ГРОБНИЦЕ МЕГИДА ОТКРИЛЕ РИТУАЛНУ УПОТРЕБУ ВИНА У ОБРЕДУ САХРАНЕ ТОКОМ БРОНЗАНОГ ДОБА

16 Јун 2023

Анализа 3.500 година старе грнчарије пронађене у гробницама Мегида открива да су Хананци приносили вино за своје покојнике, чак и преминулу новорођенчад. Изгледа да су древни преизраилски становници Ханана били склони употреби опојних средстава од вина до опијума, и да су их користили у погребном култу.

Хемијско истраживање керамичких посуда из бронзаног доба пронађених у гробницама у Мегиду, древном граду на северу Израела, показало је једињења компатибилна са вином, што сугерише да је пиће играло важну улогу у погребним обредима становника тог места.

Студија, објављена овог месеца у часопису Archaeometry, допуњује слику коју су обликовала ранија открића која пружају редак увид у културу и систем веровања древних становника Ханаана – вековима пре него су област населили Израилци и пре него су деловали библијски писци.

Пре него што је постао упориште Краљевине Израила у Гвозденом добу (12-6. в. пре Хр.), а потом и фокус библијских апокалиптичких пророчанстава, Мегидо је био ужурбана хананска градска држава у плодној долини Језреел и средиште међународне трговине робом из далеких крајева.

Ново објављено истраживање археолога Ајале Амира и његових колега фокусира се на анализу остатака тридесет посуда пронађених на два места у Мегиду, елитној монументалној гробници у близини градске палате и гробницама ископаним испод подова кућа и радионица у насељу ниже класе. Обе области датирају са краја средњег Бронзаног доба (1750-1550. год. пре Хр.). На Леванту је ископано на стотине интрамуралних средњобронзаних гробница са керамичким прилозима, али је ово први пут да се открива садржај посуда.

Традиција интрамуралних сахрањивања (сахрањивања испод кућа које су настањене) је у региону добро посведочена кроз средње и позно Бронзано доба. Пракса је нагло прекинута у касном Бронзаном добу, када су покојници почели да се сахрањују у пећинама изван града. Посуде које су овде проучаване потичу из два различита контекста на локалитету, један представља интрамуралне сахране испод кућа (Област К), а други са монументалном, каменом коморном гробницом, која је очигледно повезана са оближњим дворским комплексом (Област Х).

Сахране на подручју К

Подручје К се налази на ивици југоисточног сектора хумке. Овде је откривен низ дворишних кућа настањених у периоду од средњег Бронзаног доба до Гвозденог доба I. Куће су имале камене темеље са опекама за горњи слој зидова. Подови су били од малтера или набијене земље. Распоред кућа је типичан за куће средњобронзаних насеља. Током 2. миленијума овде је доминирала металургија и ковање кремена. Испитане посуде са оовг подручја потичу из четири сахране лоциране испод подова куће средњег Бронзаног доба I-III.

Монументална гробница у области Х је подземна, монументална, зидана на североисточној ивици хумке, у близини дворске четврти. Датира се у средње Бронзано доба III (1650–1550. пре Хр.). Гробници се приступало из дромоса и састоји се од једне правоугаоне коморе са засвођеним плафоном. Гробница је садржавала посмртне остатке најмање седамнаест покојника од којих су три покојника била у "примарном закопавању", а четрнаест је пронађено у секундарним наслагама, у задњем делу коморе. Примарни појединци били су богато украшени телесним украсима који су укључивали бронзани, сребрни и златни накит; перле од камена и фајансе; бронзане и сребрне игле упарене са златним брошевима; и каиш или тканина од перли од стотина малих перфорираних шкољки. Пронађен је и скуп костију козјих и меса, што вероватно представља остатке погребних гозби и/или приноса мртвима. Неки од остатака фауне пронађени су insitu унутар керамичких тањира као да су сервирани као обед. Погребни скуп обухватао је тридесет две керамичке посуде различитих облика и типова — чиније, тањире, бокале и лампе. Већина посуда пронађена је нетакнута, стајала је усправно insitu. Највећи део посуда био је на улазу на истој површини као и примарне инхумације.

Поступак анализе

Анализа остатака је релативно нова алатка у археологији која укључује млевење узорака из грнчарских посуда у фини прах, а затим уношење у гасни хроматограф и масени спектрометар да би се откриле супстанце које су ушле у порозну керамичку структуру посуда када су биле дуго у употреби. За анализу остатака узорковано је шеснаест посуда из четири укопа. Четрнаест посуда је узето са локације монументалног укопа. Критеријум за избор посуда, поред разноликости, било је њихово стање: преферирали смо комплетне и нетакнуте посуде или углавном нетакнуте са неким ломљењем на лицу места, за које је утврђено да су у разумној мери без ризика од контаминације. Истраживачи се труде да се увере да посуде нису контаминиране. Последњих година, ова метода је открила много о навикама у исхрани, трговинским везама и културним обичајима давно изгубљених цивилизација.

Нпр., студија других посуда из исте монументалне гробнице у Мегиду из 2018. год. показала је доказе о томе шта би могла бити најранија позната употреба ваниле као ароматичног зачина. У новој студији, око половине узоркованих посуда садржавало је винску киселину и више других једињења која се обично појављују заједно само у вину. Претходна анализа остатака посуда за складиштење из дворског комплекса средњег Бронзаног доба у Тел Кабрију, месту северно од Мегида, већ је показала да су ханаански владари уживали у вину, али ово је први пут да је пиће идентификовано у хананским погребним контекстима и широм различите друштвене класе, каже Ајала Амир (AyalaAmir), докторанткиња на Универзитету Тел Авива (Tel Aviv University) у области студија археологије и древних блискоисточних цивилизација и при Вајцман институту, Реховот (Weizmann Institute, Rehovot).

Узорци за анализу узети су из унутрашње основе сваке посуде. Фрагменти од 1гр одломљени су од керамичких посуда помоћу нитрилних рукавица и чистих клешта, млевени у прах у ахатном малтеру и тучком и пребачени у бочице од 8мЛ. Узорци посуде и контролни узорци су подвргнути тоталној екстракцији липида (ТЛЕ) након чега је уследила екстракција маркера вина.

Процедура екстракције и анализе липида из керамичких посуда подразумева да је у сваку бочицу узорка и контроле керамичког праха, додато је 5,0 мЛ дихлорометана (ДЦМ) и метанола (2:1, в/в), а смеша је соникирана на 80°С током 15 минута, а затим центрифугирана на 3500 рпм за 10 минута. Супернатант је пребачен у чисту бочицу. Кораци екстракције су поновљени још два пута. Преостали керамички прах је отишао на екстракцију маркера вина, док је растварач у супернатанту испарен до сува под благим млазом гаса азота и благом топлотом од 40°С. Овај поступак је омогућио екстракцију хидрофобних органских молекула, док су поларни маркери вина растворљиви у води хидроксилне киселине остали унутар керамичке матрице.

Поступци екстракције и анализе винских маркера подразумева да свака бочица праха која је остала од ТЛЕ је помешана са 5,0 мЛ бор-трифлуорида, бутанола и циклохексана. Смеша је обрађена соникацијом на 80°С током 2 х. Овај корак је олакшао естерификацију винских маркера хидрокси-киселине, чинећи их испарљивим за анализу гасном хроматографијом-масеном спектрометријом (GC-MS). Раствор је затим изложен засићеним воденим раствором натријум карбоната, комбинован са 2,0мЛ ДЦМ, мешан на вортексу 1 мин и центрифугиран на 3500рпм током 10 мин. Супернатант је пребачен у чисту бочицу, а преостали прах је одбачен. Кораци додавања ДЦМ, вортекс и центрифугирање су поновљени. Затим је додато 2,0 мЛ дестиловане воде за испирање, а смеша је мешана вортексом 1 мин и центрифугирана на 3500 рпм током 10 мин. Резултат су биле две фазе у свакој бочици: горња фаза воде, која је одбачена, и доња фаза екстрахованих липида. Кораци испирања дестилованом водом су поновљени. У бочице је додат анхидровани натријум сулфат да би се узорци осушили од преостале воде. Коначно, раствор липида је уклоњен у чисту бочицу, а растварачи су потпуно упарени под благом струјом гаса азота и благом топлотом од 40°С.

Осам микролитара сваког узорка је убризгано у гасни хроматограф (GC) заједно са детектором селективне масе (MSD). GC-MS мерења су обављена коришћењем ХП6890 GC опремљеног MSD (ХП5973). За одвајање је коришћена 30м, 0,32 мм ID 5% умрежени фенилметилсилоксан капиларна колона са дебљином филма од 0,25 мм. Хелијум је коришћен као гас носач при константном протоку од 1,0 мЛ/с. Температура убризгавања била је 250°С. Температура је првобитно подешена на 70°С, повећана за 180°Ц на 20°С мин-1, а затим на 280°С на 5°С мин-1.

Квантификација липида је спроведена коришћењем Agilent HP6890 GC опремљеног детектором пламене јонизације (FID). Узорци су коришћени као триметилсилил (TMS) или бутиловани деривати и убризгани су у режиму убризгавања без раздвајања. Хелијум је коришћен као гас носач при константном протоку од 1,0 мЛ мин−1. Коришћена је иста капиларна колона и метода која је горе наведена. Температура FID детектора је била 350°С. Идентификација појединачних једињења је заснована на редоследу елуирања и поређењу са GC-MS хроматограмима и референтним стандардима. Квантификација количина липида по 1г керамике је спроведена додавањем познате количине ИС, додекана, сваком узорку пре убризгавања у GC-FID и поређењем концентрације сваког молекула у узорку са концентрацијом IS помоћу нормализујући га на број угљеника у ланцима.

Најчешћа идентификована једињења су засићене масне киселине, незасићене масне киселине, н-алкани, алкохоли, дикарбоксилне киселине; α-хидрокси киселине... Друга једињења су спорадично откривена у узорцима; њихова идентификација није верификована референтним стандардима.

Масне киселине и дикарбоксилне киселине откривене су у већини типова судова у области Х и К. Међутим, постоји разлика у типовима судова у којима су алкани, дуголанчани откривени су алкохоли, дикарбоксилне киселине и α-хидрокси киселине. У гробници 50, н-алкани и алкохоли су откривени у отвореним судовима — три посуде и једна лампа. У подручју К, међутим, ова иста једињења су откривена углавном у затвореним посудама за складиштење. Дикарбоксилне и α-хидрокси киселине укључују винску, фумарну, јабучну, лимунску, малонску, малеинску, глутарну, јантарну, оксалну, гликолну и млечну киселину. Ова једињења су откривена у великим посудама за складиштењеи у једној каринираној посуди из области Х и у малим посудама за складиштење, две кариниране зделе и једној тегли из области К. Детектована је и винска киселина у две зделе из Х области и у два бокала из области К.

Вино за душу?

Не знамо тачно какву је улогу имао алкохол у погребним обредима Хананаца. Да ли су га пили ожалошћени на сахрани? Можда су га у каснијим церемонијама комеморације? Могуће је и да је било приношено као жртва боговима или као залиха пића за покојника у загробном животу? Последњи сценарио изгледа вероватнији, каже Амир додајући: Значајно је приметити да су посуде за живо често пронађене близу главе и уста покојника, као да би се олакшало пиће сталном становнику гробнице. Друго, познато је да су стари Египћани своје мртве сахрањивали са вином, храном и другим залихама, верујући да ће им требати у загробном животу. Током средњег Бронзаног доба египатске и хананске културе су снажно утицале једна на другу кроз трговину и миграцију (фараони ће на крају завладати регионом директно у касном Бронзаном добу након што су победили коалицију локалних краљева у бици код Мегида средином 15. в. пре Хр.). Дакле, могуће је да су Хананци имали слична веровања као и Египћани о потреби да се издржавају мртви.

Вино се може идентификовати комбинацијом једињења: винске, јабучне, малеинске, сукцинске, малонске, фумарне, глутарне, лимунске, оксалне, млечне и гликолне киселине, заједно са глицеролом. Из области К шест посуда је су садржале маркере за вино, међу њима и посуда коришћена у контексту сахране новорончета. Највећи број посуда у којима су маркери идентификовани (каринисане зделе) препознатљиве су у у хананској иконографифи средњег и позног Бронзаног доба као посуде за пиће. Идентификација винских маркера у Мегидо-зделама подржава овакву реконструкцију. Током погребних ритуала, ове чиније су можда биле напуњене вином и стављене поред мртвих као приноси, теоретски за конзумирање у загробном животу; алтернативно, чиније су се могле користити у свакодневном животу за испијање вина и поново коришћене у сахранама као приноси.

Посуде за складиштење из ове археолошке области имале су маркере за вино. Археолошки контекст указује на његову могућу функцију приноса као жртва леваница током погребних ритуала. Употреба винских либација је добро потврђена у многим археолошким и текстуалним изворима са древног Блиског истока. Два врча области К садржавала су винску киселину, али не и додатне маркере за вино. Посуде су постављене окомито уз спољну страну посуде за складиштење. Археолошки контекст посуда и изглед винске киселине могу сведочити о њиховој употреби за винске либације у церемонији сахране, а чињеница да нису откривени други маркери вина може да сведочи о краткотрајној употреби.

У подручју Х , маркери вина пронађени су у релативно великим посудама за складиштење и у каринираној посуди. Присуство вина у овим великим посудама указује на складиштење значајних количина течности, можда за потребе покојника током дужег временског периода или заувек. Упоређујући подручје Х са сахранама на подручју К, примећујемо разлику у типовима посуда у којима се појављују маркери вина. У Х подручју вино је чувано у великим посудама, док је у зони К чувано у мањим посудама. Треба приметити да су веће посуде, попут оних у Х подручју, статистички ређе у посудама области К. Присуство већих посуда или веће количине вина вероватно одражавају различите друштвене класе којима су припадале популације са подручја Х и К. Разлике такође могу указивати на различиту употребу или приступ ресурсима које су популације из подручја Х и К обезбедиле за активности сахране. Истраживања су показале да су бар неке од посуда поново коришћени као жртве за сахрану, а не да су произведени посебно за погребне сврхе.

Којој год ритуалној сврси да је служила, погребна употреба вина јасно је била заједничка различитим класама. Сахране чланова елитних породица укључивале су велике посуде за складиштење дарова, док су једноставније гробнице ископане испод стамбене четврти садржале углавном мале врчеве и чаше за пиће. Опет, не знамо да ли је то било зато што су вино пили ожалошћени. Уколико је тако, било потребно више тога на сахранама важних људи – или једноставно зато што су богати и моћни могли да приуште да оставе веће приносе за покојнике, кажу истраживачи.

Штавише, посуда у којој су пронађени остаци вина пронађена је у у вези са сахраном преминулог новорођенчета. У давна времена није било необично да деца пију алкохолне напитке који су често били безбеднији од воде која је била бактериолошки нечиста. Ипак, овако мала беба вероватно не би конзумирала ништа од тога. Ако је вино требало да пије покојник, то може указивати на то да су Хананци веровали у загробни живот у коме душе мртве деце настављају да расту у одрасло доба или, алтернативно, постоје у некој врсти безвременог стања, каже Амир.

Као што је поменуто, претходна анализа остатака, објављена прошле године, посуда са хананске некрополе у Тел Јехуду, у централном Израелу, показала је да су мештани у касном Бронзаном добу, неколико векова након времена винских посуда Мегида, користили опијум, вероватно увезен са Кипра, као део њихових погребних обреда.

Не знамо да ли је промена изабраног лека била последица различите локације или временског периода (или обоје), али нам ове студије бар нуде увид, иако непотпун, у животе људи изблиза. везано за израелску културу која ће се неколико векова касније развити на Леванту.

Древни хијероглифски и клинасти натписи говоре нам упоредиво о египатској и месопотамској цивилизацији. Алфабет се, пак, повезује са Хананцима. Сматра се да су, заправо, Хананци који су радили у синајским рудницима под управом Египта пре скоро четири миленијума прилагодили египатске хијерогрлифе давши им звучну вредност. Остаци овог прото-синајског писма су фрагметарни, кратки и временски међусобно удаљени. Зато већина историјских извора о Хананцима потиче из древних египатских и месопотамских текстова или из веома пежоративног приказа које дају библијски писци. У ствари, не знамо чак ни да ли су Хананци себе видели као један народ тог имена или као различите групе са различитим идентитетима.

Северни Левант [Сирија и Месопотамија] и Египат имају толико текстова: натписа, плоча, папируса, док је Ханан са овог аспекта веома досадан, каже Амир додајући: Немамо толико информација и анализа остатака може нам пружити неке нове увиде о овим људима и дати нам поглед на обичаје и праксу који су се држали у Ханану у овом периоду.

Од Мегида до Армагедона

Мегидо је познат по свом апокалиптичком имену Армагедон (или Планина Мегидо). Ова планина је локација апокалиптичког, последњег сукоба сила добра и сила зла у хришћанском предању. Наиме, Армагедон је грчка транслитерација јеврејског Хар Мегидо – гора Мегидо. Међутим, географски Мегидо није планина, напротив, то је равничарско насеље које се налази на узвишењу, хумци (тел) која је настала као акумулација људских насеља која су изграђена једно преко другог почевши од раног Бронзаног доба, пре више од 5.000 година. Тел Мегидо је главно типско место за средњег Бронзаног доба на Леванту. То је време када се јавља обичај сахрањивања испод насељених кућа (2000–1900. пре Хр.). Појединци свих узраста, од новорођенчади, преко одраслих до старијих сахрањивани су сами или у групама, у једноставним јамама понекад обложеним каменом, са посудама за складиштење (углавном у случају деце) или у зиданим подземним коморама. Погребни предмети пронађени у сахрани сведоче о друштвеном статусу покопаних. Најчешће су у питању керамичке посуде.

Експедицију Мегидо су подржали Фондација Дан Давид (Dan David Foundation), Фондација породице Шмунис, Жак Шахин и Марк Вајсман (Family Foundation, Jacques Chahine, and Mark Weissman). Аутори су изразили и захвалност Одељењу за спектрометрију масе на Одсеку за хемију Универзитета Бар Илан (Mass Spectrometry Division of the Department of Chemistry in Bar Ilan University).

Извори:

https://www.haaretz.com/archaeology/2023-05-25/ty-article/ancient-canaanites-at-megiddo-raised-a-glass-to-the-dead-archaeologists-find/00000188-5328-dde3-abf9-fb29226d0000?fbclid=IwAR2AoW9glIvtSwcovpx_NwQNwO5IH75XQTLkcyJhHNO6sabwShHqayORfzw

https://onlinelibrary.wiley.com/doi/full/10.1111/arcm.12877

тагови: библија, свето-писмо, стари-завет, мегидо, ханан, гробнице, грнчарија, вино, погребни-обреди, хемијска-анализа, библијски-културни-центар