АКАД – успон и пад првог познатог царства света Библије

 У изворима написаним клинастим писмом, Акад (на сумерском „Агаде“ или „Агиде“) односи се и на град и на земљу у северној Вавилонији, првобитно седиште старих акадских краљева саргонидског периода (3380-3200. пре Хр). Тачна локација града је и даље непозната, али је сигурно биo смештен на Еуфрату, узводно од Нипура. Географски изрази (земља) Сумера и (земља) Акада почели су да означавају централну осовину сумерско-акадске политичке хегемоније у области северо-западно и југо-источно од Нипура. Исти извори под акадским језиком подразумавају семитски говор Месопотамије као различит од сумерског; али и старији семитски говор различит од млађих наречја (вавилонски и асирски). У савременој науци под тим изразом подразумевају се сви источносемитски дијалекти Месопотамије, док се дијалекат познате династије Агадеа назва староакадски.
 
Сумерско наслеђе Акада
Сумер се налази у Месопотамији тј. подручју које су грчки писци називали Међуречје, област између Тигра и Еуфрата. Та обалст постала је прапостојбина низа независних градова-држава који су делили језик и културу током наредна три миленијума. Сумери су себе називали црноглави људи (sag-gi-ga),а своју земљу земљом цивилизованих господара (ki-en-gir). Они су први познат народ који је населио Месопотамију пре око 7000 година. Њихово порекло је и дан данас мистерија. Неки верују да су дошли из Анадолије (области данашње Турске). Други, пак, сматрају да дошли из Индије или са Кавказа. Област која је била под њиховом управом протеже се од Персијског залива на истоку до Египта на западу. Обуватала је области савременог Ирака, Леванта и долине Нила. Због облика плодне земље која се ширила овим подручјем, област се називала плодни полумесец и сматра се колевком цивилизације и неолитске револуције. Сумерској цивилизацији је претходило неколико култура откривених у ископавањима археолога. Оне су класификоване на бази разлике у грнчарији карактеристичној за те културе. Постојала су три различите пред-сумерске културе – Убаидски, Урушки и период Џемдет Наср (Jemdet Nasr).
Убаидски период је трајао од око 5000. до 4000 година пре Хр. Током овог периода већина људи живела је у малим сеоским заједницама, мада су почели да настају и градови, претеча урбаних центара који ће се касније основати. Такви градски центри били су Урук (4000-3100.год. пре Хр) и Џемдет Наср (3100-2900. пре Хр). За сва три предсумерска периода карактеристична је употреба печата. То сугерише постојање извесне административне структуре, а можда и друштвене стратификације. Дакле, у предсумерским периодима јављају се карактеристике цивилизације иако непотпуно развијене.
Сумери су око 3500. год. пре Хр. почели да граде озидане градове, укључујући Ур, главни град цивилизације. Сваки од градова имао је јавне зграде, тржнице, радионице и напредне водоводне системе,  као и околно земљиште погодно за земљорадњу и припадајућа села. Око 2900. год. пре Хр. појављује се сумерска цивилизација и започиње тзв. династички период. До тада, већина људи је напустила сеоски живот и настанила се у урбаним центрима ограђеним зидинама. То се може сматрати почетком сумерских градских држава, које се састоје од великог урбаног центра (или неколико њих) уз залеђе. Моћније и познатије градске државе сумерске цивилизације овог периода укључују Ур, Урук, Лагаш и Киш. Са урбанизацијом долази и до друштевног раслојавања. Тачније у вези са почетком друштвеног раслојавања не постоји сагласност у научним круговима. Неки сматрају да је убаидски период био егалитарни, док други сматрају да је већ у њему постојало друштвено раслојавање. Научници се, ипак, слажу је да је у династијском периоду постојало јасно и чврсто друштвено раслојавање. То потврђује и постојање наследних монархија у градовима-државама Сумера, о чему сведочи и тзв. листа сумерских краљева, документ који комбинује историјски, легендарни и митски материјал и садржи спискове владара различитих династија Сумера и његових суседа, заједно са наводном дужином њихове владавине.
Листа сумерских краљева сведочи да су људи древне Месопотамије веровали да су краљеви божански изабраници. Будући да су били изабрани вољом богова, владари сумерских држава су били у блиским односима са свештеницима. Веровало се да сваки град-држава има локалног бога/богињу заштитиника и њихови храмови-зигурати су доминирали градском архитектуром. Налазили су се у средишту града и су доминирали су пејзажом сумерских градова-држава. Били су видљиви и изблиза и из даљине. Најпознатији храм, зигурат Ура, био је троспратна грађевина висока 15м направљена од цигли од блата у облику пирамидалних степенастих тераса. Формирао је комплекс храмова укључујући и краљевску палату. На врху структуре налазио се храм посвећен богу тог града.

Велики зигурат Ура био је посвећен богињи месеца, (И)Нани, заштитиници града. Како су Месопотамијски богови често били повезивани са источним планинама, зигурат је можда представљао реплику њихових домова. Због тога, грађани Ура веровали су да је њихов зигурат био место на земљи где је (И)Нана одлучила да пребива. Становници Месопотамије веровали су да су њихови богови имали потребе као и њихови подређени смртници па је (И)Нани у светишту обезбеђена спаваћа соба на врху самог зигурата. У овој одаји боравила је девојка изабрана да буде божји пратилац. На споредном степеништу северозападног дела зигурата била је кухиња, која је највероватније коришћена за примпремање хране за богињу. Било је потребно, такође, обезбедити и служитеље божанства те је зигурат имао храмско складиште, свештеничке куће и краљевску церемонијалну палату.

Власт свештенства није била ограничена само на верска питања, већ је прожимала све поре друштва, пре свега економије. Наиме, краљ као изабраник богова, био је власник свега у граду, као и земље која је граду припадала. У пракси, било је немогуће да краљ сам управља свом земљом, па су ту улогу преузимали свештеници као његови администратори и намесници. Храмови су постали главни земљопоседници сумерских градских држава и управљали свим аспектима пољопривредног циклуса, од садње, па све до жетве и прерасподеле пољопривредних производа. У циљу несметаног управљања пољопривредним добрима уведене су многе важне иновације међу којима је нарочито значајно било формирање клинастог писма - првог познатог писма на свету, које је у најранијем периоду било средство за праћење токова робе, укључујући пољопривредне производе. Тек касније оно почиње да служи за писање научних или књижевних текстова. Писци су правили симболе утискујући зашиљен инструмент - стилус у несушене таблице од глине. Таблице су потом сушене на сунцу да би се одржао текст. Стотине хиљада ових таблица сачуване су и пружају поглед у сумерску културу, економију, закон, литературе, политику и религију. Њихов систем писања утицао је на развој писма у тој области наредних 3000 година. Oближњи народи су убрзо усвојили овај начин писања. До средине 3. миленијума пре Хр, Акађани, народ који је пребивао северно од Сумера, почео је да користи клинасто писмо за записивање сопственог језика. Оно преузето и додатно развијено од познијих цивилизација (Акад, Вавилон, Асирија), представља можда најзначајније наслеђе Сумера.  При храмовима долази до развоја аритметике, као и других области знања (нпр. астрономије, такође повезано – посредством смена годишњих доба, са пољопривредним процесима). Сумери су измислили неколико бројевних система, укључујући хексагезимални систем (основа 60), који је постао стандардни бројни систем сумерске цивилизације. Користећи овај бројевни систем, Сумери су измислили сат, са његових 60 секунди, 60 минута и 12 сати, као и лунарни календар, са својих 12 месеци. Они су развили законодавство и осмислили плуг и једрењак, али и уметност и архитектуру. Утицај ових проналазака осећа се и данас.

Највећи сумерски владари и хероји
Највећи од свих сумерских хероја припадали су Првој династији Урука. За Сумере, династија Урука није била једна у низу краљевских кућа, већ једна од најбитнијих династија која је икад владала Сумером, ако не и најбитнија. Према сумерској листи краљева, Прву династија Урука, чинили су потомци бога Сунца, Утуа. За тадашњи народ, ово надљудско порекло оцртавало се у великим и моћним делима хероја, моћних људи као што су били Енмеркар, Лугалбанда, Думузи и Гилгамеш. Дела која се огледају у великим споменицима који су им посвећени датирају из доба Урука (између 3800-2850.год. пре Хр) и дан данас потврђују чињеницу да је Династија Урука произвела једну од најзначајнијих и најизванреднијих епоха у древној месопотамској историји.

Мескиагашер (Meskiagašer): оснивач Прве династије Урука
Имена најранијих уруксих владара се појављују у сумерском списку краљева. Већина краљева династије владала пре него што је откривено фонетско писање које би омогућило документовање њихове владавине. Нема сумње, стога, да списак краљева садржи само имена краљева овековечени у усменом предању. Ова листа почиње се са препотопним владарима - митским личностима чије постојање није потврђено историјским налазима. Могуће је да су они били стварни владари које су древни Сумери митологизовали. Списак се наставља разним династијама сумерске цивилизације и њених суседа (Мари и Акад), а завршава се династијом Исина (20-18. в пре Хр). Према сумерској листи краљева, краљ, уједно и првосвештеник, који је основао династију након великог потопа је био Мескиагашер. Листа бележи: У e-annaku, Мескиагашер, син Утуа, постао је првосвештеник (en) и краљ (lugal) и владао је 324 године. Мескиагашер је отишао у море и изашао (из њега) у планине.

Најстарији познати историјски документ сумерске цивилизације, Стела краља Еаннатума лагашког, сведочи о рату. Овај споменик, познат и као стела лешинара датира се у средину 2. миленијума пре Хр (рани династички период), направљен је од кречњака и фрагментарно је сачуван. Ту се велича победа лагашког краља над његовим суседом, Умом. Рат између две градске државе избио је због граничног спора. Осликане сцене приказују историјске и митске догађаје. Са једне стране су илустрације из света људи, а са друге из света богова. Тиме се шаље порука да је победа Лагаша последица људског ратног умећа, али и божанске воље. Популарно име стеле потиче од приказа бдења лешинара који се гуштају на лешевима палих непријатељских војника. Испод ове језиве сцене налази се натпис Еаннатум ударио у Уму. Убрзо је било 3600 тела. Трећа сцена приказује војнике Лагаша како врше погребне церемоније за погинуле другове. Од нарочитог значаја је сцена победничка процесија у којој је приказан краљ Еаннатум како у једној руци држи штуку или копље, а има спреман тоболац копаља. Иза Еаннатума су два реда војника, наоружаних копљима и борбеним секирама. Краљ је приказан у ратној кочији што указује да су континуирани сукоби између сумерских град-држава довели су до развоја војне технологије.

То је препознатљиво и у одбрамбеним зидинама које су изграђене да заштите градове од непријатеља. Спекулисало се да је опсадни рат и формирање фаланге изнедрила сумерска цивилизација. Међутим, стално међусобно ратовање Сумера навело их је да занемаре спољне претње. То је искористио Саргон Велики, оснивач Акададског царства. Пре него се усресредимо на значај, личност и дело Саргона споменимо да је веома занимљива чињеница да листа сумерских краљева садржи и име жене која је носила краљевску титулу Кубаба (чуварка крчме). Она је била краљица треће династије Киша и наводи се да је владала 100 година. У њено име отварана су светилишта, а у хетитском периоду је сматрана заштитницом Каркемиша, сиријског града.

Иако је Прва династија Урука имала посебно место у сумерској историји она се не појављује на врху сумерске листе краљева. Наиме, листа је састављана накнадно, од стране писца који није знао како су владавине раних династија биле повезане. То значи да сумерски хроничар није давао упоредни преглед владавине династија различитих сумерских краљевстава (Урука, Ура, Исина...), већ их је бележио једну испод друге остављајући погрешан утисак да се сумерска историја догодила у том редоследу.

Древне престонице Меспотамије
Урук је према сумерским изворима основао краљ Енмеркар средином 5. миленијума пре нове ере. Налази се на југу Сумера, у данашњем Ираку коме је подарио име (Урук – арамејски Ерех – арапски Ал-И(У)рак). Најпознатија личност повезана са овим градом је легендарни краљ Гилгамеш чија је потрага за бесмртношћу описана у знаменитом епу. Сматра се градом из кога је потекло писмо, прављење цилиндричних печата којима је означавана лична својина и потпис на документима, и у коме је осмишљена величанствена архитектура. Град је непрекидно био насељен до 300. године нове ере, када је напуштен и заборављен све до 1853. Године,  када га је ископао археолог Вилијам Лофтус.

Историја Урука је подељена у осам периода, а сматра се да је највећи утивај имао између 4100. и 3000. год. пре н.е, када је био највеће урбано средиште и средиште трговине и администрације. Није јасно да ли је Урук владао над ширим подручјем на којем се проналазе артифакти урукског порекла, нити (ако је то чинио) на који начин је реализовао своју власт. Заправо, артефакти из Урука појављују се практично на сваком ископаном месту у Месопотамији што указује да је организовао добру дистрибуцију. Најтипичнији  пример грнчарије Урука је тзв. чинија са косим ободом чији је значај био повезан и са чињеницом да је представљала меру натуралне исплате радника који су за свој рад добијали жито. Производња ове посуде се развила у широком региону од Урука до града Мари на крајњем северу.
Град је био подељен на два дела названа по божанским патронима Ану и Инана. Еана део (посвећен богињи Инани) био је ограђен и представљао је култно средиште посвећено кћери старијег Бога (Ану) која је волела приватност или је улога ограђеног дела била да спречи приступ мушком свету богова. Она је била поштована широм Месопотамије и на крају је асимилована у Вавилонску Иштар. Према неким предањима Инана је кћер бога Енкија од кога је украла свети мех, знамење којим је власт из руралног насеља Ериду (које су направили сами богови) пренета у Урук. Чак ни бог мудрости и обмане, Енки, није успео да превари Инану и свети мех врати у Ериду. Урук је био оличење новог начина живота - града. Прича би пружила древном Месопотамцу разлог зашто је Ериду опао у важности, а Урук се уздигао до висине. То је било дело богова.

Током раног династијског периода (2900-2334. год. пре н.е.), моћ и утицај Урука су опали. Велики зид Урука, за који се причало да га је саградио сам краљ Гилгамеш, и који се и даље  дизао око града када је краљ Еанутум 2500. год. пре н.е. засновао Прву династију Лагаша. Урук је потпао под власт нове династије али је један од њених краљева,
Лугал-Заге, познат и као Лугалзагеси, био очаран Уруком толико да је одлучио да га узме за престоницу. Са успостављањем Акадског царства, Саргон је имао нарочито поштовање према Уруку и  његовом сакралном значају те долази до обнове градских четврти. Значајну позицију град задржава све до успостављања окончања тзв. периода Ура, односно његове Треће династије и оснивања несумерског царства (2047-1750. пре н.е.). Падом града Ура 1750. пре нове ере и инвазијом Еламита и Аморита, Урук је пропадао заједно са остатком Сумера, предма је значај одржао дуго после тога, чак и током селеукидског и партћанског периода. За разлику од других градова у региону, није напуштен све до муслиманског освајања Месопотамије 630. год. Према схватању неких научника, најстарији слојеви овог града и даље су неистражени, уроњени дубоко у блато алувијалне равни из које је некада никао његов живот. Можда, заправо, прича о Уруку и Ериду или Инани и Енкију објашњава тајну успона овог града. Можда она говори о напредним идејама урбанизације (оличене у Уруку и Инани) чији су заговорници били спремни да учине искорак и да напусте рурални начин живота (оличен у Ериду и Енкију). Ако је тако, ова прича показује да су стари начини сеоског живот уступили место успону градова. Процес урбанизације је неповратно започео, а прво место гре се то догодило био је Урук, град у којем је откривено у мермеру исклесано женско лице богиње која је надахнула тај процес.
Ур је био град у региону Сумера, у јужној Мезопотамији, у данашњем Ираку. Према библијској традицији, град је добио име по човеку који је основао прво насеље Ур, иако је то било спорно. Друга библијска веза града је са патријархом Абрахамом који је напустио Ур да би се настанио у земљи Ханану. Ову тврдњу оспоравају и научници који верују да је Абрахамов дом био северније у Месопотамији, на месту које се зове Ура, у близини града Харан и да су писци библијске нарације у Књизи постања помешали та два појма.
Какве год биле његове библијске везе, Ур је био значајан лучки град у Персијском заливу који је започео, највероватније, као мало село у Убаидском периоду Месопотамске историје (5000-4100 пре н.е.) и био је естаблиран град до 3800 године пре н.е, насељен до 450. године пре нове ере. Библијска удружења Ура учинила су га познатим у данашње време али је то било значајно урбано средиште и много пре него што су библијски наративи написани и веома поштовани у своје време.

Место је постало познато 1922. године пре н.е, када је Сир Леонард Волеи ископао рушевине и открио оно што је назвао Велика смртна јама (сложени гробни комплекс), Краљевске гробнице и што му је још важније, тврдио да је пронашао доказе о великом потопу описаном у Књизи постања (ова тврдња је касније дискредитована, али наставља да налази присталице). У своје време, Ур је био град огромне величине, обима и богатства који је своје огромно богатство црпео из положаја у Персијском заливу и трговине која је то допуштала са земљама чак до Индије. Садашње место рушевина Ура много је дубље у унутрашњости него у време када је град процветао због отицања река Тигар и Еуфрат.
Ур је од почетка био важан трговачки центар захваљујући свом положају на кључној тачки где Тигар и Еуфрат улазе у Персијски залив. Археолошка ископавања су потврдила да је Ур рано поседовао велико богатство и да су грађани уживали у нивоу комфора који је непознат у другим градовима Месопотамије.

Као и други велики урбани комплекси у региону, град је настао као мало село које је највероватније водио свештеник или свештеник-краљ. Краљ прве династије, Месаепада, познат је само преко Сумерског списка краљева и по натписима на артефактима пронађеним у гробовима Ура.
Познато је да је Друга династија имала четири краља али о њима, њиховим достигнућима или историји за у време још увек се ништа не зна. Рани месопотамски писци нису сматрали вредним бележење дела смртника и радије су повезивали људска достигнућа са делом и вољом богова. Древни краљеви хероји попут Гилгамеша или они који су извели невероватне подвиге попут Етане били су вредни записа али смртним краљевима није дозвољен исти ниво бриге.
У Уру, јунаци Акада су се највише угледали на владаре Треће династије. Овај период у историји Сумера познат је као Ур III период (2047-1750 пре н.е.) и био је доба у којем је град Ур достигао своју висину. Велики зигурат Ура који се и даље може посетити у модерно доба, датира из овог периода, као и већина рушевина града и клинастог облика који су тамо откривени. Два највећа краља Треће династије били су Ур-Наму (око 2047.-2030. пре н. e.) и његов син Шулги из Ура (око 2029.-1982.). Родила је оно што је познато као сумерска ренесанса.

Успон и пад Акадског царства
Акади су пратили Сумере, позајмљујући делове њихове културе, стварајући сопствени језик и установљујући прво светско  царство. Успон акадске династије око 2300. год. пре Хр. учинио је да акадски постане главни језик Месопотамије уместо сумерског. Током неосумерског царства покушано је и са обновом сумерског језика, али је он ипак остао мртав језик писаних споменика и храмовних служб. Акадски се говорио наредна два миленијума и еволуирао је у вавилонски и асирски. Сумери можда јесу били једна од првих познатих цивилазција, али Акађани, семитска група народа која је у Месопотамију доспела у раном 3. миленијуму пре Хр., су основали прво познато царство и установили политичку контролу над регионом. Њихов успон се бележи под амбициозним владарем Саргоном Великим (Акадским). Он је опеван у херојским еповима и причама. Истиче се да је имао скромно порекло, али само зато да да би се нагласила величанственост његовог успона до оснивања једне од највећих империја древног света која је обухватала територије  јужне Месопотамије, Сирије, Анадолије и Елама (западни Иран). Зна се да је користио иновативне тактике да би одржао стабилним своје царство. Његово име у значењу прави краљ (Sarru-kinu) вероватно је узето по ступању на трон  2334.  год. пре Хр. Живот пре устоличења обавијен је легендама. Биолошки отац је непознат, а мајка је била храмовна свештеница, учесница у обреда сакралне проституције повезаних са култом богиње Иштар. Одбила да своје дете, у складу са законима, принесе на жртву боговима. Уместо тога, она га је у тршчаној котарици пустила у Еуфрат чије воде су га донеле до његовог усвојитеља, баштована кишког краља Ур-Забабе. Сам Саргон сведочи:
Ја сам Саргон, моћни краљ, краљ Агаде. Моја мајка је била свештеница, мог оца нисам познавао. Браћа мог оца су волела брда. Мој град је Азупирану, који се налази на обалама Еуфрата. Зачела ме мајка меленица (свештеница), у тајности ме родила. Ставила ме у корпу рогоза, битуменом ми запечатила поклопац. Бацила ме је у реку која се није (над) мене подигла. Река ме је родила и однела до Акија, који је дошао по воду. Акки, ме је подигао док је умакао своју е[w]ер. Акки, ... [узео ме] као да сам његов син (и) одгајао. Акки,... ме је именовао ме за свог баштована. Док сам био баштован, Иштар ми је поклонила (своју) љубав […]
Саргон је постао пехарник Ур-Забабе, краља који се из непознатог разлога осећао угроженим од свог служитеља тако да је организовао његово убиство. Наиме, Лугал-заге-си, краљ Уме, покушао је да заузме Киш. Саргон је послан у мировну мисију. У име свог господара носио је глинену плочицу са мировном понудом. Плочица је заправо садржала поруку која је позивала на његово убиство. Не зна се како је завера осујећена, а Саргон се придружио освајачима и заједно са њима је свргнуо ранијег господара Ур-Забаба. Недуго потом сукобио се и са Лугал-заге-сиом чију је жену наводно завео. У битки код Урука Саргон је однео победу, а свог противника је одвео у Нипур са конопцем око врата, провевши га кроз тзв. Енлилову капију уздижући своју божанску патронку Иштар над заштитиником Нипура. Наследивши пространа краљевства од својих претходника - краља Урука и Нипура, Саргон је започео војна освајања којима јеширио царство трагајући истовремено за начином који би му омогућио да потчињене територије држи под контролом. Успоставио је ефикасну бирократију постављајући намеснике који су у његово име владали у ранијим сумерским престоницама.

Поразио је Еламите који су покушавали са нападима са запада и југозапада Персије, припојио је делове Сирије и Анадолије. Војна освајања је каткада правдао заштитом трговаца који су тражили његову помоћ у спору са локалним господарима. Према неким изворима, Саргонова освајања су доспела чак до Кипра. Он сам пише: У мојој старости од 55 година, све земље су се побуниле против мене, и опседали су ме у Агади али стари лав је још имао зубе и канџе, изашао сам у битку и победио их: оборио сам их и уништио њихову огромну војску. Сада, сваки краљ који хоће да се назове мени равним, где год да сам отишао, нека иде!
Освајања су, међутим, била тек један аспект његове владавине. Пространо царство му је омогућило контролу над значајним изворима сировина, кедровог дрвета у Либану и рудника сребра у Анадолији. Ове сировине су биле веома цењене у долини Инда, Оману и Персијском заливу. То је омогућило економско јачање царства, па чак и развој социјалне политике. Зато у Саргоновом царству није било оних који су просили храну, а заштиту су имали сирочићи и удовице. То је вероватно један од разлога због којих се његово царство сматра златним добом месопотанске цивилизације. Владао је до 2279. год. пре Хр. Умро је природном смрћу и наследио да га је син Римуш.
Сумери и Акади нису били један народ, нити су говорили једним језиком. Њихово спајање у јединствено царство није било једноставно нити потпуно успешно. То показују побуне древних сумерских престоница које су јављају мало после Саргонове смрти. Како их Саргон спречавао за живота? Војна сила је свакако први фактор који нам пада на памет, али није био и једини, а можда чак ни најзначајнији. Саргон је био моћни владар, али обдарен не само војном способношћу већ и државничком вештином. Схватао је да војна сила може да спречи побуне, али не и да трајно уклони њихов узрок. Да би се то постигло, било је потребно створити културно јединство које је у својој основи могло имати само религију. Ово је задатак који је Саргон, поверио својој кћери.

И док о сумерској краљици Кубаби не знамо много, доста познатија личност древне цивилизације је велика свештеница лунарног култа Енхедуана (Еn-hedu-anna), кћер цара Саргона акадског, акадско-сумерска песникиња и први познати аутор који је потписао своје књижевно дело и опус који је је вековима утицао на химнографе. Живела је у 23.в. пре Хр. Мајка јој се звала Ташлултум (Tašlultum) и вероватно је, попут Саргонове мајке била свештеница. У бурним временима религија је имала значајну улогу и често је коришћена за каналисање народних маса и евентуално спречавање побуна. Акађани су били семитског порекла, а под Саргоном су заузели значајне сумерске градске центре. Међу њима је од нарочитог значаја био Ур, приморски град на ушћу Еуфрата и, стога, трговачко-транспортни центар од великог значаја. Да би се изгебли сукоби, Енхедуана је учинила напор да помири богове Сумера и Акада. Она се преселила у Ур и тамо је узела сумерско име под којим је и позната En (првосвештеница); hedu (орнамент); Ana (небеска). Тиме је на деликатан начин премостила јаз са сумерским свештенством којем је постала надређена. Постепеним деловањем умирила је духове противљења и древна сумерска престоница је наставила да у миру функционише као део Сарговоновог царства, а његова кћер  је успоставила стандарде поезије и молитвених текстова који ће извршити утицај и на библијске писце, а према неким схватањима и хомерско предање.

Живела пре око 4300. год., али њено постојање је историјски добро потврђено писаним изворимаи посредством диска са њеним ликом (пронађен у Уру).
Семитско лунарно божанство било је Син, а сумерско (И)Нана. Урски зигурат је био посвећен овој богињи која је касније повезивана са Иштар и Афродитом. Енхедуана је својим књижевним делом успела да ова два божанства (Син-Инана) представи као једно, са два имена. У томе је нарочито користила композицију и поезију које су, иако откривене тек у модерним временима, дуго служиле као молитвени узори широм древног Оријента. Према неким схватањима, обрасци које је она успоставила извршили су утицај преко Вавилона на библисјке писце, хомеровске грчке химне па и ранохришћанске химнографе. Најпознатије химне ове ауторке су: Господарица великог срца (Ininsagurra), Величање Инане (Ninmesarra) и Богиња страшних сила (Inninmehusa). Оне су дефинисале божанства акадског царства на начин који је омогућио обезбеђивање базичне религијске хомогености:
Господарица божанског,
сјајна светлост,
Жена сјаја,
праведна и вољена Ан (небеска, прим. прев.) и урска
– Господарица неба! –
груди украшене драгуљима;
негујући оглавље своје свештенице
Она која хвата седам светих моћи!
Богиња, заштитница моћи и давалац.
Погледај своју руку и прсте огрлицу.
Твоје, окупљање моћи и
твоје да се причврстиш на своје груди.
У страним земљама твој дах је као змајев отров.
Кад као Икур-земља прими твоју рику,
ни лист ни дрво Тебе издржи.
Величање Инане

Наредна два века, Акади су владали Сумером, а сумерски градови су често устајали на побуне. Урушавање Акадског царства почиње убрзо након 2200. год. пре Хр., под нападима варварских гутијанских племена. Ова најезда (по којој је последњи период Акадског царства назван гутијанским) са опадањем административне функционалности, лошом жетвом, а можда чак и метеоритским ударо који је покренуо климатске промене (дуготрајну сушу), узроковала је покрајинске побуне. Древни хроничари описују мрачне сцене које су обележиле пропаст светске империје сведочећи да по први пут откако су градови направљени и основани маш-гурум није растао. У то време, количина уља вредна један шекел била је само пола литре, количина зрна вредна један шекел била је само пола литре. По таквим ценама су се продавали на пијацама у свим градовима! Онај који је спавао на крову и умро је на крову, онај који је спавао у кући није имао сахрану. Људи млатили по себи од глади.
Занимљиви подаци нам долазе из студије коју је објавила Стејси Каролин, палеоклиматолог са Оксфорда. У студији се говори о налазима до којих се дошло посредством сталагмита и сталактита насталих у пећини Гол-е-Зард, смештеној у  подножју планине Дамаванд на северу Ирана. Настајали током више миленијума, они у себи садрже трагове о климатским догађајима из прошлости посредством веома добро датираног записа високе резолуције о активности прашине. У времену пре око 5200-3700 година пустињска прашина има већу концентрацију магнезијума него локални кречњак који формира већину сталагмита из Гол-е-Зарда. Количина магнезијума у сталагмитима Гол-е-Зарда користи се као индикатор количине прашине на површини. Већа концентрација магнезијума указује на периоде са више прашине, а аналогно и на сувље услове. Сталагмити имају додатну предност због тога што се могу веома прецизно датирати користећи уранијум-торијумску хронологију. Комбинујући ове методе могуће је идентификовати два велика сушна периода: 1) 2490-2380. год. пре Хр. и 2) 2240-1950.год. пре Хр.
Други сушни период се поклапа са временом пада Акадског царства. Пећина Гол-е-Зард је удаљена неколико стотина миља источно од бившег акадског царства, директно низ ветар, па промене у хемијском саставу сталагмита ове пећине данас доводе у везу колапс Акада са климатским променама од пре 4000 година. Наиме, простирање царства у правцу север-југ значило је да је покривало територије са различитим климатскм условима. На северу су биле плодне земље зависне од киша. На југу су биле наводњавана алувијалне равни. Како се сушни период ширио тако је царство све више зависило од продуктивности северних предела и користило је жито из ових региона да нахрани војску и преусмери залихе хране према древним средиштима. Муке тог доба савршено су описане у проклетству акадског текста који описује период немира због мањка залиха воде и хране: Велика пољопривредна поља нису произвела жито, Поплављени трактови били су без рибе. Наводњаване површине нису давале маслине и лозу, па није било уља, ни вина.
Узрок пропасти Акадског царства и данас је предмет дебате у научним круговима, али значајни научници попут Харви Вајса (археолог са Јелја и настављач знаменитог Елсворта Хантингтона) прихватају хипотетзу суше. Заједно са својим сарадницима, Вајс је открио доказе да су становници изненада напустили просперитетну област северне Сирије пре око 4200 година. Плодна земљишта ранијих периода замениле су велике количине песка и прашине које је носио ветар. То наговештава почетак сушних услова. Морска језгра из Оманског залива и Црвеног мора, која повезују унос прашине у море са удаљеним изворима у Месопотамији, су пружила додатне доказе о регионалној суши тог времена. Неки научници су тврдили да археолошки и морски докази нису били довољно прецизни да укажу на везу између суше и друштвених промена у Месопотамији, али се чини да су понуђена решења веома убедљива. Оваква стања у древности неизоставно су повезивана са божанском осветом, која је у овом случају, била последица скрнављења и пљачкања храма посвећеног богу Енлилу од стране Нарам-сина, о чему говоре неосумерски извори. Он је у каснијој књижевности претворен у архетип несрећног владара. Краљ Агаде постао је, не само фиксна тачка у каснијој хронологији, него и пример за предзнаке и пророчанства. Под Нарам-синовим сином, Шар-кали-шаријеу (Šar-kali-šarijeu), акадска владавина је битно ограничавана. Он носи звање краља (само) Акада, града који је коначно потпуно уништен. Око 2100. год. пре Хр., како је Акад пропадао, град Ур је преузео његово место сто година након пада, и градови-државе су поново постали (полу)независни у оквиру тзв. неосумерског царства.
Доминација Акада и крај гутијанског периода означило је уздизање краља Пете династије Урука, Уту-Хенгалуа. Наследио га је Ур-Намму који је био његов брат и намесник у Уру. Није јасно како је постао краљ после братовљеве смрти, али највероватније да није био прихваћен у Уруку због чега се прогласио владарем Треће династије Ура и тзв. неосумерског царства (2112. год. пре Хр). Његови наследници (Ур-Намму, Шулги, Амар-Су'ена, Шу-Син и Ибби-Син) владају током наредног века доприносећи значајном цивилизацијском напретку који се огледа у Ур-Наммуовом законику. Овај законик се сматра најстаријим сачуваним закоником на свету. Писан је на сумерском језику током владавине Ур-Намуа или његовог наследника Шулгија. Просперитетни период је трајао до владавине Иби-Син кога је свргао Ишби-Ера, високи званичник града Мари. Он је Иби-Сину прижио војну подршку против Еламита, а затим му је помогао да древне сумерске краљевине, Исин и Нипур,одбрани од Аморејаца. Као ратни заповедник, Ишби-Ера је увећавао своју моћ поставши коначно самосталан владар. Територија која је била под влашћу Иби-Сина се смањивала, а сам Ур је пао под еламистком опсадом и његов владар је одведен у ропство. Ишби-Ера је успоставио династију Исина, која је трајала до 1794. год. пре Хр., али не као једина владарска породице. Сумер још једном био распарчан и поново ће бити уједињен под Првим вавилонским царством. 
Иако је Саргонова династија трајала само 150 година, створила је модел владавине који је утицао на целу блискоисточну цивилизацију и оставио трајан печат на Месопотамијску цивилизацију цео наредни миленијум, и дуже. Владари познијих месопотамских цивилизација преузимали су титуле краљева Сумера и Акада додајући јој и области својег владања, као  звање краља четити стране(света) и све васељене. Од средњевавилонског царства (1500-1000. год. пре Хр.) Акад  се коришћена као синоним за Вавилон. Међутим, утицај Акада превазилази културно-политички контекст и дотиче се предања која су дубоко уграђена у темеље садашњих монотеистичких религија. Културна фузија коју је својим делом извршила Саргонова кћер можда није била трајна, али је њен књижевно-културолошки значај био пресудан за миленијуме који су уследили посредством успостављања обрасца (канона) религијске химнографије, баш као што је можда и прича о немоћном детету осуђеном на смрт, али спашеном посредством котарице и вода Еуфрата које су га довеле до двора и престола (тзв. Легенда о рођењу Саргона Великог), вековима преносшена можда надахнула очајне јеврејске робове да својег сина на сличан начин препусте водама Нила које су га довеле до фараоновог двора и учиниле ослободиоцем и законодавцем израилског народа.

Акадски језик
Акадски, језик старих Вавилонаца и Асираца, некада је био lingua franca целог Блиског истока. Упркос томе што је као језик изумро пре два миленијума, дешифровање акадског у 18. в. откључало је огромну ризницу информација о историји и народима древног Блиског истока и земљама Библије.

 
Литеpатура:
https://www.ancient-origins.net/ancient-places-asia/rise-and-fall-sumer-and-akkad-003192
https://www.ancient-origins.net/history/sumerian-heroes-0012916
https://www.ancient-origins.net/news-history-archaeology/akkadian-empire-collapse-0011307
D. R. W. Wood, (1996, c1982, c1962). New Bible Dictionary. InterVarsity Press.
https://www.ancient-origins.net/history-famous-people/enheduanna-high-priestess-moon-and-first-known-author-world-007259
https://www.ancient-origins.net/ancient-places-asia/sumerian-civilization-0011932
https://www.ancient-origins.net/history-famous-people/sargon-akkad-0010542
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9A%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B1%D0%B0
https://www.discovermagazine.com/planet-earth/queen-kubaba-the-tavern-keeper-who-became-the-first-female-ruler-in-history
https://www.science.org/cms/10.1126/science.aaz7969/asset/84f1c4f8-d080-47a4-9133-d060153429c7/assets/graphic/366_959_f2.jpeg
https://64.media.tumblr.com/6a812605afb6be46d32d6ccf1f7decb0/5ed85b68cf6967cf-e0/s1280x1920/296d80f8d69ef12048e9ff42736b23a34abb181b.jpg
https://www.google.com/url?sa=i&url=https%3A%2F%2Fwww.timesofisrael.com%2Fin-ancient-ur-birthplace-of-abraham-pope-calls-for-peace-among-faiths-he-begat%2F&psig=AOvVaw1NFZm07WRgoCSeWpGQ9iZz&ust=1639576190733000&source=images&cd=vfe&ved=0CAsQjRxqFwoTCKjCpMW34_QCFQAAAAAdAAAAABAg
https://www.google.com/url?sa=i&url=https%3A%2F%2Fwww.worldhistory.org%2Fur%2F&psig=AOvVaw1NFZm07WRgoCSeWpGQ9iZz&ust=1639576190733000&source=images&cd=vfe&ved=0CAsQjRxqFwoTCKjCpMW34_QCFQAAAAAdAAAAABAu
 
Софија Миловановић 3-8
Лана Нововић 3-2
Миња Миаиловић 3-6
Ана Марија Маричић 3-6
Тринаеста београдска гимназија

Ранији текстови у серијалу ЗАБОРАВЉЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА БИБЛИЈЕ:
https://bkcentar.rs/sr/blog/sumer-kolevka-civilizacije

https://bkcentar.rs/sr/blog/persija-od-legendarnih-dinastija-do-kira-velikog?fbclid=IwAR06PqSePo6TxswpZ8AQ5TsnML24hkI2FQ1nyE1ziO0Bo-dSrGxDH5Fd4S0
https://bkcentar.rs/sr/blog/kritsko-mikenska-civilizacija-obzorja-grckog-sveta
https://bkcentar.rs/sr/blog/ugarit-prestonica-protohananske-civilizacije
https://www.biblicalarchaeology.org/daily/ancient-cultures/what-is-akkadian/