Библијски Културни Центар

Округ Тусба у турском региону Вану током готово три века припадао је тајанственом краљевству Урарту (861-590. пре Хр.). Сада је у овом региону откривена масивна статуа тешка око тону. Област ископавања означена је као Гарибин Тепеу, а пронађена статуа представља први проналазак те врсте у региону. Статуа је дуга приближно 2м, а широка 1м. Иако је артефакт претрпео оштећења чини се да је у изворном стању био беспрекорне израде. Значајно је да је статуа пронађена на око 30км од средишта једног од престоних градова Урарту царства, Ван и на око 3км од историјског замка Ајанис, локације која се показала као богат извор историјских артефаката. Након откопавања, статуа је превезена у Ван музеј на рестаурацију и даље проучавање.

Јануар текуће године омогућио нам је сусрет са бројним археолошким открићима. Међу њима два нарочито значајна долазе из Египта. И док открића у посмртном храму Хатшепсут и близини истог омогућују боље разумевање недовољно историјски осветљеног периода древне империје, анализа египтаске мумије која се налази у Италији потврђује да је црна смрт била позната древним Египћанима, а можда и библијским писцима. Коначно, јединствена култна структура у Јерусалиму, недалеко од Соломоновог храма указује нам на постојање дисидентских култова у јудејској престопници, али и потврђује библијска сведочанства о верској политици царева-реформатора.

Писац књиге „Химна вере“ на један оригиналан начин излаже (готово) целокупну старозаветну историју спасења у оквиру једне прегледне-панорамске, историјско- богословске анализе, поткрепљене најновијим научно-археолошким достигнућима старозаветне библистике. Пишчева оригиналност огледа се, пре свега, у једном аутентичном покушају повезивања питања вере у нашем животу и времену, са отачким и библијским предањем Цркве. Ово запажање долази до изражаја у чињеници да је његов начин писања проткан једном катихетско–мисионарском нотом, приступачном и интересантном како вернима, тако и свима онима који се по први пут сусрећу са библијским темама.

Острво Фаилака је било познато и по пољопривредним производима; његову плодност омогућило је обиље извора слатке воде, који и данас снабдевају острво великим делом воде за пиће. Острво је било оаза у већем, сушном региону, што је довело до схватања да је оно можда митски Еденски врт. Цивилизација Дилмун, описана је као место "где сунце излази и земља живих". Дилмун игра значајну улогу у бројним месопотамским митовима. У митовима о потопу, регион је вечни дом Утнапиштима, месопотамског Ноја. А у неким митовима, то је чак и локација на којој се догодило стварање света.

Дворана оружија је просторија у облику трапеза. Изузетну групу оружија чини 9 мачева, 12 врхова копаља и четворострука спирална плоча. Приликом ископавања пронађен је и фрагмент сребрне игле.Оружије је пронађено између урушених блокова северног и јужног зида просторије, у близини западног зида просторије, где је било груписано и можда повезано. Стање очуваности јасно показује да су ови предмети били уско повезани једни са другима. Били су окачени на зид или наслоњени на њега, вероватно у симболичке/ритуалне сврхе. Мачеви су направљени су од легуре арсена и бакра. Три мача су била изврсно украшена сребром. Мачеви имају укупну дужину од 45 до 60см, што их класификује у групу тзв. кратког мача или дугог бодежа.

Глинена плочица првобирно је откривена 1882. год. у древном Сипару, једном од значајних месопотамских градова чији се остаци налазе у близини савременог Багдада. Ова јединствена плочица изазивала је научнике дуже од једног века. Недавни напредак у разумевању клинастог писма омогзућио је и дешифровање текста са полеђине ове плочице. то је довело до невероватног открића - нових детаља који повезују древна вавилонска веровања са наративима о потопу познатим многима широм света, али и у библијском тексту.

Најмање 405 праисторијских планинских култних локалитета до сада је идентификовано у јужном Негеву - а већина пустиње тек треба да се испита у складу са стручном праксом, каже Узи Авнер (Uzi Avner), стручњак за пустињску археологију у Научном центру Мртвог мора и Араве (Dead Sea & Arava Science Center). Он је идентификовао 234 светишта на отвореном (позната и под отвореним небом) у Негеву и југоисточном Синају која датирају од пре око 9.000 до 4.000 година.

Док открића са подручја Ханана, односно са Тел Шимрона и околине Бет-Шемеша могу да послуже у разоткривању заборављених култних пракси и веровања предизраилских становника Ханана, а посредно можда и Израилаца који су се населили у овим областима, истраживање везе прасторијских симбола коришћених на древнооријенталним цилиндричним печатима са прото-клинастим писмом и египатским хијероглифима открива загонетне, каткад и невероватне путеве језика и писања, све до библијских наратива.

У вековима пре успона библијског Израила, периода познатог као касно бронзано доба (око 1550–1200. пре Хр.), Ханаан је био подељен међу бројним краљевствима којима се управљало из градских средишта. Средином 14. в., ова краљевства су била под влашћу Египта, једног од великих империја тог времена, и у потпуности су учествовала у дипломатским односима са својим египатским господарима. Драгоцени документи откривени у Тел ел-Амарни у Египту укључују не само писма која су друга велика царства слала фараонима, већ и она писана у име владара хананских држава. Ова хананска писма Амарне пружају непроцењив увид у друштвену и политичку стварност са којом су се суочавали краљеви у Ханану током овог периода. У Fall 2024 issue of Biblical Archaeology Review., Алис Мендел (Alice Mandell) нас упознаје са овом важном колекцијом у свом чланку Писма фараону: Ханаанска писма Амарне.

Кључни мотиви Јосиф-наратива (туника, снови, јама/тамница) повезани су, макар посредно, са мотивом савезних обећања датих праоцима, пре свега обећања о успостављању царске лозе. Мотив царског достојанства човека утемељен je, пак, у опису стварања. Еден је описан као врт-светиште, а Адам као цар-свештеник архетипског храма (уп. Јзк 28:13). Он влада, служи и чува Божје пребивалиште. Јахве даје Адаму да учествује у царском задатку и да одражава Божју царску славу као животворног суверена. Бог не само да царује над људима, већ и кроз њих. Приповест о стварању истиче царску позицију Адама. Описан је као слика (צלם) и обличје (דמות) Бога, што у древнооријенталној мисли има царске асоцијаљције (Пост 1:26–28). У Пост 2 Адам је онај који служи (עבד) и чува (שמר), односно цар-свештеник Едена, прото-светишта (Пост 2:15; уп. Бр. 3:7–8; 8:26; 18:5–6).Описи садрже и есхатолошки наговештај. Адамова владавина није статични подухват — већ садржи инхирентни телос.