The Milestones

...не треба занемарити то да је Христос, пре него је учинио само знамење, издао заповест напуните судове водом (Јн 2:7а), ове речи, као и белешка еванђелисте напунише их до врха (2:7б) сугеришу да не само да је вода јудејског прања била незадовољавајућег квалитета (тј. није била вино), него је и као такве није било довољно. Посредно, Јован указује да јудејство не само да је недостано, већ је и истрошено, те је потребно да буде обновљено и уздигнуто на нови, виши, ниво. Приповест о свадби у Кани сагледана из ове перспективе, постаје заправо први наговештај изобиља месијанске трпезе свадбе јагњетове, ка којој ходимо преко евахристијске трпезе у садашњем тренутку. Она је прво знамење последњег, коначног и вечног славља у Царству небеском.

Предавач акадског језика на Беркли универзитету Калифорније (University of California, Berkeley) Лаур Е. Перси (Laurie E. Pearce) у свом чланку Колико је вавилонско изгнанство било лоше (How Bad Was the Babylonian Exile?, 2016) истражује текстуалне доказе у вези са овом темом. Према поменутом аутору, упркос меланхоничном тону Пс 137, живот у Вавилону је заправо за многе јудејске изгнанике био добар.

Наведени стихови Јовановог еванђеља каткад се називају златним стиховима свеукупног Светог писма. И они то јесту. Уколико би цело Писмо било изгубљено, а само ови стихови сачуван, они би били довољан да изрази суштину хришћанског веровања. Њихов садржај је изузетно комплексан и снажан, али се њихова порука – која је у правом смислу те речи радикална, може изаразити и једноставним тврђењем: Бог не суди свету, већ свет суди Богу и својим судом одређује своју вечни судбину. Бог је учинио своје. „Лопта је на нашем делу терена“.

Интересантно је запажање поменутог аутора а није Павле једини писац 1.в.хр. ере који се позива на давање воде из стене током израислког путовања кроз пустињу. Извор који се обично означава као Pseudo-Philo’s Biblical Antiquities садржи сличне мисли „а што се тиче његовог сопственог народа, Он их је водио у пустињи, четрдесет година он сам им је давао хлеб са неба, он је навео препелицена њих и следио их је водом (10:7).

Можда ова питања се чине саблажњивим и превише слободним, али се неминовно јављају при првом читању, а утисци првог читања су углавном драгоцени.

Библијски писци овог периода проучавали су јеврејски ранијих библијских списа и свесно су га укључивали у сопствене списе. У овом процесу неке речи су добиле ново значење. тако нпр. у ранијим библијским списма јеврејска реч Тора ознавачава документ или упутство, али у познијим текстовима ова реч обично означава Књигу јеврејског закона. Свестан избор да наставе са писањем јеврејским језиком допринело је препознавању тог језика као сакралног.

Митолошке импликације Авадона враћају нас натраг на Јов 28:22 где су погибао и смрт (˒ăbaddôn и mot) персонификовани будући да могу да говоре и могу да се чују. Ово је библијска референца која је полазна тачка за разматрање ˒ăbaddôn-а као засебног ентитета – подручја краљевства смрти које је под влашћу анђела смрти и подземног света.

У хришћанској Библији она се налази међу историјским списима, између Судија и Књига Самуилових.У јеврејској Библији она припада корпусу поучних списа. Ово, наизглед, није у складу са хронолошким редоследом библијских списа. Тврдња може да звучи нелогично, али можда је веза овог списа са остатком Писма јача него што уопште то схватамо

Силомаска бања - место величанственог Христовог знамења. Вековима традиционално поштована, али не и археолошки идентификована локација... Да ли су новија археолошка истраживања потврдила предањска схватања?

Језекијин тунел је кључни део система водоснабдевања Дaвидовог града - древног Јерусалима. Он повезуе Гихонски извор пијаће воде са Силоамским базеном у Јерусалиму. Према 2Дн 32:2-4 и 2Цар 20:20 овај тунел је направљен у време док је Јудејом владао цар Језекија. Да ли је, међутим, такав закључак тачан или у светлу новијих археолошких открића датирање Силоамског натписа и јерусалимског тунела постаје упитно?