ДА ЛИ СЕ МАРИЈА МАГДАЛИНА ДОТАКЛА ВАСКРСЛОГ ХРИСТА? – наизгледна контрадикторност у еванђељима и смисао еванђелског наратива о мироносницама и ученицима

Ова контрадикторност довела је до различитих тумачења. Нека од њих инсистирају на томе да је Марији био ускраћен сваки физички контакт са вакрслим Христом, при чему се позивају и на то да Јован сведочи о Христовом позиву Томи да га дотакне, али не и о Томином чину, осим исповедања Господ мој и Богом мој (Jн 20:28). То би значило да можда ни Тома није додирнуо Христа. Ипак, чини се да шира Јовановска књижевност сугрише супротно будући да у посланици исти аутор пише: што беше испочетка, што смо видели, што смо чули и што руке наше опипаше, о речи живота (1Јн 1:1).
Јасно је да Јован прави референцу на искуство ученика представљено у целокупном еванђељу, почев од његовог пролога до завршетка. Штавише, употреба плурала у овим речима сведочи да искуство додира Христа својим рукама није било само искуство ап. Томе. Према неким схватањима у времену између прве недеље васкрсења (када је Марији Магдалени ускратио додир) и времена када је Тому позвао да га додирне, Христос је у прослављеном телу отишао Оцу представивши окончање спаситељског дела.

У својим развијеним формама, које долазе углавном из дела протестантског хришћанства унутар којег се наглаша значај типологије старозаветног култа и његовог испуњења у Христу, оваква тумачења добијају веома бајковите форме. Тако се нпр. указује да је у вези са значајним празником Даномом помирења (Јом Кипур) првосвештенику био забрањен додир са било чим што је церемонијално нечисто. Такав контакт би га дисквалификовао да уђе у Божје присуство следећег дана. Христос као истински првосвештеник је, стога, пре уласка у Небеску Скинују и ступања на престо благодати (Јн 4:16; 9:11) морао да избегне контакт са земаљским и то, ни мање ни више, него седам дана (колико траје свештеничко посвећење, види: Изл 29:35) баш колико дели заповест не дотичи ме се упућену Марији и дотакни ме се упућено Томи.

Чини се да ово тумачење (у својој основној или развијеној тј. бајковитој) форми не решава постојећи егзегетски проблем (премда се оваква позиција налази и код неких тумача патристичке ере).[1] Наиме, у еванђељима се под одлазак Оцу углавном подрзумева Христово вазнесење коме следи долазак Другог Утешитеља (Јн 16:7). Истовремено, према Лукином еванђељу Христов позив да га буде дотакнут је упућен свим ученицима, и то оног првог дана вакрсења, истог дана када је Марији Магдалени ускратио ту могућност (Лк 24:39). Дакле, није било потребно да прође седам дана до тога да буде могуће дотакнуту га, или до тренутка када он дотачиње материју и чак и обедује (Лк 24:41-43). Заправо не да није било потребно седам дана, већ ни седам сати јер Матеј сведочи да су га већ мироноснице дотакле (Мт 28.1.9). Занимљиво је, такође, приметити да у оба случаја позива упућеног ученицима да додирну његово вакрсло тело тај позив се упућује у контексту Христовог позива да се неповерљиви ученици увере у физичку стварност његовог васкрсења.

На крају, треба имати на уму да Христос у обраћању Марији, према тексту Јовановог еванђеља, користи императив презента са негацијом, гл. ἅπτω представља више налагање престанка (постојећег) додира, него забрану додира као таквог. Чини се да је Марија, у сагласности са Матејевим писањем, непрестано додиривала, ухватила се за њега, обрлила га је, прионула, чрсто држала (све су могући преводи употребљеног глагола). 

Сцену је лако замислити. Када је схватила ко је човек ко јој се обраћа, пала је пред њим и ухватила га за ноге, практично покушавала је да га спречи да оде. Еванђеља нам не преносе стенографски запис њиховог разговора, али чини се да је био дужи од размене свега неколико речи. Логично је претпоставити да је Марија одбијала да се одвојио од Христа, као и да је то вербализовала. Христос је у томе прекида. Он је једноставно подсећа да Он још увек није вазнет (није се вратио Оцу). Тиме јој поручује да ће бити још прилике да се изнова сусретну. Ово су речи које су имале за циљ да је смире, да ставе под контролу њену претерану ревност и да је припреме за задатак који је пред њом. Порука је, дакле: не губи више времена тиме што ме додирујеш. Иди и одмах понеси радосну вест о мом васкрсењу мојим ученицима. Још се не узносим на небо. Имаћеш довољно времена пре тога да ме додирнеш и разговараш са мном.[2] Златосусти сматра да је Марија хтела да са Христом разговара као и пре страдања и од радости није размишљала ни о чему великом, односно није схватила пуни смисао васкрсења задовољавајући се идејом да ће све бити као и и пре.[3]

Рекли смо већ,  Христов позив ученицима (без Томе и самом Томи) да додирну његово вакрсло тело био је апологетског карактера, односно усмерен као отклањање њихове сумње у стварност васкрсења.

Са друге стране, у опису групе жена (у којој је била и Марија Магдалена) које падају, клањају се и додирују Христово тело јасно је да се ради о чину  латрије, чину ритуалног поклоњења пред божанс, твом. Сумња се ничим чак ни наговештава. За разлику од ученика којима је доказ био потребан, женама мироносницама доказ је сувишан. Мироносице можда  још увек нису спознале саму дубину и крајње консеквенце вакрсне стварности, али оне виде, верују, клањају се и обожавају.
Христос заправо заповеда Марији да настави са додиром како би  јој помогао да дође до дубљих истина у вези са његовим Васкрсење. Он јој скреће мисли са биће као и пре и лишва  лаке утехе једноставног приањања уз Њега. Истовремено, Хростос Марију позива на нешто веће и више - он је упућује на службу сведочења и то сведочења самим апостолима.
Марија треба да испуни своју улогу и пренесе вест о вакрсењу Христовим ученицима. Треба и да их упути на место сусрета са Њим и то захтева ванредну припрему, оспособљавање које Христос управо врши  речима и чином којима прекида њено пасивно приањање уз себе.
О. Јустин (Поповић) каже да је у Марије Магдалене осећање вере (по Христовом страдању – прим. аут.) остало најчитавије, најненачетије, најсачуваније и она јавивши ученицима о празном гробу (и пробудивши код њих иницијативну, горушичину веру у васкрсење Господње) стајаше напољу код гроба и плакаше (Јн 20:11). Каква су се осећања вихорила по тој христочежњивој души? Какве су мисли као муње севале по тами њене бескрајне туге? – пита о. Јустин да би потом објаснио због чега је она први сведок који се сусрео са Васкрслим Господом: највећа еванђелсла тајна открива се најпре еванђелској љубави. Марија, стога, постаје први апостол вакрсења. Уствари, први апостол спасења. Огромна је вера Магдалинина, огромна и љубав. Здружене оне су начиниле од Магдалине прву благовесницу васкрсења Христовог, светитељку изванредне величине... Може се рећи: Еванђеље васкрсења је на првом месту еванђеље Марије Магдалине, првог анђела и апостола васкрсења, закључује о. Јустин.

Из истог разлога због којег је уверену и потресену Марију Магдалину ограничио у физичком контакту, Христос сумњичаве апостоле подстиче на додир. Његове речи упућене апостолима: опипајте ме апостолима, или речи утпућене Томи стави прст, стави руку....,  готово да имају смисао: хајде да и то завршимо, па да пређемо на суштину.

И мироноснице и апостоле у сусрету са Васкрслим Христом карактерише статичност. И док је код апостола статичност последица страха и сумње у Христово васкрсење, док мироносица та статичност је последица вере у васкрсење и зањености чињеницом васкрсења. У оба случаја Христос жели да их покрене. Оне који сумњају, тиме што ће их уверити (кроз физички додир), а оне који верују и запањене су ускраћивањем додира. Међутим, обе групе добијају исти задатак.  Мироносице су позване да сведоче његово васкрсење ученицима (апостолима), а апостоли да ти исто чине, али целом свету, сваком народу и ливеку (Мт 28:19-20).
Задатак да мироносицама и апостолима, дат је свим хришћанима кроз целу хришћанску историју. Можда смо попут апостола, можда сумњамо и Христос нас позива, хајде, укључи разум, провери, испитај размотри. Кад се увериш, иди и сведочи. Можда смо, насупрот, попу мироносиса, "верујемо на прву", одушевљени смо, али у том одушевљењу Христа покушавамо да "задржимо за себе," Не желимо "да се одвојимо из њега", да изађемо "из заједнице са њим у смислу богослужбеног живота Цркве". Христос нам каже, "престани да ме се додирујеш, ту сам, нећеш ме изгубити, али потребно је да и другима помогнеш да доживе радост васкрсења и заједнице са мном... иди и реци им: тамо ће ме срести."

[1] Неки, као свети Августин и Јероним, тврде да је Марија Магдалена била превише људски везана за свог учитеља. И да је смисао Христовог исказа „не желим да ми приђеш телесно, нити да ме препознаш телесним чулима. Задржавам те за више ствари. Спремам ти веће ствари. Када узађем Оцу Своме, тада ћеш Мене дотаћи савршеније и истинитије, јер ћеш схватити оно што не дотичеш, и веровати у оно што не видиш” (SaintLeontius, Serm. ii. deAscens.). Међутим, зашто је онда Томи дозвољен додир?
[2] Suarez, par. iii. Disput. xlix. § 3, Ribera (in loc.), and others.
[3] St. John Chrysostom, Commentary on Saint John The Apostle and Evangelist. Homilies 1-88. 2 vols, New York, 1957-60.

Извори: