КРСТ ПРЕ ГОЛГОТЕ – хришћанство пре Христа? (прво казивање о крсту)

Данас се крст сматра изразито хришћанским знамењем, али да ли такво схватање оправдано? Да ли је крст средиште хришћанске вере или символ који су хришћани преузели из претхришћанских религија дајући му ново значење?
 

Крст као сим­вол сре­ди­шта
Крст је присутан у древној Кини, античком Египту, Кипру и Криту. Уз круг и квадрат, крст је темељни символ. Уписивањем крста у круг, он га дели на четири дела, а уколико му се повежу крајње тачке настаје четвороугао. Oвa једноставнa запажања су основа развијенe богате символике која је прерасла у универзални језик. Крст символизује планету која се шири ка четири ветра земаљска, како се говори у Светом Писму. Он је, стога, космичка оса, васељенско (космичко) дрво, али и символ прелаза, непрестаног сабрања универзума и комуникације земља – небо, те су зато у древности храмови и олтари подизани на раскршћима. Крст није само центрипетално, већ и центрифугално средиште. Он је средиште из којег настаје ширење и зрачење, односно непромењиво средиште у којем се дуални системи спајају у јединствено. Он предстaвља синтезу неба и земље, преплитање простора и времена, сусрет коначности и вечности.

Крст као ан­тро­по­ло­шки сим­вол
У антрополошком смислу крст представља човека који рашире­ ним рукама покушава да оствари свеобухватност постојања, али и који се уздиже и стваралачки усправља, те се узима као символ фигуре потпуно духовно узвишеног човека. Крст, дакле, представља оријентацију према различитим нивоима егзистенције. Просторна оријентација се повезује са осом исток-запад, тј. универзалношћу људског искуства. Уздизање људске егзистенције ка метафизичком свету приказано је осом север-југ (доле-горе).

Крст као со­лар­но-све­тло­сни сим­вол
Крст је и соларни символ и представља зрачење, исијавање божанског и зато га Св. Мартин назива символом средишта ватре ума и праначела. „Египатски крст“ символ је милиона година будућег живота, тј. вечности. У египатској иконографији повезује се са боговима, фараонима и посвећеницима у иницијације који, носећи тај крст, откривају вечност са оне стране препрека које још увек треба савладати. Ова форма крста, нарочито присутна у иконографији монотеистичког фараона Ехатона, данас се повезује са неогностичким трагаоцима за древним мудростима, али је она веома рано била прихваћен од коптских хришћана. Слична символика се препознаје у тзв. келтском крсту, који спаја символику крста као смрти и символику круга као вечног живота. У хришћанству ову символику преузима тзв. Ирски крст. У афричкој уметности често се сусрећу крсни мотиви богатог символичког значења, понајпре космичког. Крст се разуме као целокупност свемира и раскршће пута живота и пута смрти, и повезује се са раскршћем „млечне стазе у чијем центру се суди душама умрлих“. Крст као се­ман­тич­ки сим­вол Крст је повезан и са семантичком символиком. Од египатског тау, преко праалфабетског символа који је у основи латиничног и грчког Т, крст је символ смрти и сухог дрвета. У критско-синајском сликовном писму крст је символ плодности и живота. Крст се добија када се повуче вертикална линија (линија живота), а затим се пресече хоризонталном линијом. У пресеку те две линије је тачка, заустављено кретање, крај, смрт. Символика се, ипак, може читати и у другом правцу: из те тачке све извире на све четири стране, као што се у Светом Писму описују четири реке које истичу из Едемског врта на све четири стране Земље, дајући јој живот (Пост 2, 10–14). Тако се смрт и живот повезују у дијалектичком јединству супротности. Усправна оса крста спаја Земљу, боравиште човека и небо, обитавалиште Бога. Као такав крст је символ просторне свеобухватности, споја супротности и целокупности света и зато се доводи у везу са васељенским или космичким дрветом (живота), које је познато из митологије латино и северно-америчких индијанаца, али и скандинавско-германских предања у којима је познато стабло које сеже до средишта земље, али и дохвата небеса те стога означава спој подземља, неба и земље
Јован Благојевић
Извор: Сајт ЧУДО