ХРАМ КРАЉЕВСТВА КОЈЕ ЈЕ ПРУЖИЛО ДОМ МЕСОПОТАМСКОМ НОЈУ

Димензија отприлике 10x10м и пронађен поред велике административне структуре, зграда је други храм откривен на малом острву. Један зид храма је претходно идентификован кроз ранија ископавања, али када је цео храм откривен, Истраживачи су открили и бројне печате и фрагменте грнчарије који су потврдили да је припадао цивилизацији Дилмун, која је заузимала већи део Персијског залива од краја 4-1. миленијума пре Хр..

Иако су потребна даља ископавања, археолози се надају да ће открића бацити ново светло на верске и културне праксе региона, као и на древну историју Кувајта. Стивен Ларсен (Stephen Larsen), шеф данске делегације, нагласио је да распоред храма садржи трагове о верским праксама током раног периода Дилмун и да садржи олтаре који су имали ритуални и церемонијални значај. Присуство два храма и административне зграде  доказује да је мало острво почетком 2. миленијума служило као важан верски и административни центар Краљевства Дилмун.

Краљевство Дилмун је имало стратешку контролу над океанским трговачким путевима који су повезивали Месопотамију и долину Инда.Дилмун се помиње као трговачки центар у сумерским економским текстовима с краја 4. миленијума пре Хр., када је био место претовара робе којом се трговало између Сумера и долине Инда. Бакар и разна друга роба, укључујући камене перле, драго камење, бисере, урме и поврће, транспортовани су у Сумер и Вавилонију у замену за пољопривредне производе.

Барбар, остаци древног храма (углавном изграђеног од кречњака) који се налази на острву Бахреин, и хиљаде гробних хумки сведоче о значају острва. Кала'ат (тврђава) ал-Бахреин, велики ниски тел који се простире на око 18 хектара на северној обали острва, највеће је налазиште и проглашено је за место светске баштине УНЕСКО-а 2005. године. Састоји се од града који датира из око 2800. год. пре хр., а који је имао седам главних фаза изградње. Удругој фази (2300–1800. пре Хр.) град је добио зидине. Пронађени артефакти који датирају из ове фазе су тегови од рожнаца типа долине Инда, карактеристични округли стеатитни печати и количине бакра. Сродна археолошка налазишта пронађена су на северној обали Арабијског полуострва и на другим приобалним острвима у Персијском заливу.

Дилмун, који је обухватао модерни Кувајт, источну Саудијску Арабију и Бахреин, имао је много заједничког са Месопотамијом, својим северним суседом. На територији краљевства је коришћен дијалект акадског језика, али је краљевство имало сопствени пантеон. У неким периодима Дилмун био под непосредном контролом месопотамскихцарстава.

Дилмун игра значајну улогу у бројним месопотамским митовима. У митовима о потопу, регион је вечни дом Утнапиштима, месопотамског Ноја. А у неким митовима, то је чак и место где се догодило стварање света.

 

Реконструкција религије овог краљевства је отежана чињеницом да за сада не постоје писани материјали који су доступни истраживачима. Стога, сви подаци о религији су посредно, односно изведени из артефаката који су коришћени у религијским церемонијалима, храмова, са печата исл. На бази достуоног материјала може се закључити да је религија краљевине била синкретистичка и под великим утицајем Месопотамије.

Треба имати на уму да ова краљевина има значајно месо у месопотамским изворима и митовима. У сумерским текстовима она се описује као чиста земља, света земља, место где Сунце излази или чак земља живих. Повезује се са богом Енкијем, а радња мита Енки и Нинхурсаг“ радња се дешава управо у Дилмуну. Значајна божанства поштована у региону су богиња-мајка Нинхурсаф (или Нинмах), господарица Дилмуна и Уту (Шамаш) соларно биожанство повезано са правдом и законима. Дилмун је у сумерским текстовима описиван као место његовог изласка, што указује на култ соларног божанства. Археолози су пронашли и масивне гробнетумулиме, што указује на јак култ предака. Гробнице елитног типа карактеристичне су по богатим прилозима, што говори о религијској улози династије или свештенства.Најзначајнији археолошки комплекс повезан са религијом Дилмуна. Посвећен је богу воде – вероватно Енкију. Садржи свете бунаре и канале који воде до подземне слатке воде (апсу), што је директна веза са сумерском космологијом. Пронађене су мале бронзане или камене фигуре људи у молитвеном ставу. Постоје и печати са мотивима налик сумерским божанствима, али и неки јединствени локални симболи.

Постоји могућност да је Дилмун имао сопствени локални пантеон, али пошто нису оставили сопствене писане религијске текстове, ове реконструкције су засноване углавном на археологији и анализи печата и храмова, а мање на поузданим именима божанстава. Ипак — да, постоји основа да се верује да религија Дилмуна није била само копија месопотамске, већ да је имала језгро својих локалних богова. Тако, у храму Барбар постоје структуре које су старије од сумерских култова и можда припадају домаћем богу извора, који не какнадно поистовећен са Енкијем. Такође, често проналажене статуе богиње не могу се увек повезати са Нинхурсаг. Ово сугерише локални култ плодности или заштитнице земље/оаза.Ове статуете понекад имају стил другачији од сумерских.На печатима из Дилмуна јављају себожанства са главама животиња, бикови у позицијама владарских симболазмије као заштитници пролаза или светишта. Постоји специфичан уметнички стил тзв. Дилмун печата који приказују божанства која нису идентификована по сумерским атрибутима (божанство које стоји изнад планинског или морског симбола, божанство са две проточне струје воде из руку (мада подсећа на Енкија, стил је другачији), божанство са великим рогатим крунама, али не у сумерском стилу. Неки истраживачи сугеришу да су ово:локални богови које су касније асимиловали у месопотамске култове, или делимично месопотамски богови, али приказани дилмунским стилом.

У Дилмуну је вода долазила из природних подземних извора (не из река као у Месопотамији). Храмови као Барбар грађени су над самим изворима.Ово указује на култ који је аутентично локалан.Хиљаде гробних тумула јединствене су за Дилмун. Показује да је поштовање предака вероватно имало религијску улогу већу него у Месопотамији.

Када је су у питању острво  Фаилака, према неким схватањима, митски описи земља далеко на истоку,иза мора иместо где излази сунце/где је рођен живот говоре о овим острвима као легендарном месту настанка живота (библијски Еден) и месту у које је измештен Утнампиштим после потопа. Археолошки слојеви показују да је остров био насељен, трговачки активан, имао храмове и луке — али ништа што би директно потврдило митолошке описе о земљи живота или космолошким догађајима.Студије савремених стручњака који се баве религијом и археологијом смењују реалну и митолошку перспективу: неки сматрају да Failaka (или општије — објекти Dilmun-а) могу бити инспирација за митовe, али не постоји консензус у вези са тим.