ЧОВЕК И ЊЕГОВИ СИМБОЛИ

Истраживања показују да је у Европи  све више има атеиста, ангостика, појединаца и група које се окрећу алтенативним религијама. Све већи број црква је затворено, претворено у музеје, шопинг-молове, дискотеке или објекте других верских заједница. Све то се дешава док чујемо учестале позиве на очување хришћанске културе и наслеђа Европе, најчешће десно обојених политичара Европе и Србије. Чак ни заокрет појединих хришћанских цркава у правцу радикалне левице и отварање за модерне друштвене токове нису донеле значајнији резултат.
Да ли  се суочавамо са незаустављивом секуларизацијом као природним завршетком историјског развоја? Или је у питању проблем формулације религијског исказа који постаје све мање разумљив и актуелан у стању перманетне кризе друштва које се сусреће са изазовима миграција, социјалне неједнакости, људских права и слобода, често (оправдано или не) супростављених устаљеном моралу и вредностима представљају изазовe са којима се свакодневно сусрећемо? У којој мери је традиционални језик којим се религијски представници обраћају јавности разумљив и актуелан савременом човеку? Да ли је могуће променити и прилагодити начин изражавања, а остати веран поруци коју као верујући упућујемо свету? Да ли је то неопходно учинити? Који су и какви комуникацисјки изазови које савремено друштво ставља пред нас?