The Milestones

„Ко разумеме ове изреке неће окусити смрти“ – овим речима почиње познати гностички спис – Томино Еванђеље. Исказ није случајно стављен на почетак овог списа. Са једне стране, својом препотентношћу провоцира потенцијалног читаоца да одмах и са резигнацијом одустане од читања, а са друге да се удуби у његово разумевање. Ове речи, на тај начин, као да илустрју позицију контравезног религијско-филозофског феномена који је у познијој историји назван гностицизам. У вези гностицизма постоји велики број претпоставки, оптужби, полемика..., и то не само у списима отаца Цркве који су тежили да оспоре гностичка веровања, већ и данас код оних који се представљају као неогностици. Који су извори за разумевање гностицизма? Који је језик тих извора, линвистички и појмовни? Шта представља корпус Наг-Хамади списа? Шта је Томино евађеље? У каквом су односу изреке Томиног еванђеља и канонских еванђеља која су ушла у корпус Новог завета?

Химна вере је књига која пружа тумачење једног од поглавља Новога завета у којима се рекапитулираи и реинтерпретира историја и богословље Старог завета. Аутор књиге пролази кроз старозаветне приповести, које смешта у историјски, културолошки, и археолошки контекст, да би их на крају протумачио кроз призму онога што о тим приповестима и њиховим актерима доноси писац Посланице Јеврејима. У овом делу промоције о књизи говори о. Стеван Јовановић. Књига је доступна и можете да је поручите.

Последњи месец 2025. год. подарио је богат избор археолошких открића, посредно или непосредно повезаних са Светим писмом. Тако оно из Ефеса приближава нас атмосфери у којој је настајала и у којој се развијала значајна хришћанска заједница позната из новозаветних списа. Друго нас, пак, враћа у међузаветни период и упознаје са величанственим грађевинским достигнућима из времена Хасмонеја. Најзначајније, ипак, према нашен схватању је ранохришћанска фреска Доброг пастира из Никеје, града који управо прошле године обележи значајан јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора.

Различити митови једногласни су у препознавању писма као дара богова. Месопотамски Набу, египатски Тот, грчки Хермес... сви они су дароватељи писма и мудрости, они који преносе поруке између светова. Писменост је схваћена као хијерофанија – јављање са више, а само писмо као хијероглиф - знак који долази из виших светова. Како се развијало писмо, од пиктографског, преко слоговног до алфабетског? Како је то утицало на религијску свет и искуство? Шта знамо о библијским језицима, и како је Библија својим језиком и книженошћу утицала на савремене језике и културе укључујући и Словене.

Божански одговор на исказ поверења малодушног пророка који перонализује изгнаничку заједницу је захтев за новим подвигом. Ова подцелина пророчке песме се састоји из две целине, а свака од њих садржи по три стих-линије, од којих прва представља уздизање у виши статус службе и деловања намењеног пророку, а друге две објашњавају циљ и и задатак који из тог статуса следи.

Каткада заборављемо да библијски свет не обухвта само свет у којем су поникли библијски писци нити наслеђе древнијих епоха које су они баштинили. Библијски свет представља и свет који су писци Светoга писма обликовали и предали познијим генерацијама. Једно од открића која су обележила месец новембар 2025. год. подсећа нас управо на то, а на значају му додаје чињеница да је пронађено на територији Србије. Друга два се тичу значајних градова древног Оријента и библијког наратива Урука и Мегида.

Хронологија вавилонског расејања битна је за разумевање поруке пророка на почетку дела који се назива девтеро-Исаија. Наиме, надахнути пророчким речима Јеремије који је говорио о седам деценија вавилонског расејања (Јер 25:11–12; 29:10 уп. Пс 90:10) изгнаници су очекивали релативно брз повратак, као и политичка догађања која ће тај повратак најавити. Стога, они који су се у расејању налазили већ деценију или две, треће расејање из 586. год. пре Хр., са ужасавајућим разарањима која су прогутала Јерусалим и јерусалимски храм, доживели су као коначни и неповретни слом, а вероватно и изневеравање пророчких обећања. Све то је црпило снагу расељеном становништву, и управо је то је атмосфера у којој ученици пророка Исаије проповедају наду и говоре о божанском оснаживању изнемоглих и посусталих. Наиме, пророштво са краја Ис 40 научници датирају у период између 550. и 539. год. пре

Овде паралелизам повезује колективно ишчекивање са личном чежњом, спољашњи чинса унутрашњим стањем, и ствара богословски утицај који продире у срце читатаоца и слушаоца. У овом одломку Ис 26,7–9 средиште средишта представља место где колективна молитва и лична чежња за Богом постају једно. Јавни чин ишчекивања Бога и унутрашње стање душеповезани су паралелизмом. Текст делује као духовни филтер, који претвара заједничко ишчекивање у личну духовну реакцију. Тако настаје интимни простор унутар песме, где сваки стих вибрира у срцу читаоца, стварајући резонанцу душе која осећа и надом и чежњом за Богом.Другим речима: средиште средишта није само стилска фигура, већ богословска тачка у којој се јавни и лични, спољашњи и унутрашњи сједињују у молитвеном искуству.

Значајан број научника сматра да Исаијин ламент треба да се смести у времена експанзије Асирије током времена владавине Тиглат‑Пилесер III (745–727. пре Хр.) и Сенахериба (705–681. пре Хр.). Чини се да је временска одредница из Ис 16:14 прилично конкретна и говори о три године после којих ће слава Моава бити поражена. Ово пророштво неки тумачи повезују са асирским походима 734–732. пре Хр. (време Тиглат-Пилесера III) или са казненим војним походима које је цар Сенахериб предузимао против низа побуњеника у региону око 701. год. пре Хр.То је било време током којег се Моав налазио у сложеном положају, час као вазал, час као побуњеник против Асирије.Политички гледано, ово је тренутак његовог слома. Империје се сударају, мали народи страдају, геополитика гута периферију.

Tоком октобра 2025. године археолози су дошли до бројних откића повезаних са библијским светом као и оних који непосредно припадају области библијске археологије. Нека се надовезују на открића из претходног месеца, нпр. откриће великог броја крилатих бикова и неоасирској престоници. Ипак, то откриће не досеже важношћу до откића из савремене Турске, где је у библијском граду који је био позорница новозаветних приповести, пронађен гробни простор великог значаја. Још значајније је откриће представља и проналазак остатака древноегипатске тврђаве на рути Хорусовог пута, заједно са открићем гробног места на подручју древног Ханана из времена насељавања Израила. Заједно, ови налази могу да осветле библијске приповести о изласку, путовању кроз пустињу и раном периоду насељавања у Ханану. Ипак, назначајније је откриће фрагмета неоасирског царског писма упућен јудејској владару и пронађеног у Јерусалиму.