НОВООТКРИВЕНЕ И ПОНОВООТКРИВЕНЕ ТАЈНЕ АРАРАТА И КРАЉЕВСТВА УРАРТУ – амбијент обликовања библијских наратива

Замак Кеф, који је саградио краљ Руса II од Урартуа, налази се на обронцима планине Суфан, пружајући задивљујући поглед на регион Адилчеваза, равницу Малазгирт и језеро Ван. Замак је сведочанство стратешке и архитектонске генијалности Урарта, који су контролисали огромно краљевство у садашњој источној Турској током 1. миленијума пре Хр. Тврђава је позната по широкој употреби базалта, вулканске стене обилној у региону, што је чини јединственом међу урартским замковима.

Ово је једини замак из урартског периода у којем је коришћено толико базалта, објаснио је др Ћошкун додајући да је овај град стратешки лоциран јер може да контролише трговачке путеве и може да надгледа подручје. Положај тврђаве и материјали коришћени у њеној изградњи сугеришу да је изграђена не само за одбрану, већ и као симбол моћи краља Урартског краљевства и отпорности краљевства у овом кршевитом пејзажу.

Овогодишња ископавања била су усредсређена на горњу салу замка, област која је раније била позната по значајним артефактима. Тим, који се састоји од 20 археолога и специјалиста, открио је разне предмете, укључујући алате од кремена и опсидијана, керамику и бројне животињске кости. Откривене су и три камене структуре које се називају „слонове ноге“.

Ови налази, заједно са бројним животињским костима и камењем за млевење пронађеним у нечему што изгледа као кухињски простор, наговештавају улогу замка у организовању великих гозби или жртвовања, вероватно као део верских или краљевских церемонија.

На локалитету су такође пронађени фрагменти урартске плаве боје и дворске керамике, додајући доказе о софистицираним уметничким и културним праксама урартске елите. Употреба алата од кремена и опсидијана, типичних за то доба, наглашава свакодневне активности које су се одвијале у тврђави, од припреме хране до израде.Ћошкун каже да често наилазимо на урартске плаве боје и дворску керамику коју су користили Урартци. Наишли смо на камење за млевење и многе животињске кости у кухињском делу. Можда је овде одржана церемонија клања или жртвовања животиња. Алати од кременог и опсидијана и много керамичких комада такође се откопавају.

Док је тим даље ископавао, наишли су на слој пепела дебљине приближно 60-70см, што указује да је замак опустошио огроман пожар. Процењује се да је у замку био велики пожар који је трајао данима, приметио је др Ћошкун. Ово откриће додаје драматично поглавље историји замка Кеф, што указује на катастрофалан догађај који је можда довео до његовог коначног напуштања.

Упркос изазовним условима ископавања на тако великој надморској висини, тим је посвећен очувању и ревитализацији локације. Др Ћошкун је истакао планове за обнову срушених слоновских стопала, са циљем да се повећа привлачност замка за туристе и да се осигура да ови значајни налази буду доступни јавности.

Текућа ископавања у замку Кеф настављају да бацају светло на Урартску цивилизацију, нудећи увид у свакодневни живот, ритуале и евентуални пад њених становника. Како напори на рестаурацији напредују, замак Кеф ће постати још значајније археолошко налазиште, привлачећи посетиоце жељне да истраже остатке некада велике цивилизације која је доминирала овим неравним пејзажом.

Орхан Варол (Orhan Varol), професор лингвистике на YYÜ, навео је да су у подручју ископавања пронађени неки натписи који се односе на период Урартуа. Он истиче: 

Сврха нашег присуства је да проучимо неке документе са урартским натписима, ако их пронађемо. Ово је важна област. Зато што је ово период када је Урарту био најбогатији. Могуће је да у овоме постоји архив урартског писања. Овде су пронађени неки натписи који су тренутно најбоље сачувани у Музеју анадолских цивилизација (Museum of Anatolian Civilizations). У натписима се најчешће спомиње 'ашуси кућа'. Сличне структуре се помињу и у Урартским натписима као 'урусххуси'. Ово се помиње као кућа са благом. Овде се 'хус' може сматрати речју која је повезана са домом, односно донекле је повезана са индијским и европским језицима. Након интеракције са индијском и европском културом, видимо да је та реч заузела своје место у речнику Урартуа.

Ердал Полат (Erdal Polat) из Одељења за археологију у YYÜ-у подсећа: 

Као што је познато, Краљевина Урарту је била моћна краљевина која је доминирала регионом Источне Анадолије у Турској. Након што је Руса II устоличен, обављени су неки радови на реконструкцији и замак Кеф је био један од њих. подручја на којима су биле концентрисане активности на обнови.

Краљевина Урарту је дуго пружала отпор асирским освајањима. Владари неоасирске империје, чији су походи били повезани и са царствима библијског Израила и Јудеје, у неприступачним врлетима овог краљевства су водили тешке борбе све док коначно нису ставили и ово краљевство под сопствену управу.

Ископавања локације се раде уз дозволу и допринос Министарства културе и туризма (Ministry of Culture and Tourism). У тиму који је окупљен поред археолога су и лингвисти, антрополози, историчари уметности, хемичари и геофизичари. Ископавања имају велики значај јер је владавина краља Руса II позната као најпросперитетнији период краљества Урарту. Објашњавајући план који иде даље, Полат је рекао: Након што очистимо околно тло, моћи ћемо да подигнемо стопала базалтних слонова. Поред ових, на конзервацијској табли Адилцеваза налази се и неколико фигурираних камења на којима се налазе божанства. Ово фигурирано камење налази се у нашем подручју ископавања. Покушаћемо да расветлимо ову мистерију ископавањима која ћемо извршити.

 

Археолози су у источној Турској открила су три величанствена бронзана штита и шлем посвећен Халдију, главном богу Урартуа, краљевства из гвозденог доба библијским писцима познатог као Арарат. Према изјави турског министра културе и туризма, артефакти откривени током ископавања у комплексу монументалног храма у Ајанису, посвећеном богу Халдију, одражавају богатство и висок ниво Урартске израде метала.

Тврђава Ајанис била је један од последњих замкова које су изградили Урарти. На свом врхунцу, моћно краљевство из гвозденог доба, које се налази северно од Асирије, протезало се од Јерменије и северозападног Ирана до Средоземног мора. Смештен више од 35км северно од главног града Тушпе, у замку се налазио храм Халдија, главног божанства Урарта. Недавна ископавања су се фокусирала на откривање храма, који је један од најбоље очуваних у Урарту. У том контексту тим је открио три прелепо израђена бронзана штита и украшену бронзану кацигу, све посвећене Халдију. Предмети датирају из средине 7.в. пре Хр., убрзо након чега је замак уништен у земљотресу.

Ископавања у Ајанису трају скоро четири деценије и открила су много о тврђави од 15ha, која се налази на брду са погледом на језеро Ван. Изненадно уништење тврђаве учинило ју је невероватним местом у Урартској археологији, са открићем бронзаног оружја, краљевских и култних зграда, рељефа, натписа и читавог спољног града. У антици, ово место је било познато као Русахинили Еидурукаи по Урартском краљу, Руси II (вл. 678–654. пре Хр.), који га је изградио.

Краљевство Урарту је трајало од 9-6в. пре Хр., често се борећи са својим јужним суседом, Асиријом. Урарту је коначно изгубио свој суверенитет 590. године пре Хр., када су га освојили Миђани и Персијанци, убрзо након што су те групе покориле Асирце. У року од сто година, некадашња краљевства Урартуа постала су позната као Јерменија, док се истовремено области насељене курдским становништвом сматрају наследницима овог древног краљевства.

И регион и краљевство Урарту помињу се у јеврејској Библији, под сродним именом Арарат. Први пут се помиње у Пост 8:4 када се Ноје спустио на планину Арарат. Иако је тачна идентификација планине на коју се односи ово име веома дискутована, вероватно се налази у краљевству Арарат/Урарту.[1] Друго помињање Арарата долази у 2Цар 19:37 када су два Сенахерибова сина побегла у Арарат након што су убили свог оца.

Ова значајна открића поклапају се са још неким са истог подручја. Пре свега треба споменути поновно откриће „Ноја“ – скелета који је преживео потоп, односно који је откопан испод обимног вишеметарског слоја муља још пре скоро целог века, у ископавањима сир Леонарда Вулија (Sir Leonard Woolley), али трагова древне винарије да подручју Арарата легендарног места опијања библијског Ноја.

 

Научници у Пенн музеју у Филаделфији (Penn Museum in Philadelphia) недавно су поново открили ретко и важно откриће у својим складишним просторима - комплетан људски скелет који је живео пре око 6.500 година у сумерском граду-држави Ур. Прикладно назван Ноје првобитно је пронађен унутар слоја дубоког муља, што указује да је живео након епске поплаве. Прва позната забележена прича о великој потопу потиче из Сумера, сада јужног Ирака, и генерално се верује да је историјски претходник библијске приче о потопу написане миленијумима касније.

Скелет припада средовечном човеку, који је 85 година био похрањен у сандуку налик ковчегу, а нестао је сваки траг његове идентификационе документације. Међутим, недавни пројекат који је водио археолошки музеј у Филаделфији за дигитализацију старих записа извукао је ту документацију и историју скелета на светлост дана, што је омогућило да се скелет правилно идентификује и схвати његов значај, по први пут.

Скелет је првобитно пронашао британски археолог Сир Леонард Вули око 1929/1930. год. током заједничког ископавања Пенн музеја и Британског музеја у древном граду Ур, у близини данашње Насирије у Ираку.

Скелет се налазио на невероватној дубини од више од 15м, у дубоком слоју муља испод 4.500 година старог градског краљевског гробља. Тестирање је открило да је слој био 2.000 година старији од гробља, а датира из периода Убаида (5.500-4.000 год. преХр). У слоју је пронађено укупно 48 људских остатака, али 'Ноје' је био једини скелет у довољно добром стању да би могао бити уклоњен. У ствари, Ноје је једини комплетан скелет икада опорављен из овог региона и ере.

Сер Леонард Вули назвао је слој муља, који је на неким местима био дебео десет стопа, слој поплаве, јер је више од 12м ниже достигао слој чистог, воденог муља. Познато је да је Ноје преживео или живео после потопа јер је био закопан у њеним наслагама муља. Вули је утврдио да је првобитно место Ура било мало острво у околној мочвари. Тада је велика поплава прекрила земљу у ери Убаида.

Људи су наставили да живе и цветају у Уру, али многи научници верују да је о тој поплави писало на древним сумерским клинастим плочама и препричавале многе културе широм света. Неки такође верују да је сумерски извештај касније инспирисао библијску причу о Нојевом ковчегу.

 

Древна инсталација откривена у близини планине Арарат говори о пореклу библијског вина. Роберт Мондави (Robert Mondavi) је можда био један од најпознатијих виноградара последњих година, али Ноје је био први. Ово се често занемарује у сенци оптраге за Нојевим ковчегом који је пркосио потопу, али Библија врло јасно каже у Пост 9 да се, након што се ковчег насукао у планинама Арарата Ноје, човек земље, први је засадио виноград (Пост 9:20). Последице овог његовог чина нису биле најбоље будући да је опијен вином овог поља. После ноћи препуштања, његови синови су наишли на Ноја, пијаног и обнаженог у његовом шатору, што их је све посрамило. Научници, сасвим јасно, нису склони да прихвате фактичко-историјску тачност приповести о Нојевом винограду, али њихово откривање доказе о древном прављењу вина у том истом региону указује на амбијент који је иуродио библијску приповест или макар неке њене аспекте.

У чланку из 2011. год. у Journal of Archaeological Science, археолози заједничке јерменске, америчке и ирске експедиције, коју је корежирао Грегори Арешијан (Gregory Areshian) са UCLA, објавили су откриће најраније познате операције производње вина у јерменској пећини близу јужне границе са Ираном. Ово место, које се налази на мање од 100км од турске планине Арарат, традиционалног места где се налази библијски ковчег, садржало је добро очуване древне остатке.

Ископавање пећине почело је након открића неколико древних семенки грожђа 2007. Тим Грегорија Арешијана открио је више семенки грожђа, остатке винове лозе и цеђеног грожђа, пресу за вино, посуду за сакупљање глине/ферментацију, уломке са остатком вина , као и шоља и чинија. Научници датирају објекат за производњу вина око 4100.год. пре Хр. Датум је утврђен на темељу керамичких налаза и С-14 датирања органских остатака. Грегори Арешијан је рекао да су ови древни људи вероватно ногама газили грожђе у широком базену са дебелим ободом, као што је била стандардна библијска пракса прављења вина широм библијских земаља и медитеранског света током већег дела историје. Посуда је постављена под углом тако да се сокови оцеђују у дубоку сабирну посуду за ферментацију. Грегори Аресхиан процењује да би бачва садржала 14–15 галона. Утврђено је да остаци грожђа припадају Vitis vinifera vinifera, домаћој врсти грожђа која се још увек користи за прављење вина.

Грегори Арешијан и други археолози верују да је, за разлику од библијског вина којим је Ноја опио на планини Арарат, вино произведено овде можда служило посебном ритуалу или култу. Додали су да релативно напредна поставка указује да се производња вина већ дуже време развија у региону око планине Арарат и Јерменије.

[1] Нојева арка пронађена у Пенсилванији! Научник: Старозаветни брод је закопан на падини планине — и изгледа тачно као што Библија каже! Последњих година у новинама и на телевизији треперио је још један наслов о поплави. Два геолога са Универзитета Колумбија изазвала су сензацију када су објавили да је велика поплава Црног мора пре 7.500 година можда порекло библијске легенде о потопу. Убрзо након тога објавили су књигу под називом Нојев потоп о својој теорији. Недавно је тим морских биолога објавио да у то време није било масовних поплава Црног мора, на основу њиховог проучавања седимената на морском дну региона. Дакле, изгледа да су наслови били преурањени. Нојев потоп није пронађен у Црном мору. Али хајде да замислимо да су први момци били у праву и да је дошло до великих поплава Црног мора око 5500. пре Хр. Какве, ако икакве, ово има везе са Нојевим потопом? Многи библисти ће истаћи да приповест о Нојевом потпу, или тачније потопима (Пост 6-9) не произилази нерпосредно из стварног догађаја, већ из ранијих прича. Раније приче потичу из древне Месопотамије, најпознатије су Еп о Гилгамешу и еп Атрахасис. У овим причама сазнајемо за мудраца по имену Атрахасис (касније познат као Утнапиштим) кога бог Енки спасава од космичке поплаве наређујући му да изгради ковчег, стави све животињске врсте на њу и спасе себе и своју породицу. Ковчег на крају приспева на планину звану Нимуш, која је идентификована са Пир Омар Гудрун, импресивном планином у курдском региону Ирака, североисточно од Киркука.Библијске верзије ове старије приче називају јунака потопа Ноја, али многи детаљи подсећају на месопотамску причу. У свом класичном коментару на Постање, Е.А. Спеисер закључује: „Јасно је да је јеврејско предање традиција морало добити свој материјал из неког посредног… извора, и да је наставила да прилагођава податке својим потребама и концептима.“ Једно прилагођавање је било премештање планине на коју се Ковчег спушта у виши планински венац на северу, „планине Арарат“ (Пост 8:4) у источној Турској. Највиша од ових планина данас се зове планина Арарат и висока је скоро 5.200м.Ако бисмо желели да пронађемо потоп који је довео до легенде о Нојевом потопу, чини ми се да би требало да тражимо велику поплаву у северној Месопотамији, а не у Црном мору. И заиста, постоје археолошки докази за многе локалне поплаве у древној Месопотамији, пошто реке Тигар и Еуфрат повремено поплаве. Чак и релативно мала поплава може бити катастрофална ако убије много људи у вашем селу, а из ове локалне трауме прича може расти и расти, све док не поприми космичке размере. Многе културе имају приче о поплавама, и није случајно да многе културе пате од локалних поплава. Убедљивије је повезати ове појаве него апеловати на отапање глечера из леденог доба или хипотетичко плављење Црног мора. Приче се дешавају. Чак и приче садржане у Библији. Најбоље приче су, наравно, средство за дубоке увиде у наш однос према свету, једни према другима и према Богу. Библијска прича о Нојевом потопу је у том погледу примерна и бесмртна прича.