НОВА ОТКРИЋА НА КРИТУ – микенска цивилизација настављајући монојско-оријенталне традиције можда је трајала дуже него што се мислило

Пре него укажемо на ова археолошка открића, споменућемо и нека значајна сазнања која нам је донела анализа материјала из раније цивилизације овог острва, односно из минојског периода.

 

Археогенетичка студија открива нам значајне податке о брачним савезима минојског Крита. Студија је спроведенa у кооперацији међународних партнера на Институту Макс Планк (Max Planck Institute). До садa је било познато да се први трагови минојске цивилизације повезују са средином 4. миленијума пре Хр. те да је имала напредну културу,  значајна знања из градитељства, уметности, систем писања и развијену мрежу трговине широм Медитерана. Ово је откривено од почетка 20.в. када је британски археолог сер Артур Еванс (SirArthurEvans) започео истраживања на острву.

Истраживачи са Института Макс Планк за еволуциону антропологију (Max Planck Institute for Evolutionary Anthropology, MPI-EVA) анализирали су преко 100 генома људи из Бронзаног доба, стварајући прво биолошко породично стабло минојско-микенске породице у регионима који су због климатских услова су непогодни за очување ДНК. Студија је била фокусирана на минојско-микенско село из 16.в. пре Хр. где је било могуће реконструисати сродство становника куће. Подаци откривају да је ту до пунолетства живело неколико синова из засеока, а да су им деца сахрањена у гробници испод дворишта имања. Једна од жена која се удала је у кућу довела и своју сестру, где је и њена ћерка била сахрањена у истом гробу.

Истраживачи су такође успели да покажу да је на Криту и другим грчким острвима било уобичајено венчати се са првим рођаком пре 4.000 година. Сада је објављено више од хиљаду древних генома из различитих региона света, али изгледа да тако строг систем сродничких бракова није постојао нигде другде у древном свету, каже Еирини Скоуртаниоти (EiriniSkourtanioti), главни аутор студије који је вршио анализе. Он додаје: Ово је било потпуно изненађење за све нас и поставља многа питања. Оно што је сигурно је да ће анализа древних генома наставити да нам пружа фантастичне нове увиде у древне породичне структуре у будућности.

Истраживачи кажу да је недавни методолошки напредак у производњи и евалуацији древних генетских скупова података омогућио његовом тиму генетичара да произведе тако опсежне историјске податке.

Претпоставља се да је ова пракса имала за циљ спречавање поделе наслеђеног пољопривредно земљишта и обезбеђивање континуитета породице на једном месту.Чин венчања рођака није био само секуларан за ово имање, већ је тим рекао да су бракови рођака пре око 4.000 година били уобичајени широм континенталне Грчке, на Криту и свим осталим грчким острвима. Разлог зашто се мишљења широм света толико разликују о предностима брака рођака је тај што деца родитеља који су рођаци имају знатно повећан ризик од аутозомно рецесивних генетских поремећаја.

Према студији из 2012. објављеној у Journal of Community Genetics, овај ризик је још већи код популација које су већ етнички веома сличне, као што су биле у старој Грчкој. Дакле, док су се древне грчке културе удавале за рођаке да би обезбедиле имање, свака од тих заједница је довела породицу корак ближе генетском Армагедону. Библијским писцима је био познат сроднички брак, премда не у толико блиском сродству осим у случају венчања брачника који имају заједничког једног родитеља. У раним временима библијске историје тј. добу праоца (који је временски паралелан доби испитних остатака у овој студији) сроднички брак се гледао као средство очувања крвне лозе, али се склапао у другом и трећем колену (Исаак се жени стричевом кћери, а Јаков ујаковим ћеркама). Ипак, већ Мојсејев закон забрањује сроднички брак, предма се он толерисао у изузетним случајевима уступајући пред тзв. брачним савезима. Хипотеза о брачном савезу указује на неопходну међузависност различитих породица и лоза у којима је брак облик комуникације. У суштини, теорија савеза покушава да разуме међуиндивидуалне односе унутар друштва.

Резултати ове нове генетске студије објављени су у часопису Nature Ecology & Evolution. Главни аутор студије, археолог Филип Стокхаммер (Philipp Stockhammer) рекао је да је уз помоћ анализе древних генома било могуће по први пут стећи увид у правила о сродству и браку у минојском Криту и микенској Грчкој.

 

Током последњих једанаест година ископавања у западној Месинији, на око 2км од села Иклаина и 14км јужно од Пилоса, омогућена су бројна сазнања која су умножила, али и променила схватања о организацији микенске Грчке. Киклопска архитектура здања откривених на локацији, зидна иконографија, урбана инфраструктура, стамбена организација...

Све сведочи да се овде налазио дворски центар који је одисао моћи и сјајем, сјајем који није избледео ни пет векова по уништењу локације када се и даље о овдашњем коплесу говорило као о једној од девет престоница западног дела краљевства Пилос. Хомер је имао разлога да у својој Илијади пева на тај начин. У попису бродова престоница се назива Аипи и то нам не открива много о њеној локацији, али археолошко налазиште удаљено свега 2км од савремног села Иклаина на око 14км јужно од Пилоса у потпуности одговара описима и, стога, представља најаважније археолошко налазиште откопано од 2011. год., истакао је проф. археологије при Мисури Универзитету (University of Missouri) и и шеф катедре за грчке студије (holderof the Endowed Chair of Greek Studies) Михаилис Космопулос (Michailis Kosmopoulos), директор ископавања, обраћајући се члановима Археолошког друштва, под чијим се покровитељством ископавања врше, током свог предавања Ископавања у Иклаини: нови увиди у микенско краљевство Пилос које је одржао крајем 2022. год. истичући:

Од суседних кућа и радионица пролазило се кроз монументалну капију до административног центра града. Управо та капија један је од најважнијих и импресивних налаза које је недавно ископао тим за ископавање предвођен професором Космопулосом. Састоји се од две велике коцке и отвора од 2м. Горњи део, вероватно направљен од опеке, није сачуван. Стање налаза није добро јер је вековима оштећаван на различите начине будући да се налазио на малој дубини од свега 20 -30см. Ово је централна тачка града, јер капија води од стамбеног до административног центра“, објаснио је један од истраживача додајући да „од капије почиње поплочани пут, дужине 17, и ширине капије (2м). Пут је таквог квалитета да ништа слично овоме не постоји ни у Микени, јер се спојеви ни не виде. Пут води до грађевине киклопског стила, односно до зграде са блоковима који су служили као платформа за подупирање двоспратнице.

Колико год импресивна вила у срцу административног центра није једини елемент који издваја Иклаину. Пронађени су и градски водовод и канализација и више од 1.000 фресака које приказују женске фигуре, морнаре и рибе...

Ископавања у Иклаини открила су две монументалне грађевине: величанствени двоспратни (или чак троспратни) комплекс са три крила изграђен око дворишта - једно крило изграђено на киклопској структури - и монументалну грађевину источно од првог, такође изграђену таквим камењем и ступове. Између њих се налазио поплочани трг и светилиште на отвореном, док је око њих насеље са кућама и радионицама. И зграде и фреске су импресивне.

Овакве инфраструктуре за микенски свет су изузетно ретке, налазимо их само у Микени, Тиринсу, Теби, Ељану, где се налази такозвана Несторова палата. То показује да је Иклаина велики непознати микенски центар. У насељу мањег значаја, тако нешто не бисте нашли, наглашава он, подсећајући на проналазак најстаријег познатог текста Линеарног Б писма пре шест година у депозиту, односно у смећу, праисторијског насеља. Текст је датован између 1420. и 1370. године пре Хр. тако да је вероватно деценијама древнији од ранијег најстаријег текста писаног истим писмом који се датира у време 1390-1315. год. пре Хр. Поменути текст, откривен у лето 2010. год. садржи листе производа на једној страни и мушка имена на другој. Овде је, такође, пронађен јединствени знак датован између 1400-1300. године п ре Хр. који је у медијима назван најстаријим Линеар Б знаком у Европи, премда проф. Космопулос сматра да врло вероватно постоје и други знакови из истог периода. Штавише, он сматра да питање старости није најзначајније, већ само постојање знака који сугерише постојање бирократије и то век пре Несторове палате за коју се сматрало да је била прва бирократски устројена владавина у овом региону.

Проф. Космопулос, такође, истиче да се пронађени остаци не могу описати као дворски јер са архитектонске тачке гледишта, овај локалитет не бих назвао центром палате, јер се овај термин везује за одређени архитектонски тип и користи се за велике центре и крај микенског периода, када је Иклаина била насељена владаром Несторове палате и уништене су њене монументалне грађевине. Иклаина има јединствене архитектонске карактеристике које, иако показују да је била моћна престоница током већег дела своје историје, отежавају њено класификовање као дворски центар.

Древно краљевство Пилос било је подељено на западну и источну провинцију. Источна провинција имала је седам престоница, а западна девет, од којих је једна била управо на овој локацији. Краљевство је формирано постепено. Упочетку, чини се, било је више независних градова са својим краљевима који су били у ратним односима са својим суседима. Владар из тзв. Несторове палате коначно је однео превагу и себи потчинио владаре других градова, али дајући им извесну независност , на тај начин, стварајући рану федерацију. Можемо рећи да је ово једна од најранијих савезних (федеративних) држава у овом делу света. Ископавање конкретне локације показује да је насеље процветало око 1300. год. пре Хр., век пре тзв. Несторове палате. 

Чини се да је уздизање нове силе, тј. господара Несторове палате, довело до освајања и уништења ранијег насеља, али је то уништење, чудно звучи, заправо било спас за очување градског пејзажа, јер, колико год то оксиморонски звучало, у случајевима када постоји континуитет у некој области, новије зграде уништавају старије, каже проф. Космополус. Дакле, локална престоница је цветала до инкорпорације територије у савезну државу на чијем челу је био владар Ано Еланоса (Несторове палате), а Историјски ток Иклаине показује континуирани процват све до насилног инкорпорације од стране владара Несторове палате. Током четири века колико је Иклаина живела, односи између два града су се мењали и мењали у складу са економским и политичким околностима, рекао је проф. Космополус.

Пре анексије од стране владара Несторове палате, Иклаина је изгледа била независна престоница хегемона или државе. Монументалне грађевине потичу из ове фазе насеља. Сматра се да се град простирао на скоро 180 хектара, али да доступни подаци нису довољни да се прецизно израчуна величина његове популације. Можемо пратити историјски пут од једноставног села на крају средњег бронзаног доба до моћне престонице у микенском периоду. То јест, од отприлике 1550. до 1300/1250. пре Хр., Иклаина је постепено еволуирала од главног града хегемоније до главног града једне државе. Упитан о томе да ли постоје потврђени други примери сличних прелаза на познатим микенским налазиштима, М. Космопулос истиче да је тешко донети опште закључке о другим микенским налазиштима јер је, нажалост, веома мало насеља систематски ископавано. Један од захтева микенске археологије је ископавање непалаталних локалитета како би се упоредио њихов историјски ток са оним главних палаталних центара.

Овај нарочити микенски центар више од 400 година од свог уништења спомиње се у Илијади и као еуктитон (добро изграђен). Управо тај епитет омогућио је научницима да открију његово древно име. Његова форма која се данас изговара Аипи или Аипхи, помиње се у Линеарним Б таблицама Пилоса, али не и на познатим мапама. Међутим, с обзиром на то да се главни градови увек појављују у истом географском реду у свим таблицама, а знајући да се Аипи налази јужно од Несторове палате и да, према доказима на плочама, није приморски град, закључујемо да се велики микенски центар Иклаина поистовећује са Аипиом, каже археолог и редовни члан Америчке академије наука у Сент Луису (regular member of the American Academy of Sciences of St. Louis).

Питање које збуњује истраживаче је: како је слава Аипи доспела у хомерске епове, будући да се разарање града догодило 1200. год. пре Хр., а писање епова се смешта у у 750-700. Највећа могућност је у усменој традицији, што значи да је Иклаина била веома моћан центар и да су њени споменици још увек били видљиви и импресионирали људе тог времена. Хомерово истраживање је показало да је постојала интеракција између епова који су рецитовани и њихових слушаоца, па су значајни центри са великим споменицима могли да се сачувају у епици и последично у сећању кроз усмено предање, закључује Михалис Космопулос.

Прва ископавања у Иклаини трајала су само неколико дана. Спровео их 1954. год. Спиридон Маринатос (SpyridonMarinatos) откривши делове монументалне грађевине коју је описао као палату, улицу и киклопске зидине. Налазиште је остало неистражено до 1990. год. када истраживања започиње проф. Георгиос Корес (GeorgiosKorres), који је локалитет уврстио на Маринатосову листу древних ископавања којима су потребна даља истраживања. Он је предложио М. Космопоулосу да настави истраживања и као резултат њихових напора основан је Археолошки програм Иклаина љубазношћу Ефората антиквитета Месиније и под покровитељством Археолошког друштва.

Катедра којом проф. Космопулос управља је једна од првих катедри за грчке студије у Сједињеним Државама, основана са циљем промоције истраживања, наставе и јавног образовања о хеленизму и, посебно, о утицају грчке културе на савремено друштво. Проучавање прошлости није академско и теоријско питање, одвојено од данашње стварности, већ питање од виталног значаја за будућност. То је драгоцено средство које нам омогућава, с једне стране, да разумемо одређене опште принципе који управљају људским понашањем и процесима који управљају развојем људских друштава, а са друге стране, да разумемо шта се дешава у нашем свету данас тако да можемо доносити добре одлуке за будућност. Питања као што су формирање, развој и уништавање држава или утицај насиља и рата на људе и даље утичу на наше животе данас. Ако не учимо на грешкама из прошлости, осуђени смо да их понављамо, истакао је проф. Космопулос најавивши не само наставак ископавања на локалитету већ и његову рестаурацију, заштиту и осветљавање, са крајњим циљем да локалитет буде отворен за јавност. Ископавања у Иклаини финансирају Универзитет Мисури-Сент Луис, Институт за праисторију Егеја (Institute of Aegean Prehistory), Национално географско друштво (the National Geographic Society), Национална задужбина за хуманистичке науке (National Endowment for the Humanities) и Национална научна фондација САД (National Science Foundation of the USA).

 

На југу Крита у области Ретимна у Орну у близини локације Агиос Василиос завршено је петогодишње ископавање, прво у низу који ће се наставити будући да су досадашња истраживања пронашла трагове микенске кнежевине и највећег откривеног акрополиса до сада познатог у области југоисточног Медитерана. Импресивна открића и нове информације о древном Криту доприносе бољем и темељнијем познавању древне прошлости овог острва.

Обим откривеног археолошког богатства изазвао је интересовање широм света и навело је тим за ископавање да затражи дозволу за други програм ископавања након што је постало јасно да би древни акрополис у Орну могао да донесе још више „блага“ тј. налаза и историјских знања. Ископавања је вршио тим еминентних археолога који су вредно радили да на видело изнесу непознати свет чије су тајне скривали прошли векови.

Импресивна открића са краја прошле године односе се на истраживање грађевине из 4.в. пре Хр. (дакле, скоро из времена класичне Грчке) и резултати указују да је област била густо насељена, а да је кула била утврђена и одлично архитектонски-урбанинистичко планирана. То указује на постојање организоване централне управе. Изгледа да је у Орну постојала микенска кнежевина која је контролисала природне путеве ка мору кроз област данашње Агиа Галини, али и долину Амари до равнице Месаре. Акрополис, један од највећих у југоисточном Медитерану са површином од 55 хектара, био је утврђено насеље за много већи број људи него што се мислило, због густог распореда објеката у ограђеном простору. Пронађене су и зграде са складишним и лабораторијским објектима. Међу њима је била и металуршка радионица, о чему сведочи матрица, односно калуп за израду бронзаних копаља. Пронађени су трагови сакралних објеката у чијим остацима су пронађене фигурине. Постоје импресивно велике просторије које су поплочане, као и собе са радним столовима различите намене. Улице су биле поплочане, а експлоатисан је и пројектован нагнут терен, што сведочи о вештини градитеља, али и о потреби коришћења целокупног расположивог земљишта. Цитадела у Орну је уништена у пожару, чему је вероватно претходио земљотрес, о чему сведоче пољуљани зидови и изгореле греде. У собама су пронађени предмети које су становници користили, а који су остављени када је кула напуштена.

Петогодишњи археолошки пројекат завршен 2022. год. одобрио је Централни археолошки савет (Central Archaeological Council), а спроведен је уз покровитељство регије Крит (Region of Crete), општине Агиос Василеиос (Municipality of Agios Vasileios) и Института за праисторију Егеја (Institute of Aegean Prehistory). Тим за ископавања који је успео да расветли прошлост скривену у брдима Орна чине проф. Никос Ч. Стамполидис (Professor Nikos Chr. Stampolidis), директор Музеја Акрополиса (Director of the Acropolis Museum), проф. Манолис Стефанакис (Professor Manolis Stefanakis) са Егејског Универзитета (University of the Aegean), др Атанасија Канда (Dr. Athanasia Kanda), почасни директор за антиквитете регионалне јединице Хераклион (Honorary Director of Antiquities of the Heraklion Regional Unit), Анастасија Тцигунакис (Anastasia Tzigounakis), директорка Антиквитета Ретимна (Director of Antiquities of Rethymno), и археолог Манос Пападакис (Manos Papadakis). Они су се већ обратили Министарству културе и спорта (Ministry of Culture and Sports) тражећи дозволу за нови петогодишњи програм ископавања акрополиса истичући да је неопходан и обећавајући.

Грчки митови указују на то да су минојски господари баштиници древнијих оријенталних цивилизација (https://bkcentar.rs/sr/blog/arheolozi-na-kritu-pronasli-glavu-zrtvovanog-bika-otkrice-koje-povezuje-mit-i-kultnu-praksu-minojsko-kritske-civilizacije-sa-verovanjima-i-istorijom-biblijskog-orijenta), док библијски писци сведоче да су каснији критски становници (Ам 9:7) били део ратничког савеза народа са мора који су допринели слому цивилизација Бронзаног доба на источном Медитерану (https://bkcentar.rs/sr/blog/misterija-civilizacijskog-kraha-i-naroda-sa-mora) насељавајући се у овом региону и мешајући се са његовим староседеоцима образујући национално-верску заједницу коју библијски писци називају Филистејцима (https://bkcentar.rs/sr/blog/filistejci).