ЗАНЕМАРЕНИ ДЕТАЉИ ЗНАМЕНИТИХ МЕСИЈАНСКИХ ПРОРОШТАВА

1Пт 1:19

Старозаветна историја спасења представља, заправо, историју божанских теофанија којима се подстичу чежње за Богом човека посрнулог у грех.  Те чежње, подстицане најавама обнове изгубљеног заједништва, још од протоеванђеља изреченог у Едемском врту (Пост 3:15), препознају се као пророштва. Та пророштва су хришћани апостолске епохе схватали као најпоузданију пророчку реч јер су, без обзира на њихову разнородност, уочавали њихово испуњење у рођењу, деловању, распећу и васкрсењу Исуса Христа. Cхватана су као потврда његовог месијанства и средство јаснијег уочавања многодимензијалности његовог спасоносног дела. Не чуди, стога, што се св. ап. Петар позитивно изражава видећи да пазе на дату им реч. Не могуће је уједном тексту указати на сва  прорштва испуњена у Христу, и дати макар и кратки осврт на њих. Пажњу ћемо, стога, да усмеримо на она позната прорoштва, преко чије дубине неретко олако прелазимо.

Кренимо, стога, од почетка.

 Пророштво о Христовом рођењу

из тебе ће изаћи онај који ће бити господар у Израилу’

Михеј 5:2

 

Пророк Михеј делује крајем 8. и почетком 7.в. пре Христа. Попут свог савременика са севера (Израил) Амоса, Михеј у Јудеји жигоше друштвену неправду и буни се против тлачења сиромашног, немоћног и обесправљеног народа Јудеје које врши од стране имућне и моћне олигархије престонице. Време цара Језекије обележиле су опсежне реформе и многи су у младом и побожном владару препознали месијанску личност.Месијанска надања и очекивања су била узаврела. Све очи су упрте у Јерусалим, ка трону на коме седи нови давидистички владар. Михеј сународнике позива да скрену поглед на другу страну. Он не одбацује давидистичко месијанство, али указује да спасење неће доћи са јерусалимског трона, него из заборављеног и провинцијалног Витлејема. Подсећа савременике на скромне почетке најдуготрајније познате династије древног Оријента истичући да њен родозачетник није имао царско порекло нити племићко достојанство. Он је био пастир који је свој штап, вођен божанском промисли, заменио царским жезлом. Пророк, стога, враћа савременике на зачетак месијанске династије указујући на њене скромне корене, да би најавио новог владара који, премда давидистичког порекла, неће доћи из царских двора, већ из оног окружења из којег се уздигао и први Давид – из слоја незнатних, презрених и обесправљених. Пророштво је изреченоу поетској форми и састоји се из три дела: свечаног призивања (и ти Витлејеме Ефрато) и два паралелизма. Први паралелизам је антитетички, а други синтетички.

Свечано призивање са почетка пророштва осмишљено је тако да шокира слушатеље. Целина почиње у Мих 5:1, стихом који најављује невоље и понижење Јерусалима, да би се потом указало на постојање наде. Нада, међутим, долази са најневероватнијег места – из периферног градића Витлејема Ефрате (Мих 5:2). У првој стих-линији првог паралелизма Витлејем је описан изразом чије је значење пре најнезнатнији него најмањи (уп. Пс 68:27). Наглашеној незнатности Витлејема супротставља се друга стих-линија паралелизма кроз опис онога ко ће се уздићи из тог незнатног насеља – господара Израила. Други паралелизам обликован је тако да развија идеје првог кроз све снажније описе новог владара. Месијански цар је најпре описан као онај коме су изласци од почетка. Тиме се указује да корени месијанске наде сежу много даље од установљења монархије, све до почетка, односно до самог Едемског врта. Ова тврдња се изводи до крајњих граница у последњој стих-линији пророштва којом се сеже иза почетка ка вечним временима и божанским карактеристикама Месије којег су хришћани препознали у Христу, између осталог и зато што је, иако су његови родитељи живели у Назарету, рођен у Витлејему (Мт 2:6). Занимљиво је да је испуњењу овог пророштва допринео је римски цар Октавијан Август чија је заповест (позната из историјских извора) натерала дјеву Марију и Јосифа да се из Назарета упуте у Витлејем.

 Пророштво о Христовој служби

Лука 4:16-21
 
 

У наведеном одељку Лукиног еванђеља представљен је Христов наступ на синагогалном богослужењу у Назарету. Приповест одражава добро познавање синагогалног богослужења јер се описује да је Христу, у складу са богослужбеним редоследом читања, дата Књига прор. Исаије, а он – у складу са правилима синагогалног култа – у тој књизи налази жељене одељке. Уводним речима се, наглашена повезаност Духа и Христа (Лк 1:35; 2:39; 3:21; 4:1.14), по први пут изражава у категоријама помазања. У кумранским рукописима постоји идеја о пророчком помазању (CD 2.12, 61; 1QM 11.7; 1QH 18.14) изведена из Исаијиног пророштва на које се Христос позива (Ис 61:1-2а). У неким од њих, међутим, разумевање овог пророштва надилази мотив пророчког помазања.Оно се, наиме, схвата и као есхатолошко пророштво о Месији и успоставља последњи десети јубилеј (=пријатну годину Господњу тј. месијанско царство, 11QMelch). У поменутом кумранском тексту есхатолошки Мелхиседек описан је као месијанска фигура која успоставља месијанско доба извршењем дана освете Божије (Ис 61:2б) над Велијаром и силама зла. Христос изоставља последњи моменат и ово пророштво повезује са другим из истог списа (Ис 58:6) нагласивши социјално-хуманитарни аспект мисије за коју је помазан.

Склони смо да спиритуализујемо циљ Христовог помазања и да га тумачимо у категоријама духовног сиромаштва, духовног ослобођења, исцељења духовног слепила.Лука, међутим, наглашава физичке аспекте Христових дела описујућиих управо по редоследу датом у овој програмској проповеди. Овим мотивом писац еванђеља јој се изнова враћа описујући делатни и вербални одговор Христа Јовану Крститељу (Лк 721-23). За Луку је, дакле, од необичног значаја материјализовање Христове службе. На потврђеним конкретним месијанским делима милосрђа, може се, према његовом схватању,градити представа о Месији чије је дело метафизичко. Тек тада Христове речи данас се испуни ово писмо у ушима вашим добијају пуно значење.

 Пророштва о Хриством страдању

 да је  умро за грехе наше, по Писму

1Кор 15:3

Ис 53 је вероватно најпознатије пророштво о Христовом распећу. Рани хришћани апостолске епохе су ово место Старог завета схватали као locus clasicus, односно базичним пророштвом које су схватали као пророштво Христовој заменичкој и откупитељској смрти (нрп. Дап 8:26-38; 1Пт 2:21-25). И поред тога, неки аспекти овог комплексног пророштва остају непрепознати. Тако нпр. слика којом пророк уводи своје слушатеље-читатеље у опис страдалног слуге Господњег: „ер изниче пред Њим као шибљика, као корен из сухе земље (Ис 53:2а). Први део пророштва асоцира на шибљику (стабљику) Јесејеву док се паралелни мотив, познат у другиим библијскиим списима корен Давидов сусреће већ у наредној стих-линији уз значајну напомену изниче као из сухе земље. Уводне речи пророштва, стога, указују да је сцена која следи (опис Христовог страдања) нешто противно уобичајеном поретку ствари (јер ништа не расте из сухе земље). 

Постоје и бројна пророштва повезана са Христовим страдањем. Из хришћанске перспективе, наиме, читав богослужбени образац Старог завета са празничним циклусом и жртвеним системом представља пророчку праслику испуњену у различитим аспектима Христовог саможртвеног страдања. Ту је и лична пророчка типологија, карактеристична пре свега, за песничку књижевност. Овај тип пророштва повезан је са личним страдањем које је на песнички начин изражено у тужбаличним псалмима. Бројни детаљи страдања описаних у тим псалмима, иако непосредно повезани са животним икуством псалмисте, препознатљиви су у страдњу Господњем које су, на тај начин, најавили.
 

да је устао трећи дан, по Писму 

1Кор 15:3-4

 

Васкрсење Христово је камен темељац хришћанске вере (1Кор 15:12-19). Оно није индивидуални чин којим је Господ показао да је успео да победи смрт учиниши нешто што ником другом није пошло за руком. То је догађај у којем вером учествује сваки човек. Није чудно, стога, што је најраније вероисповедање садржало и тврдњу да је Христос умре за грехе наше по Писму, и да би погребен и да је устао трећи дан, по Писму (1Кор 15:3-4). Први део наведеног вероисповедања несумњиво изражава уверење да Писмо(Стари завет) представља зборник пророштава о Христу и то највише о Његовој саможртвеној смрти. Други део, исповедања, говори о Христовом устајању (васксењу Христовом устајању (васкрсењу) које се догодило, такође, по Писму односно у складу са старозаветним пророштвима.Поставља се питање – којим?

Један од могућих одговора дао је ап. Петар позвавши се на речи псалмопојца Давида нећеш дати да светац (или твој Свети) види трухлости (Пс 16:9-11). Указавши на знану чињеницу да је цар Давид умро и да је његово гробно место општепознато, ап. Петар је убедљиво устврдио да псалмиста није говорио о себи, већ о Христу (Дап 2:26-33; 13:34-37). Остаје, међутим, нејасно које пророштво Писма говори о Христовомваскрсењу у трећи дан? Прва асоцијација нам је, свакако, Христово позивање на пророчку новелу о Јони. Он поменуту новелу, међутим, не схвата као пророштво о свом васкрсењу већ као знак по којем ће његово васкрсење бити препознато као потврда његовог месијанства у роду неверном и прељуботворном (Mт 12:38-41). Овде се, стога, пре може говорити о аналогији него о пророштву које можда ипак треба да потражимо у речима мање познатог пророка:

као позни дажд који натапа земљу.

Осија 6:1-3

Ове пророчке речи су несумњиво најава обнове, односно уздизања Израила у месијанскомдобу Зоре и познога дажда (уп Јл 2:23.28-32). То уздизање догодиће се у трећи дан, у дан устајања Месије из гроба, дан када се исцељује претходно раздрто човечанство, јер Месија својим устајањем(васкрсењем) уздиже оне који ће живети пред њим. Приметимо још да је Осијина пророчка објава у свом потврђеном преизраилском облику, била део аграрног култа и умируће-васкрсавајућег божанства Ваала. Ваал је био главни противник Господу јер је посредством сензуалног култа заводио Израил на идолопоклонство. Пророци су, ипак, били способни да у знатно деформисаној религиозности Вааловог култа препознају и пронађу, закржљало и нечистима заражено, семе наслућивања божанске истине и да га употребе како би изразили највеличанственији аспект свог веровања. У пророштву се, што је необично, месијански дан повезује са Зором што нас опет води ка новозаветним текстовима у којима се Христос назива звездом Даницом (Oтк 22:16). Један од таквих суи речи ап. Петра којима указује да је циљ и сврха пророчке речи осветљавање таме овога света, до тренутка рађања данице (Христа) у нашим срцима.

Да ли је наше срце окренуто јерусалимским дворовима или витлејемској стаји о којој пророковаше Михеј?
 
Јован Благојевић
Извор: Сајт ЧУДО