ИМЕ ТВОЈЕ – ЖЕЉА ДУШЕ НАШЕ

За разлику ранијих одељака пророка Исаије на којима смо темељили наша великопосна размишљања, у овом случају недостају унутрашње одреднице које би нам помогле да их прецизније датирамо. Тон одељка је више литургијски (богослужбени) у односу на раније одељке, што значи да је одељак могао да настане и да се користи у дужем временском периоду. Такође, атрмосфера одељка је више есхатолошка него историјска, а језик је узвишен и ближи познијем апокалиптичком предању. Неки сматрају да језгро може потицати од самог Исаије, као литургијска песма настала у време асирске кризе.

Тумачи одељак рано датирају (8.в. пре Хр) указујући да би мотив мотив Божјих судова на земљи могао одражавати асирске ратове. Са друге стране, тумачи који су скони да одељак датирају у позни монархистички период сматрају да атмосфера одише временом после асирске доминације, можда периодом реформе Јосије током којег је била наглашено богословље праведности  и развијена литургијска поетика. Има научника који сматрају да одељак треба да се датира у постегзилно доба (6–5. в. пре Хр) јер га карактеришу развијени есхатолошки мотиви и универзални, космички карактер суда, што је карактеристично за познију јудејску апокалиптику.

Стилске (књижевне) карактеристике одражавају стандарде обрасце старозаветне поезије. У основи текст је изграђен на паралелизму. Пророчка песма почиње тзв балансираним паралелизмом: 

који садржи игру речи праведник/Праведни; пут/стаза; прав/равниш. Постоји звучна и семантичка симетрија. Наредни, ст. 8 представља леп пример комбинованог паралелизма, са унутрашњим појачањем и богословском динамиком. У основи, ради се о тзв, синтетичком парализму у којем прва стих линија описује став заједнице и то на основном нивоу: Господе, чекамо тебена стази судова твојих, да би се то потом продубило исказом а душа жудиз а именом твојим и споменом твојим. Постоји и унутрашње појачање које карактерише прелазак од спољашњег ка унутрашњем, пошто чекање (спољашња позиција) постаје жудња (унутрашња позиција), док у библијском језику име Божије које је носилац Божије суштине и карактера, суспстат Бога самог постаје спомен (זֵכֶר), односно оприсутњење у живом литургијском сећању на величанствана дела Божија. У овом случају постоји и дубља, структурална, симетрија поштопрви, динамичнимотив (пут, кретање, историја), смењује други литургијски и есхатолошки (име, спомен, богослужбено сећање). Тако текст повезује историју (судови) и литургију (спомен), али и колективно (чекамо те - заједница) и лично (душа жуди).

Можемо да уочимо синонимни паралелизам тако да се нпр. у стих-линијама:

Препознатљив је терминолошки паралелизам: душа/дух;чезне/тражићу; ноћу/рано. Друга стих-линија не понавља прву механички, већ је појачава и продубљује.

На крају ове пророчке песме сусрећемо се са тзв. узрочно-последичним паралелизмом. Прва стих линија говори о узроку: кад се на земљи појаве судови твоји, да би се потом истакла последица: тада се уче праведностистановници света. Друга стих-линија не понавља први, већ логички произлази из ње. То је типичан пример паралелизма развоја мисли. У овом паралелизму долази до универзализације јер на земљи прераста у становници света тако да други чан проширује домет првог и од општег простора прелази се на конкретан субјекат. Овим реторичким појачавањем постиже се снажан ефекат јер се истиче да суд није локалан већ универзалан. Уз то постиже се и тзв. богословски парадокс обликован кроз антитетичку напетост. Божански суд наиме увек је кризна ситуација, повезан је са могућом казном и потресом, али се овде повезује са учењем праведности – суд није крај, већ педагошка мера.

Пророчка песма, дакле, састоји се од низа паралелизама. Они, међутим узети заједно обликују хијазам. Наиме почетни и завршни стихови говоре о истој теми, суду, путевима и правди док унутар њих је смештен песнички дискурс који говори о чекању Бога и чежњи за њим. Тако да структура песме може да се представи на следећи начи:

 А         праведникова стаза је права,

            ти си праведнику путању поравнао.

 

            Б          8Господе, чекамо тебена стази судова твојих,

                           а душа жудиза именом твојим и споменом твојим.

            Б'         9За тобом, ноћу, чезне душа моја

                          и душа моја у мени те тражи рано.

А'        Кад се на земљи појаве судови твоји,

            тада се уче праведности становници света.

Песму обликује ритмичка равнотежа и пажљиво балансирана структура што јој даје складан, свечани, литургијски тон. Одломак почиње и завршава се темом праведности чиме се обликује инклузија (оквир) мотива. Оно што се јавља унутар оквира, опис чекања и чежње за Богом, што је средишња тема одељка и тема овог промишљања.

Стилски, овај, средишњи део карактерише антитетички пореда ноћ-јутро (рано). Ово нису само временске одреднице, већ и симбол духовног стања.Јутро подразумева откривење и наду. Текст користи унутрашње органе каосубјекте. Говори о души и духу, док се у ширем контексту говори и о срцу. Унутаршњи човек постаје кључни богословски простор. То је лепо истакнуто не само хијастичким средиштем песме, већ и средиштем средишта, односно паралелизмом који обликује други део ст 8 и први део ст 9:

Овде паралелизам повезује колективно ишчекивање са личном чежњом, спољашњи чинса унутрашњим стањем, и ствара богословски утицај који продире у срце читатаоца и слушаоца. У овом одломку Ис 26,7–9 средиште средишта представља место где колективна молитва и лична чежња за Богом постају једно. Јавни чин ишчекивања Богаи унутрашње стање душеповезани су паралелизмом. Текст делује као духовни филтер, који претвара заједничко ишчекивање у личну духовну реакцију.Тако настаје интимни простор унутар песме, где сваки стих вибрира у срцу читаоца, стварајући резонанцу душе која осећа и надом и чежњом за Богом.Другим речима: средиште средишта није само стилска фигура, већ богословска тачка у којој се јавни и лични, спољашњи и унутрашњи сједињују у молитвеном искуству.

Ово све се појачава избором специфичне терминологије. Динамика појмова душа (נפשׁ) – дух (נֶפֶשׁ) је у јеврејском изворнику снажна зато што душа (nefesh) није само психички субјекат, већ и животна суштина самог човека. Дакле, чежња за Богом није само психолошка већ суштински, интегрални, животни покрет његовг бића самог. Ово се додатно појачава увођењем духа (ruah), појма који означава унутрашњу психо-духовну динамику. Ово није само лингвистичка игра, већ вишеслојни духовни сигнал: човек не само жуди, већ дише за Богом. Употребом два сродна, али ипак различита израза за унутрашње биће постиже се ефекат степеновања чежње. Треба додати да јеврејски израз спомен (זֵכֶר, zecher) није само сећање већ начин оприсутњења имена, односно Бога самог.

И док се у овој крстопоклоној седмици окрећемо том знамењу силе, силе пројављене у страдању и жртви можда би било добро да се запитамо, за чим истински жудимо? Да ли испитујемо своје путеве, чекајући да се пројави Божија праведност која ће то учинити и унапредити? У којој мери је име Божије истинска чежња наше душе? У којој мери је наша лична молитва повезана са молитвом заједнице?