БРАЋА ПРОДАЈУ ЈОСИФА – да ли су недоречености, контрадикције и празнине последица невештог редактора или наративног генија?

У наративној перспективи припадници трговачког каравана су описани као равни ликови који тргују пре свега зачином, балсамом и миришљавом смолом (Пост 37:25), али не пропуштају прилику да у понуду укључе робље. Овај збирни равни лик конструисан је ради купопродаје и пребацивања Јосифа у Египат. Недостатак дубине штити читаоца од било какве забуне. Они немају личне особине, нити било шта говоре. Ту су да одиграју улогу и омогуће развој заплета. Може се претпоставити да су имали неку везу са Египтом пошто су могли да тргују са високим званичником империје (Пост 37:36).  

Проблем, међутим, представља наизменично именовање трговаца Исмаилћани/Мадијанци. Да ли су трговци били Исмалћани или Мадијанци? Или је Јосиф ишао из руке у руку? Недоумици доприноси и то што субјект ст 28 није прецизан, односно не може се са сигурношћу рећи на кога се односи они из поменутог стиха. Да ли су Јосифа из јаме извукла браћа, како би га продали Мадијанцима или су га украли Мадијанци (привучени Јосифовим преклињањем, Пост. 42:2), накнадно га продавши Исмаилћанима (уп. Пост 40:15)? Да ли су Јосифа Мадијанци продали египатском велможи (Пост 37:36) или су то учинили Исмаилћани (Пост 39:1)? Зашто је Рувим био изненађен када није затекао Јосифа у јами?

Ове недоследности, приводне или стварне, узимане су као доказ невештог редакторског компиловања Ј и Е извора или, супротно од тога, вешто задржаних контрадикторности у циљу постизања наративне ефикасности. Инсистирање на њима опште је прихваћено међу тумачима који тексту приступају из перспективе дијахроног модела критике извора и критике редакција. Неки аутори тврде да пажљиво читање текста открива да извештај садржи не мање од четири функционално еквивалентна дублета, шест непомирљивих противречности, и осам необјашњивих поремећаја у наративу. Аутори који користе методологију поменутих школа тумачења прихватају да редакција која је изнедрила  коначни облик поглавља није у функцији идеолошке агенде састављача тј.да је улога редактора била у потпуности ограничена на мукотрпно слагање постојећих текстова у комбиновани облик. Истовремено, поменуте недоследности препознају као кључни доказ постојања Ј и Е извора и редакцијског поступка без којег би читава хипотеза о поменутим изворима била недоказива.

Данас када, не негирајући комплексност процеса настаја Библије у њеној канонској форми, све већи број тумача указује на јединство, садржајну и структуралну целовитост ове приповести, потребно је поставити питање да ли завршни одељак Пост 37 (и почетак Пост 39) заиста рефлектује контрадикторности и невешти поступак редактора, или су контрадикторсности и неусаглашеност последица културно-историјског и језичког јаза између савременог и древног читаоца? Да ли је неопходно посегнути за дијахроним читањем одељка или нам синхроно читање истог открива неке нијасе преко којих олако прелазимо? Можда недоречености наратива у Пост 37 постиже ефекат Фокнеровог романа, кубистичке слике или филма А. Куросаве? Можда се иста прича приповеда из различитих перспектива? Тачан след догађаја остаје магловит. Да ли је, заправо, надахнути писац желео да управо и остави такав утисак?

 

Браћа наговештавају убиство Јосифа. Сам чин одлажу на неодређено време, а брата бацају у јаму и обедују крај ње. Рувим то препознаје као могућност саботирања братоубилачког плана и враћање Јосифа кући (пошто је сањалица научен памети), док Јуда наилазак трговачког каравана препознаје као могућност средњег решења - продаје Јосифа. Читаоцу је све јасно осим разлога због којег је Рувим одједном зачуђен, када схвати да Јосиф више није у јами.  Зашто је зачуђен ако је био ту кад је Јуда предложио продају и док се сам тај чин одигравао? Ако није био присутан, који је разлог његовог одсуства и зашто га библијски писац није објаснио својим читаоцима?

Не заборавимо да су први читаоци библијског наратива више него добро познавали пастирску праксу и да им није било потребно објашњење. Уметност приповедања подразумева да приповедач не даје све податке. Свесно остављање празнина узрокује интерактивно читање у којем се читалац подстиче да на основу сазнања и искуства попуни празнине укључивши се тако, свесно или невесно, у обликовање приповести. Тај поступак подразумева поседовање културолошких, историјских и жанровских компетенција које су биле потпуно природне древном, али обично потпуно стране савременом читаоцу који је удаљен од света древног Израила. Празнине имају важну књижевну функцију. Оне нас чине партнерима у стварању приче, терају нас да је замислимо до детаља. Према М. Стернбергу, књижевно дело успоставља систем празнина које се морају попунити и воде ка активној улози коју читалац игра у конструисању света књижевног дела, што никако не значи да је попуњавање празнина произвољан процес. Легитимно попуњавање празнина је различито усмерено и ограничено бројним факторима, укључујући основне претпоставке изведене из свакодневног живота и преовлађујућих културних конвенција.

У конкретном случају древни читалац који је познавао сточарску праксу неизоставно је знао да се велика стада чувају од стране већег броја пастира који раде по сменама. Тешко је замислити древног Израилца несвесног да се стада не могу оставити без надзора (Бр. 27:17; 1Сам 17:20.28.34; 1Цар 22:17; 2Дн 18:16; Зах 11:17; Јер 23:1–2, 50:6, Јзк 34:4–5.8, Зах 11:16; 13:7; Ам 3:12; Пост 31:39). Опасности су нарочито акутне када пастири падну у сан (Nah 3:18). Како би осигурали да њихове животиње никада не остану без надзора, пастири раде и спавају у сменама кад год је то могуће (Лк 2:8 пастири су описани како бдију страже (φυλασσοντεςφυλακας). Апокрифно завештање повезано са именом Гада, Јосифовог полубрата, нпр. указује да је он држао ноћну смену чувања стада (ст 2-3). Вероватно је претпоставити да су смене постојале и у вези са обедовањем. У јеврејском тексту Пост 37:25 присутан је израз који се користи да означи свечане обеде  (Пост 31:54; 43:25.32). Браћа нису узела уступну ужину, што нарочито наглашава TargumOnqelos у којем се истиче да су лежали за вечером. Да су у овом обеду сви учествовали прекршили би норме пастирства. Стога, Рувимово одсуство је у потпуности у складу са стварним животом. Његов план за спасавање је предвиђао могућност да се одвоји од групе без изазивања сумње, штавише, то је био услов за реализовање плана ослобађања. Један од начина да се то постигне био би да се добровољно јави да чува стадо док млађа браћа једу и одмарају. Касније, када би се вратили на посао дошао би његов ред да једе, што би му дало прилику спасе Јосифа без њиховог знања. Древни Израилци су били блиско упознати са сточарским обичајима. Није им био потребан коментар да би знали да, када пастири раде заједно, једу и спавају у сменама. Подразумевали би да је бар један од браће био одсутан током судбоносног обеда.

Међутим, да ли је Рувим могао да се брине о свим Јаковљевим животињама без помоћи своје браће? Треба имати на уму да се у Библији повремено сусрећемо са сценама усамљених пастира/пастирица (Пост 29:2-3.8-9; 30:36, 31:40; 1Сам 17:20, 28). Решење је вероватно повезано са праксом, потврђеном у древнооријенталним изворима - коришћењем овчарских паса (Јов 30:1). Рувим који је, чини се, био обдарен надпросечном снагом (Пост 49:3) могао је пазити на цело стадо, можда уз помоћ паса.

 

Према Пост 37 браћа планирају продају Јосифа и вероватно то и реализују, премда то није сасвим јасно речено, јер они из Пост 37:27 који ваде Јосифа из јаме нису прецизно одређени. Овај моменат, заједно са накнадном Јосифовом интерпретацијом околности доспевања у Египат може да буде збуњуући јер Јосиф говори о отмици (крађи, Пост 40:15). Да ли су браћа продала Јосифа или су га Мадијанци отели, а затим продали Исмаилћанима? Овaква хипотетичка реконструкција наратива се повезује и са подсећањем да је Јосиф у тренутку дешавања био младић од седамнаест година, дакле неко ко је био у напону снаге. И поред тога, он је у завршним сценама Пост 37 потпуно пасиван. Ничим се не сугерише да се супротставио браћи или да их је макар молио да га поштеде. Колико је то вероватно? Ову празнину су приметили још древни јеврејски тумачи попуњавајући је Јосифовим молбама, вапајима и преклињанима. У истом правцу, нпр. сцену развија и Т. Ман у својој вишетомној књижевној разради овог библијског наратива.

Да ли су Јосифови вапаји и преклињања ометала браћу у спокојном обедовању? Можда су се браћа зато удаљила од јаме? Истовремено, исти вапаји и преклињања су привукла Мадијанце које библијски писац описује као оне који су Јосифа извукли из јаме и украли? Зашто онда библијски писац у више наврата наглашава братску кривицу у овим дешавањима? Како разрешити ову контрадикцију и да ли она уопште постоји?

Покушај да се пронађе контрадикција између продаје и отмице би се учинио чудним древној израилској публици. У антици отмица (крађа) није вршена ради откупа, већ ради обезбеђивања жена или зарад трговине робљем.  Конвенција се огледа у једина два правна одломка у Петокњижју. Оба помињу и продају (Излк 21:16 Пнз (2)4:7). Пнз 24:7 можда садржи суптилну алузију на чин Јосифове браће. Отмица и продаја су представљени као две компоненте једног тешког злочина: трговине људима. Отмица је почетак продаје. Јосифова тврдња се може тумачити стриктно или описно. Затвореници, који ништа нису знали о Јосифовом претходном заточењу у בור, тумачили су је описно у значењу нисам учинио ништа чиме бих заслужио да изгубим своју слободу. У Пост 40:15, Јосиф упућује на прву компоненту када, говорећи о његовој отмици, имплицира да је укључивало затварање у בור; а алудира на друго када користи фразу מארץ העברים. Рабини су тумачили на исти начин, а слично је и у Талмуду (Sanh. 86b; Genesis Rabbah 84:6). Зашто се, међутим, Јосиф усредсређује само на један аспект (Пост 40:15)? Древна публика не би приметила контрадикцију, али да ли постоји недоследност? Зар се читаоци не би запитали зашто Јосиф, у разговору са затвореницима, говори о компоненти отмице а не о компоненти продаје која се спомиње другде у причи о Јосифу? Да ли је Јосиф био превише понижен да би говорио о браћи која су га продала или су Мадијанци који су га извукли из јаме једина стварност које се сећао из тог трауматичног догађаја? Можда је у питању суздржаност у погледу срамних околности његовог поробљавања. Чини се да постоји још један могући разлог Јосифовог поступка, који је замагљен у читању савременог, али потпуно јасан античком и средњевековном читаоцу. У покушају да убеди друге да раде на његовом ослобађању,  Јосиф се представља као неко ко није сумњив. У складу са тим прилагођава свој извештај. Истиче аспект отмице у својој причи, а не аспект продаје, јер су слободнорођени људи који су отети обично су невине жртве, док они који су продати могли су бити злочинци (Изл 22:2). Обе формулације су истините, али једна од њих би могла да покрене нека питања.

 

Према Пост 37:25, браћа док обедују виде исмаилћански караван који је носио робу у Египат и одлучују се да продају Јосифа. Закључак целине сугерише да је то и учињено и да је Јосиф продан Исмаилћанима за 20 сребрењака (Пост 37:28), те да су га они одвели у Египат и продали високом дворском угледнику  (Пост 39:1). Проблем се јавља у томе што се између оквирних текстова подцелине, трговци називају Мадијанцима и/или Медијанцима. Тако читамо кад су мадијански трговци пролазили, браћа (у јевр. Изворнику употребљена је неодређена заменица они, а браћа) извадише Јосифа из јаме и продаше Исмаилћанима за двадесет сребрењака и они одведоше Јосифа у Египат (Пост 37:28). Ово је супротстављено тврдњи из 37:36 Медијанци продадоше у Египту Јосифа...

Наизменична употреба Мадијанци и Медијанци данас се уопштено препознаје као последица недоследно спроведене вокализације текста. Алтернативно, Медијанци су били подгрупа Мадијанаца која је насељавала Медан, област југоисточно од Мадијана, још познату као Вади Мудан (Пост 25:2; 1Дн 1:32). То би значило да су Медијанци били Мадијанци који су живели на југоисточним територијама, односно у Медану. Међутим, како разумети збрку између наизменичног означавања трговаца као Мадијанаца и Исмаилћана? И овде је вредно споменути области које су поменути народи насељавали. Исмаилћани су били насељени у Галаду, источно од Јордана, унутар источног руба касније Манасијине територије. Мадијанци су се населили на југу. Није јасно у ком правцу су путовали. Сихем је западно од Јордана, Исмаилћани су живели источно од Јордана. Тешко је замислити да су таква неважна насеља имала трговачке односе са велесилом попут Египта, али трговачки путеви у региону су их повезивали са њом. Да ли су Мадијанци били посредници између браће и исмаилћанског каравана на путу ка Египту? Да ли су они пролазили са североистока од исмаилћаског насеља у Галаду? Или су се враћали из мадијанских насеља на југу Ханана? Многе ствари остају нејасне и непоуздане.

Наведена двосмисленост је проблематична за савременог читаоца. Уопштено, двосмисленост је честа, толико да се каткад чине свесни или несвесни покушаји њене елиминације. У нормалном тексту, већина реченица ће показати једну или више нејасноћа, било да су лексичке, синтаксичке, референтне или ортографске. Већина њих ће проћи непримећено зато што мозак, у процесуирању двосмислених исказа, обично заобилази свесну анализу, потискујући неприкладне или необичне интерпретације. Контрадикторности у једном стиху или суседним стиховима често имају очигледна синхрона објашњења (Пнз 22:1; 2Сам 6:19; 1Дн 16:3; 1Цар 9:22). Ове и сличне контрадикције су у средњовековним преводима на енглески, немачки и словенски језик елегантно решене кроз доступне префиксе и чланове сличне онима из старогрчког. Данас се многи научници слажу да су дијахронијска решења овде сувишна. Међутим, одсуство одређених чланова у изворнику Пост 37 је важна компонента проблема Исмаилаца/Мадијана. Ако је та фраза неодређена, изгледа да следи да се Мадијанци разликују од Исмаилћана. То, међутим, није обавезујуће читање што се види и у чињеници да су ове групе поистовећене у преводу LXX.

Иако се ова привидна недоследност узимала као кључан доказ постојања различитих извора Јосиф-приповести и невеште редакције коначног уредника канонског текста, проблем није тако тешко решити синхроним приступом наративу, нарочито ако се читалац препусти амбијенту који је дочаран - браћа која обедују крај јаме у коју су бацили Јосифа можда га свесно додатно мучећи тиме што не одговарају на његове вапаје у даљини виде трговачки караван. Шта би прво могли да виде? Највероватније, пустињске лађе (камиле) окружене људима  (уп. Пост 24:63). То је довољно да се удаљени трговци препознају као Исмаилћани тј. припадници бедуинских племена која узгајају камиле. 

Трговину, пре свега повезану са ароматичним материјалима, омогућило је управо припитомљавање камила. То је било познато и Јаковитима (Пост 43:11). Прикази древних каравана камила су пронађени у области Галада. Међутим, тај први утисак о удаљеном каравану се допуњује (а не мења) када се караван приближио. Браћа сада схватају да је у питању караван мадијанских трговаца. Када су Јосифова браћа први пут угледала караван камила издалека, нису могли знати да су у њему били трговци. Могао је то да буде мали караван исмаилићанских камилара које је унајмио трговац превезе пошиљку аромата до партнера или агента у источној делти. Тек када је караван прошао, показало се да су ови конкретни Исмаилћани део већег каравана који је укључивао и мадијанске трговце (древни документи потврђују да трговци често нису били део каравана, већ само његови власници). Могуће је да су Исмаилћани били унајмљена радна снага мадијанских трговаца који су овом приликом и сами путовали ка Египту и који су дали дозволу да се трговина обави.

Треба имати на уму и књижевну компоненту стварне или привидне недоследности која се јавља као последица различитих етнонима (Исмаилћани, Мадијанци, Медијанци,  (Пост 37:25.27.28.36; 39:1). Бројни научници су истакли да је таква варијација — укључујући, али не ограничавајући се на смењивање етнонима — легитимна естетска карактеристика древног блискоисточног наративног стила. Употреба више термина у наративу указује на типичну блискоисточну стилску карактеристику која постоји у египатским изворима (нпр. Себек-стела из средине 19.в. пре Хр.), документима из Марија, асирским изворима и самој Библији (Бр 32; Суд 4-8; 1Дн 5). Често се, дакле, сусреће употреба различитих имена племена за упућивање на већу групу којима припадају. 

Наведено је утолико вероватније уколико имамо на уму да су сродни, авраамитски народи чували свест о заједничком пореклу и припадости што илуструје пример Исавове женидбе Исмаилћанком (Пост 28:9). Веза између Исмаилћана и Мадијанаца, као потомка првог и трећег Авраамовог сина могла је бити чвршћа него између њих и Исаакових потомака, јер их је везивао заједнички осећај маргинализовања из Авраамове породице. Сродност две племенско-националне групе могла је да буде толика да се једна од њих доживљава као део друге, нпр. Исмаилћани су могли да се схватају као део ширег авраамитско-мадијанског етноса. Чини се да управо такво читање подржава напомена из доцнијег времена судија. Наиме, Гедеон после победе над Мадијанцима од израилских старешна, као награду, тражи накит који је узет са тела поражених непријатеља, и то специфично златне наноснице, али их не означава као мадијанске, већ исмаилћанске (Суд 8:24). Чини се да је у мадијанској војсци знатан број војника био исмаилћански контигент, али се он не доживљава као посебан етнос, већ као део мадијанског народа. У Судијама се еквивалентност (боље: хипонимија) помиње не зато што је аутор претпоставио да је непозната, већ да би објаснио зашто је Гидеон претпоставио да већина његових бораца има у свом поседу златну минђушу узету од Мадијанаца. Другачије речено, (макар неки) Исмаилћани су се схватали као део Мадијанаца који има неке специфичности, у овом случају носи златне наноснице. Могуће је да је процес ове фузије Мадијанаца и Исмаилћана започет још у време праотаца, и да се рефлектује у приповести о Јосифу.

Све ово, међутим, не значи да библијска приповест о Јосифу није прошла пут од усменог предања, преко писаног прототекста (вероватно у различитим формама), низа редакција које су подразумевале актуелизацију текста у његовом читању у одређеним историјским околностима, све до канонске форме приповести која се налази у нашим Библијама. Уместо тога, напред речено указује да та канонска форма не мора, или чак не треба, да се схвати као производ невештог рада који карактеришу недоречености, дублети и недоследности. Уместо тога, можда је потребно размислити о разлогу због којег писац оставља неке празнине увлачећи читаоца у обликовање текста посредством њиховог попуњавања, али и разлогу због којих неке моменте, конкретно етнониме оставља замагљеним.

Да ли постоји могућност да је библијски редактор свесно оставио нејасноћу у погледу трговаца који су Јосифа довели до Египта, и шта би могао да буде разлог таквог поступка?

Трагајући за одговором на ово питање потребно је да се подсетимо непосредног, али и ширег контекста сцене.

Сцена продаје Јосифа је само врхунац Пост 37, поглавља у којем су постепено приказивани нарушени породични односи који сваким наредним тренутком постају све неразрешивији. Толико нездрави да свака намера да се проблем реши само га погоршава. Јаков, забринут због Јосифове егоцентричности, покушава да поправи однос међу браћом шаљући га браћи (37:14). Ова одлука долази прекасно. Сукоб је нарастао до те мере да је ово решење ризично. Рувим покушава да превазиђе опасност братоубиства, али Јуда је свестан да би повратак Јосифа кући (после онога шта су му учинили) довео до ескалације. И тада на сцену ступају Мадијанци/Исмаилћани. Јосиф не одлази у Египат (само) вољом браће, већ интервенцијом треће, неутралне, стране. Трговци су потпуно је неутрални, без имена и лица, без икаквог односа са ликовима приче. Замагљеност у погледу идентитета трговаца представља наративну сугестију - за наше разумевање приче није пресудно да ли су браћа продала Јосифа или је он украден, да ли је ишао из руке у руку и ко га је продао египатском велможи. Трговци су несвесни медијум божанског провиђења и само божанско вођење догађаја остаје јасно и разумљиво, чак иако се Бог уопште и не спомиње у овом делу приповести.

 

Alan t. Levenson, Joseph: Portraits Through the Ages, Jewish Publication Society, 2016.

Arnold Hensman, A Narrative Analysis of Genesis Chapter 37 as Introduction to the JosephNovella, Thesis Technological University Dublin - Blanchardstown Campus Submitted to The Pontifical University, Saint Patrick’s College Maynooth, December 2021.

Baruch J. Schwartz, How the Compiler of the Pentateuch Worked: the Composition of Genesis 37 y The Book of Genesis, Composition, Reception, and Interpretation, Brill, Leiden • Boston, 2012.

Esaies de-s Ia Lawman Mourna, Responsibility in the Joseph Narrative (Gen 37-50), Submitted in fulfillment of the requirements for the degree of master of theology in the subject Old Testament at the University of South Africa, November  2008.

Richard C. Steiner, Midianite Men, Merchants (Gen 37:28): Linguistic, Literary, and Historical Perspectives, VT 73 (2023).

Wojciech Sebastian Werhun, Autonomy and authenticity: Joseph'spersonal journey towards freedom andtruth, Boston College Electronic Thesis or Dissertation, 2019.

Рichard C. Steiner, Contradictions, Culture Gaps, and Narrative Gaps in the Joseph Story JBL 139, no. 3 (2020).