 16. века. Десет међу њима сачињавају, како УНЕСЦО-в известај о светској баштини казе: ”једну од највећих скупина  цркава и манастира у некадасњој Византијској царевини”.

Шарон нас довози у хотел око поноћи и док стојимо на улазим вратима, показујемо јој дневни план путовања током наше посете. Пошто она прихвати да буде нас возач током целе те недеље, ми се полако попесмо у нашу собу, на спавање. Ускоро смо открили да Шарон није само возач већ и неопходни медијатор. Она је сваког дана, пре започињања пута, телефонирала и заказивала наше посете, а у неколико случајева је црквењаке како би нам отворили неке цркве, као јединим посетиоцима. До краја те недеље, Шарон и Јоан су већ постали наши пријатељи, како то бива према старим обичајима медитеранског гостопримства.

Сваког дана ми бисмо кренули у неком другом правцу из наше базе у Платресу, са припремљеном бележницом за уписивање детаља и камером за снимање фотографија. Како је недеља одмицала, Шарон примети да се ми усресредјујемо на фреске са тематиком из Христовог живота, а посебно на оне које приказују васкрсење. Узгред буди рецено, биле су просле само две недеље од Васкрса, и неонски натписи Срећан ВАскрс (Кали Пасха) доцекали су нас на улазима у неколико планинских села.

Једног дана, док смо се у ауту возили кући, Шарон је објавила да има једно питање за нас. “Видим шта вас интересује”, рекла је, “али ево какав проблем ја имам са ВАскрсом. Када моја мама дође код нас за празнике, она увек иде на поноћну Васкршњу литургију у Платресу. После благосиљања васкршње ватре испред цркве, свештеник у свечаној одори креће према вратима цркве и покушава да их отвори. Али најстарији човек у селу стоји унутра и држи врата затвореним. То ми се чини веома неправичним. Засто изабрати најстаријег човека у селу да се надмеће са много млађим и јачим свшстеником?

Заиста, зашто? Пре само десетак година, ми бисмо одмахивали главама и рекли бисмо да немамо појма како да објаснимо ову церемонију. Али сада, као одговор, ми подробно објашњавамо зашто васкршња симболика укључује Јачег који гура врата да се отворе, а против Старијег. У Васкршњој литургији то симболизује васкрслог Христа, оличење Живота, који се успешно супроставља Хаду, оличењу Смрти. Заправо, Васкрсење Васкрса је објашњење тог тренутка, јасно образложено и – са илустрацијама. Сада можемо да Шарон објаснимо то дешавање у оквиру Васкршње литургије јер смо до априла 2012 већ били дубоко загазили у пројекат који је започео деценију раније на платоу источне Анадолије, око 440 км северно од боровом шумом прекривених кипарских планина.

***

У априлу 2012, као што се сећате, ми се налазимо у Тродос планинама на Кипру, да бисмо посетили низ фрескама осликаних цркава подигнутих између 12. и 16. века, наравно, због слика са приказом Анастасиса (грчка реч за васкрсење) које се тамо налазе. Такође, постоји и једна посебна икона, која је за нас од изузетног значаја, јер је то слика због које смо први пут и дошли на Кипар. Знамо да се налази у цркви Панагиа Амасгоу близу села Монагри (Панагиа знаци Марија пресвета, али Амасгоу нам је јос увек загонетка).

Монагри се налази поред главног пута, јужно према Лимасолу, тако да, тог уторка, а био је 24. април, још увек уморни од дугог прекоокеанског лета, ми одлучисмо да ће проналажење “наше” иконе бити сасвим довољно за то прво поподне. Наш штампани водич, сјајна књига, показао нам је да се црква налази “на западној обали реке Коурис” и чак је приказивао малену зграду, како стоји усамљена усред нечега сто је личило на прилично суров планински крајолик.

Током више од сат времена, Шарон нас је возила горе – доле макадамским путевима покушавајући да повезе слику из наше књиге са стварном ситуацијом на терену, пре него сто смо се вратили у Монагри да бисмо тамо прибавили прецизније податке о месту где се црква тачно налази. Тада смо схватили. Наша књига је издата 1985 године, али сада је црква, још од 1991. године, у потпуности окружена новим женским манастиром. Другим речима, она је све време била ту, само сакривена у дворишту велике манастирске зграде, поред које смо ми више пута прошли.

***

Тај комплекс је сада место ходочашћа, тако да је лако добити дозволу за улаз, али икона се више не налази у цркви. Тада смо отишли у манастирску продавницу сувенира, где смо купили књигу на грчком језику, која је била посвећена нашој цркви, и у којој смо пронашли велику репродукцију иконе коју смо тражили, а онда смо је однели и показали једној монахињи која је говорила енглески.

Ево како је тачно изгледао, у можда мало скраћеној верзији, разговор између Доминика и монахиње.

Доминик: Где се налази икона коју видимо у овој књизи?

Монахиња: У цркви.

Доминик: Не, сестро, није тамо. Погледали смо.

Монахиња: У том случају, није тамо.

Доминик: Али, сестро, приказана је у овој књизи посвећеној вашој цркви.

Монахиња: Зашто желите да је видите?

Доминик: Пишемо књигу о Анастасис.

Монахиња: Зашто то радите?

Доминик: Ја сам теолог који проучава Библију.

Монахиња: Али ви сте лаик.

Доминик: Дуго времена сам био монах и свештеник.

Монахиња: Зашто више нисте?

Доминик: (гледа у Сару)

Монахиња: Не кривите њу. То је оно што је Адам урадио Еви. То је ваша грешка, не њена.

Признавши пораз одлазимо, док нам се изнова и изнова понавља да таква икона не постоји у овом манастиру или у овој цркви.

Следећег понедељка у Византијском музеју у Никозији, питали смо Евангелију, кустоса са прикладним именом, шта зна о нашој икони, показујући јој репродукцију из књиге на грчком језику која говори о дотичној цркви. Она је онда телефонирала стручњаку за историју Византије, који је тврдио да се икона налази у манастиру, закључана у капели на спрату, и да игуманија има кључ. Дакле, налазила се тамо све ово време, али, нажалост, наредног дана ми смо већ требали да будемо на аеродрому у Ларнаки.

Ипак, пошто смо провели са Шарон и Иоан Иоаноу дан за даном протекле недеље, ми смо постали њихови клијенти, гости и пријатељи, те је сада локална медитеранска мрежа веза и везица одмах прорадила пуном паром. Иоан је познавао пекара који је достављао земичке у гостопримницу манастирске продавнице сувенира, а овај је онда поразговарао са игуманијом, па су нас тада Шарон и Иоан поново одвезли у цркву Панагиа Амасгоу, на нашем путу према аеродрому у Ларнаки.

Икона која “није била ту” нашег првог уторка на Кипру, чудесно је “опет била ту” нашег последњег уторка на острву. Стајала је заједно са осталим иконама, на високој полици у закључаној просторији која се налазила на крају ходника на другом спрату манастира. Било нам је дозвољено да је узмемо и да је фотографишемо.

Христос, са приметним ранама од распећа, стоји на врху урушених капија Хада. У левој руци држи крст, какав се обично користи у црквеним службама. Са његове леве стране су Адам и Ева, а са десне су Давид, Соломон и Јован Крститељ.

Све то је сасвим уобичајено, али Христово лице је сасвим необично приказано… У ствари, Христосово лице у потпуности доминира овом иконом, чија се старост процењује на период измедју 1.175. и 1.200. године.

У васељенском предању приказа Анастасис – Васкрсења – у Источном хришћанству Исус обично гледа у правцу онога што чини или куда иде, тако да је његово лице окренуто профилом према посматрачу. Али на овој икони, Он гледа баш према вама, посматачу. Његов поглед објављује, да сте и ви такође, овде и сада, део човечанства, потомак Адама и Еве, учесник у свеопштем васкрсењу.

Извор: Biblical archeology Society