ЖЕНА КОЈА ЈЕ ПРОМЕНИЛА ИСТОРИЈУ ХАНАНА - Девора: пророчица, минстрел и ратница

Девора је једини женски судија у Библији, личност која се истакла у више области. Јасно је да је она једна од најистакнутијих библијских личности која служи као древно-израилски пророк, судија, војни вођа, композитор и минстрел (Суд 4-5).

Два поглавља приказује њен примеран и моралан карактер и указују да су људи гајили велико поштовање и љубав према њој. Слично Мојсеју пре ње, и Давиду доцније, она је објединила улоге пророка, националног вође и војног заповедника.

Будући да је живела на подручју Јефремовог племена (4:5), Девора је највероватније била и припадница истог. Управљала је Израилом  60 година током 12.в. пре Хр. Њена управа над Израилом покрива две деценије националног страдања које је узроковало рат против Хананаца, после којег је уследило 40 година мира.

Чини се да је Девора најпре препозната као пророк, а потом као судија/вођа, затим као војни заповедник (5:15) и на послетку као музичар. Она је је судила у хладу палминог стабла, а у равинистичком предању сачувано је сећање на њену праведност, отвореност и одбијање покушаја да јој се показује нарочита наклоност.

На библијску позорницу, Девора попут других судија у Књизи о Судијама, ступа без фанфара. Библија бележи да против ње није било буна нити изражених неслагања. Њено неприкосновено вођство није било изведено из пола, већ из карактера и даровитости. Јевреји су препознали њен дар и напредовали су под њеном управом. Њено име значи пчела или пчела-радилица

Судије 4-5 су необичне и по томе што је ово прво место у библијским наративним хроникама у којем се комбинује историјска приповест са поезијом. Поглавља се допуњавају у детаљима, увидима и оценама.

Оба поглавља почињу са израилском непослушношћу, живо описују свети рат и његове учеснике и на крају представљају победоносни резултат: земља је починула на 40 година (5:31). Посматрано из друге перспективе: људи су сагрешили, страдање их је научило покајању и завапили су Богу, Господ им одговара планом за ослобођење.

Иако хананаски народи то нису знали, ово је био свети рат.

Поглавље нам представља три вероватне зоне: почетно бојиште око брда Тавор и Језраелске долине (4:12); Танах (5:19) и капије Хазора и других великих хананских градова (4:23; 5:11). Поглавља 4 и 5 скицирају карактере људи који су укључени у рат. То су били:

– Варак који је изненада, на Деворину заповест, постао главни заповедник израилских снага; он је прихватање те улоге условио тиме да Девора крене у борбу са њим. Пророчица је прихватила ово истовремено, пророкујући да „Господ Сисару дати жени у руке“ (4:8–9).

– Јавин, ханански краљ који је господарио Хазором (4:2)

– Сисара, Јавинов генерал који је изражаовао непоколебљиву веру у своје оружане снаге, 900 гвоздених двоколица (4:2–3)

– Племена Нефталимова и Завулонова следе Јефремово племе, баш као и народ Исахаровог племена и Махира; сви марширају за Вараком и сви одају похвалу Девори (5:14–15)

– Припадници Рувимовог, Дановог, Асировог племена и народ Филеада (5:15–17) исмевају позив у свети рат.

Поред Деворе, у приповести се јављају и други женски ликови. Назначајнији међу њима је Јаела, хананејка која  позива Сисару у свој шатор, да би га потом погубила (4:17–22; 5:24–27). Спомиње се и Сисарина мајка. Њу Девора замишља како, са градским музичарима, забрнуто на прозору очекује синовљев повратак (5:28). Ту су и хананске даме које мисле да њхови ратници касне зато што су се заузели око поделе богатог ратног плена и живају у женама које су отели (5:29–30).

У наративу се јавља и неколико успутно споменутих личности:

– Лафидот, Деворин супруг (4:4)

-Евер Кенејин, муж Јаеле (4:11). Према предању, Кенејци су водили порекло од Јотора, Мојсејевог таста.

Деворина позорница се поставља Господњим судом против Израила. Јевреји чине оно што је зло у очима Господњим, и зато их је Господ предао у руке Јавина, господара Ханана (4:1-2). Стешњени у неплодим брдским областима, далеко од трговачких путева, Јевреји економски посустају под владавином Хананаца (5:6).

Девора позива Варака из Кадеша у Нефталим и говори му да га је сам Господ изабрао да заузме Тавор са 10.000 ратника Нефталимовог и Завулоновог племена (4:5–6). Господ обећава победу и ослобођење: „ја ћу довести теби, на поток Кисон, Сисару, војводу Јавинова и кола његова и удство његово, и предаћу га теби у руке (4:6–7).

Поглавље 4 истиче сукоб имеђу Јевреја и Хананаца. Племена су се ставила под Варакову команду. Сисара је то чуо, узима бојна кола и иде на  Wadi Kishon (4:12–13). Као што је обећао, Господ баца Сисару и његов трупе у панику (4:15). Пошто се борба окренула против Хананца Сисара бежи, пешке. Исцрпљен, он долази пред шатор Јаеле, која му доноси млеко и поставља му ћилим да почине, али га потом погубљује на спавању, тако да Варак затиче само тело када се недуго потом појавио на месту ових догађаја (4:17–22).

Поглавље 5 је поетско. Оно садржи Деворину песму која одише укусом реализма и истиче улогу жене. Балада преноси снажну причу, одјекује детаљима које доноси очевидац. Слично Плачу Јеремијином и Марковом еванђељу, читалац се уводи у атмосефру смрти. Могли би да лако замислимо Деворино гласно певање и позивање Варака да игра и пева са њом међу победничком војском. Њен лидерски стил истиче групу победника, она радо препознаје ко им се прикључио и служио. Она и другима упућује похвале, али истовремено то чини на подстицајни начин, како би изградила њихове вође.

Ова песма се сматра једним од најстаријих примера јеврејске поезије. Као таква, она наставља традиционалне хвалоспеве који за циљ имају учине бесмртнима победе о којима певају. Тако, Песма Мојсејева и Песма Маријина, представљају израилске победничке песме које величају победу извојевану преласком Црвеног мора (Изл 15:1–21). Деворина песма садржи много јеврејских речи које су сада непознате. То је разлог због којег су преводи доста варијабилни.

Девора пева  о Господу, али у односу према Јеврејима. На пример, она говори о земљотресу, пљусцима, Господњем маршу под којим планине подрхтавају (5:4–5). Уствари, и саме звезде небеске су се покренуле против Сисаре и Хананаца (5:20). Заслуга за победу у светом рату неизоставно припада Господу (5:5).

Девора је названа мајком Израила (5:7). То је вероватно једна од граничних титула која се јавља у Светом писму и указује на ауторитет. Век доцније, мудра жена из области од Авела до Вет Махе описује свој град у истим фразама док се обраћа Јоаву, током грађанског рата (2 Сам 20:19). Доста раније, Јосиф себе назива фараоновим оцем (Пост 45:8).

Деворина последња реч потврђује Јаелин поступак јер је назива најблагословенијом међу женама (Суд 5:24). Слична титула додељена је Јудити, јунакињи девтероканоског списа, која је одсекла главу асирском војсковођи Холофернесу и тако спасила свој народ (Јдт 13:23-25). У Новом завету, сличан израз се повезује са Маријом, мајком Господњом (Лк:26–28, 42). Коначно, Девора упућује снажни молитвени вапај да сви непријатељи Господњи поделе судбину Сисаре и погину (Суд 5:31). Према равинистичком предању, Девора је написала Пс 68 који је заиста веома слича ономе што начазимо у оба поглава, а нарочито у Суд 5.

Деворин рат променио је историју. Сви Сисарини снови да са 900 ратних двоколица порази Египат и успостави нову светску силу букавално су завршили у блату које је направила киша коју је послао Господ. (5:4.1). Деворин рат је ефикасно уклонио Хананце са позорнице древног света. Да, захваљујући овој победи Израилци су могли населити у плодне равнице уз путеве који су им омогућили трговачку размену (5:7). Судија Гедеон је на темељу Деворниног дела могао да изнова војно уједини племена Израила (пре свега Завулоново и Нефталимово) у борби против Мадијаца и Амалаичана (6:33-35). Грешка је можда била у томе што Израилци нису постали господари ковачница. Суседни народи су се већ бавили топљењем гвожђа. Израилци се у томе нису прилагодили, нити су преузели технолошка достигнућа противника).

Извор: Biblical Archaeology Society 
и
Сајт ЧУДО