ПЛАЧ НАД НЕПРИЈАТЕЉЕМ - великопосно промишљање о Исаијиним пророштвима

Поглавља 15 и 16 Књиге пророка Исаије су по много чему јединствена. Жанровски и стилски она припадају стилу тзв. пророчког ламента. Ово је занимљиво јер се целина отвара речима које најављују класичну пророчку поруку מַשָּׂא (бреме, пророштво) и припадају категорији „пророштава против народа“ унутар књиге Књига пророка Исаије. Међутим, за разлику од многих других оракула суда, овде доминира тон туге, а не тријумфалне осуде. Ова целина приказује типичне елементе староисточног ламента. Доминира снажни емоционални тон, а и сам пророк као лирски субјект изражава (са)осећање, што је типично за ламент. У тексту се јављају тзв. формуле нарицања (узвици јао/тешко, описи шишања и бријања браде, носење кострети, плач по крововима...).

Ово су класични гестови жалости у древном Израилу и региону. У овим поглављима се даје својеврсни географски каталог, односно набрајају се градови чији су становници погођени страдањем, што је карактеристично за древно оријенталне ламенте у којима се набрајују места као својеврсни супстат за литанију жалости. Неки научници сматрају да је Ис 15–16 можда у основи има старија песма о пропасти Моава коју је Исаија преузео и богословски обликоваоили редакцијски уобличен текст који је касније унет у књигу. Језик и стил делују архаично и поетски, што подржава могућност раног настанка.

Осим тога, ову пророчку целину карактерише поетска структура препозназљива у снажном паралелизму и ритмичкој структури налик на тзв. кинá-метар (3+2), који је типичан за погребне песме. У овим моментима овај пророчки ламент се приближава другим сличним ламентима садржаним у библијском тексту (Јеремијин ламет над Моавом, Јер 48; Језекилов плач над Тиром, Јзк 27-28) и најпознатијем Плачу Јеремијином са којим дели изузетно сличну метрику. Посебно је занимљиво да за разлику од других библијских ламента над непријатељима Израила, у ламенту за Моавом нема изражене ироније или подсмеха — већ готово саосећајни тон, што је нешто ређе у оракулима против народа. Слично Плачу Јеремијином, и Исаијин плач над Моавом има елементе географске литаније што обе целине чини типичним националним ламетима.И код Јеремије, као и у Исаијином плачу наглашени су телесни знаци жалости, а органи (око, утроба, срце) постају органи туге. У оба случаја се јавља персонификација народа који постаје колективни лик који плаче док пророк показује снажно саосећање са њим. Можда најзначајније је што се осећа искрени тон жалости без призвука тријумфализма чиме се Ис 15-16 приближава духу Плача Јеремијиног.

Ово можда и не би било толико изненађујуће да Исаија заправо не плаче за националним непријатељима Израила и Јудеје. Наиме, Моав је народ који је спадао у парааврамитску групу народа. Своје порекло Моавци су изводили од праведног Лота, Авраамовог братанца који је са својим стрицем кренуо пут Обећане земље пратећи га на ходочасничком путу који је Авраам започео на божански позив. У том контексту, Лот као припадник Авраамовог породичног клана који је био заметак изабраног савезног народа био је партиципиент божанских обећања датих Авраааму. Ипак, његов разлаз са Авраамом дешава се веома рано. Он се одваја од Авраама и приближава се градовима ханаанске равнице у којима се коначно и насељава, конкретно Содоми (Пост 13:8–12; 14:12; 19:1). Иако се одвајио од авраамитског клана, Авраам га није препустио судбини. Он га једном војно спасава и ослобађа када је био заробљен у походу четири (источна) цара (Пост 14:1–21), а други пут посредује пред Јахвеом за њега молећи милост пред претњом уништења Содоме и околних градова (Пост 18:16–33). Лот је, заједно са својим кћерима, заиста поштеђен како због Авраамовог посредовања тако и због сопственог гостољубља указаног анђелима (Пост 19:1–3 уп. Јевр 13:2; 2Пт 2:6–8), али као бегунац се са својим кћерима потуцао по околним пећинама и коначно у инцестуозним односима зачео два сина, Амона и Моава који су постали епонимски преци два истоимена народа. Моавци су се населили источно од Мртвог мора на данашњој територији Јордана, односно тамошњој висоравни која им је давала стратешки и трговачки значај. У овој области су успоставили своју краљевину, вероватно семи-номадског типа. Дакле, организовани национално-друштвени поредак су имали знатно пре него су га успоставили Израилци са којима су се изнова сусрели приликом изласка, односно када су Израилци као бегунци из Египта путовали ка Ханану. Моавски краљ Ваакак је био један од хананских краљева који су најмили пророка Ваалама да прокуне Израилце (Бр 22-24). У каснијем периоду односи су били напети, али без већих отворених сукоба, макар до времена судија када су Моавци успели да део израилских племена потчине својој власти што доводи до устанка који предводи један од мањих судија, Аод који врши атентат на моавског краља Егдона. Чини се да је овај период ипак карактерисао суживот два народа уз повремене напетости о чему сведочи и предивна новела о Рути Моавки, прабаки цара Давида. Сам Давид, у времену својих одметничких дана повремено се склањао код својих моавских сродника, али је по ступању на престо војно покорио Моав учинивши га вазалом уједињеног јудео-израилског царства (2Сам 8). Ово је био статус током трајања уједињене монархије. Вазални однос Моава се доцније продужава, али у односу на Израилско царство макар до 9. в. када Меша моавски подиже успешан устанак у којем ослобађа Моав од израилске доминације (2Цар 3) о чему је оставио и спомен-стелу, један од најзначајнијих извора за библијску археологију.

Попут Јудеје и Израила, Моав постаје вазал Асирије (8-7. в. пре Хр). По пропасти Израилског царства, односи Моава са Јудејом су мање непосредни, јер су и једни и други били под сталном доминацијом Асирије, али се чини да је и неовавилонском периоду Моав покушао да прошири свој утицај и да као веран вазал Вавилона припоји део јудејске територије (Јер 48).

Значајан број научника сматра да Исаијин ламент треба да се смести у времена експанзије Асирије током времена владавине Тиглат‑Пилесер III (745–727. пре Хр.) и Сенахериба (705–681. пре Хр.). Чини се да је временска одредница из Ис 16:14 прилично конкретна и говори о три године после којих ће слава Моава бити поражена. Ово пророштво неки тумачи повезују са асирским походима 734–732. пре Хр. (време Тиглат-Пилесера III) или са казненим војним походима које је цар Сенахериб предузимао против низа побуњеника у региону око 701. год. пре Хр.То је било време током којег се Моав налазио у сложеном положају, час као вазал, час као побуњеник против Асирије.Политички гледано, ово је тренутак његовог слома. Империје се сударају, мали народи страдају, геополитика гута периферију.

Очекивали бисмо ликовање над непријатељем.
И заиста, пророк не поништава Божију правду — гордост Моава је јасно именована (Ис 16:6). Оно што пророк види је последица, и праведни божански суд. Одељак је прожет сликама пустошења: опустели градови, одсечене браде, кострет, пресахле воде, виногради без песме. То је језик коначности, језик слома једне културе. Суд, макар и божански, међутим није није представљен као повод за ликовање, већ за плач. Он је трагедија. Пророк не стоји изнад рушевина са осећајем задовољења. Он стоји унутар трагедије, са срцем које дрхти и зато утроба моја титра као харфица за Моавом,а груди моје за Кир-Ересом – узвикује пророк користећи веома снажне изразе који указују на унутрашње дрхтање, вибрацију нутрине. Није то површна емоција, него потрес бића. Пророкова унутрашњост постаје инструмент жалости. Ипак, зачуђујуће, али у средиште овог ламета (Ис 16:5) пророк ставља доксологију:

У средини овог одељка појављује се изненађујућа месијанска нота. Усред плача над Моавом, јавља се наговештај престола утврђеног у милости. Суд и милост нису супротстављени, већ испреплетени. Ово је можда и назначајнија порука: суд разобличава гордост.Милост отвара могућност повратка. И можда управо зато пророк плаче. Он схвата да суд није уништење ради уништења, већ трагични лек за духовну болест.

Моав из Исаијиног пророштва није само историјски народ.Моав је свака гордост која одваја од Бога. Моав је свака култура самодовољности. Моав је сваки наш непријатељ, али и непријатељ у нама. Спољашњих непријатеља сигурно имамо на претек. Можда су они наши лични непријатељи, или смо их таквима учинили. Можда, пак, није у питању ништа лично, али посматрамо страдање националних непријатеља, можда посматрамо бурне догађаје које потресају верске непријатеље  било да се ради о другим хришћанским традицијама или конфесијама, а можда чак и у нашој. 

Од одговора на ово питање завиди и наша позиција пред стварношћу коју описује пророчка доксологија, пред стварношћу престола милости и суда, стварношћу која се показује крстом, па и у крстопоклоној седмици која нам предстоји.