САРД - мртва црква у живом граду или жив град у мртвој цркви?

Регион Анадолије у Малој Азији је некада био живахно средиште јелинистичке културе, испуњено многим ужурбаним градовима које су формирали грчки колонисти у зору своје цивилизације или јелинизовани домородачки народи. Сард, један такав град и живахна престоница древног краљевства Лидије, играо је значајну улогу у античком свету због своје стратешке локације, богатства и културног утицаја. У такве околности била је смештена ранохришћанска заједница 1.в. хр. ере, заједница којом упућена једна од порука последњег новозаветног списа, Апокалипсе (Откривења Јовановог).

Смештен у садашњој западној Турској, у близини модерног града Сарт, Сард је био кључни град и у Персијском и Римском царству. Историја града обухвата неколико миленијума, са пореклом из касног бронзаног доба, а његов значај наставља се кроз различите историјске епохе све до његовог опадања у средњем веку. Сард је био не само центар трговине и културе, већ и симбол древних иновација и просперитета, посебно као родно место његовог легендарног краља Креза, познатог по свом огромном богатству.

Рана историја Сарда обавијена је легендама и митовима, а њено оснивање се често приписује митском лидијском краљу Гигесу у 7. в. пре Хр. Град је постао истакнут под влашћу династије Мермнад, посебно током владавине краља Креза средином 6. в. пре Хр. Крез је био познат по свом богатству које је постало пословично, а заслужан је за издавање првих правих златних и сребрних новчића, што је значајан напредак у економској историји који је олакшао трговину широм региона.

Град је био стратешки лоциран на западном крају Краљевског пута, древног пута који су изградили Персијанци који је повезивао Сард са персијском престоницом Сузом. Овај пут је омогућио ефикасно кретање робе, војске и информација на велике удаљености, додатно повећавајући значај Сарда као центра трговине и комуникација.

Међутим, 547. пре Хр., Сард је пао у руке Кира Великог, што је означило почетак његовог укључивања у Персијско царство. Овај моћни вођа проширио је своје царство, а Сард је био на путу. Крез није могао да издржи моћ Кира - након кратке опсаде, град је освојен и потпуно уништен. Археолошки налази откривају да је буквално спаљен до пепела. Ово је био крај чувене лидијске ере Сарда.

 

Под персијском влашћу, град је поново изграђен, и од тада је задржао свој значај као административни центар и наставио да напредује културно и економски.

Богатство Сарда произилази из његовог стратешког положаја и природних ресурса, укључујући плодну долину Хермус и реку Пактол, за коју се говорило да је богата златом. Ово богатство је олакшало развој града у културни центар, привлачећи уметнике, филозофе и трговце из целог античког света.

Луксузан начин живота допринео је културној живахности града. Они су били заслужни за значајне иновације, као што је проналазак грчке музичке лествице, и одиграли су виталну улогу у ширењу грчке културе и идеја широм региона. Сард је такође био лонац за топљење различитих културних утицаја, а његово становништво се састојало од Грка, Персијанаца, Лидијанаца и других народа, стварајући космополитску атмосферу.

 

Економски, град је био познат по својој текстилној индустрији, посебно по производњи одеће од фине вуне. Вештине Лидијанаца у обради метала, посебно злата и сребра, биле су веома напредне, а Сард је постао синоним за уметност ковања новца. Увођење кованог новца је револуционализовало трговину, јер је обезбедило стандардизовани медиј размене који је заменио гломазан систем размене и олакшао трговину на огромним удаљеностима.

Сард је био познат по својим импресивним архитектонским достигнућима, одражавајући његово богатство и културну софистицираност. Град је био подељен на две главне области: Акропољ, који је био утврђена цитадела смештена на брду, и доњи град, који се простирао по плодним равницама. Акропољ је служио као уточиште током рата и био је место важних верских и административних објеката.

Једна од најзначајнијих грађевина у Сарду био је Артемидин храм, један од највећих храмова свог времена, који је парирао чак и чувеном Артемидином храму у Ефесу. Иако само делимично завршен, храм је био сведочанство градитељске амбиције и верске посвећености града. Остаци храма су и данас видљиви и служе као подсетник на величину древног Сарда.

Још једна значајна карактеристика града била је његова напредна инфраструктура, укључујући путеве, аквадукте и софистициран канализациони систем. Улице града биле су обрубљене продавницама, јавним купатилима и другим садржајима, који су својим становницима пружали висок животни стандард. Комплекс гимназије, који је укључивао велико купалиште и централно двориште, био је жариште друштвеног и атлетског живота, одражавајући грчки утицај на лидијску културу.

Након пада Персијског царства, Сард је дошао под контролу Александра Великог, а касније и Селеукидског царства, пре него што је коначно постао део Римског царства 133. пре Хр. Током римске владавине, Сард је наставио да цвета као главни град провинције. Римљани су много улагали у градску инфраструктуру, градећи нове путеве, аквадукте и јавне зграде, што је додатно повећало његов просперитет.

Један од најзначајнијих римских доприноса Сарду била је реконструкција комплекса гимназије, који је постао један од највећих и најсложенијих у античком свету. Комплекс је обухватао велику фасаду са колонадом, низ купатила и велико централно двориште које се користи за атлетске тренинге и јавна окупљања. У римском периоду изграђени су и позориште, стадион и значајно проширење стамбених зона града.

Мултикултурално друштво Сарда напредовало је под римском влашћу, са мешавином римских, грчких и локалних лидијских обичаја и традиције. Град је постао центар раног хришћанства и била је једна од седам цркава које се помињу у Књизи Откривења. Хришћанска заједница у Сарду била је добро успостављена у 2. в. хр. ере, што је допринело верској и културној разноликости града.Град је био дом чувеног епископа Мелитона у 2. в. Просперитет Сарда је ипак почео да опада у касном римском периоду, пошто су политичка нестабилност и економски изазови узели свој данак.

Сард остаје увид у богату историју и културна достигнућа старих Лидијаца и њихових наследника. Од свог настанка као главног града Лидије до свог истакнутог као кључног града у Персијском и Римском царству, Сард је био центар иновација, трговине и културне размене.

Данас рушевине Сарда, са својом импресивном архитектуром и артефактима, нуде увид у славну прошлост града и његову улогу центра древне цивилизације. Како археолошки напори настављају да откривају нове аспекте историје Сарда, град остаје симбол трајног утицаја древних култура на савремени свет.

 

Артемида је била главна богиња града, а храм посвећен њој у Сарду био је један од седам највећих грчких храмова.

Артемида (римска Дијана) сматрана је ћерком Зевса, Аполоновом близнакињом, богињом лова, месеца и плодности.

 

Велики комплекс изграђен у центру доњег града у 2. в. хр ере обухватао је фискултурну салу и купатило.

Комплекс је имао преко 2 ари (2hа) и његов западни део су карактерисале велике засвођене сале за купање. Источни део је био палестра, велико отворено двориште за вежбање.

 

Синагога у Сарду је позната по својој величини и локацији. По величини, то је једна од највећих ископаних античких синагога. На локацији се налази у центру урбаног центра, уместо на периферији као што су то обично биле синагоге. Ово сведочи о снази и богатству јеврејске заједнице у граду.

 

Откривење Јованово садржи посланице адресиране на седам малоазијских цркава. Пета посланица је упућена хришћанима у Сарду. Она преноси речи загонетне мистичне фигуре која је представљена као Син Човечји, што се углавном схвата као Христос (Откривење 3:1-6). Одељак садржи слике смрти, сна и нечистоте у циљу подстицања цркве у Сарду на живот, будност и обнову. Реторичка стилизација ове карактеризације онемогућује конкретне асоцијације на живот хришћана у овој регионалној престоници, али је општи утисак јасан - осликана је широко распрострањена духовна апатија у скупштини док неколико Сардијанаца — метафорички обучених у бело — истрајавају у светости.

Археолошка ископавања локације из 1958.год. омогућили су бољи увид у живот становника древног града, раније познат само из античке књижевности. Многи су сматрали да је постепено опадање значаја овог града било основна потка за посланицу упућену у Апокалипси, односно да је апокалиптички писац искористио  причу о успону и паду града као препознатљиву слику за атмосферу која је била препознатљива у тамошњој хришћанској заједници. Међутим, недавна археолошка истраживања открила су да је у времену апостола то био здрав град који је ефикасно сарађивао са римским царским режимом. Сард се добро опоравио од разорног земљотреса 17. хр. ере кроз пореске олакшице и империјалне инвестиције, храм царског култа саграђен је у центру града средином 1. в., а обновљен је и Артемидин храм. Ова обнова је постигнута захваљујући цару Тиберију.

Из, реновирања храмова, кованог новца и статуа, можемо видети да је постојао напредан империјални култ и стална оданост богињама Кибели и Артемиди. .Постојала је и снажна јеврејска заједница, и то можда још од 6.в. пре Хр (уп Авд 1:20). Селеукидски владар Антиох III је населио неке Јевреје у област о чему сведочи Флавије (Ант. 12.148-153, 259-261) описујући тамошњу заједницу као живописну и добро грађански интегрисану тј. повезану са царем и градским већем Сарда и, истовремено, одржавајући карактеристичне културне традиције.

У археолошким записима пронађен је велики број менора, чак иу контекстима који су буквално поред наизглед хришћанских суседа. Ова монументална синагога смештена у центру има богате мозаике, натписе и на грчком и на јеврејском, и слике које резонују са јеврејским и сардијским идентитетом, попут камених постоља за столове у облику лавова. Донатори себе у посветним натписима описују као грађане Сарда (Сардианои), чланове градског већа (боулеутес) и богобојазне (тхеосебеис), израз који се често користи за нејеврејске симпатизере у јеврејским скупштинама. Велика синагога је још значајнија јер њене обнове датирају из периода када се претпостављало да је хришћанство у порасту или чак доминантно у Малој Азији. 

Материјални екосистем Сарда, дакле, показује верски плурални град у којем су групе остале различите једна од друге, радиле једна уз другу, стратешки улагале једна у другу и бориле се за грађански утицај кроз прибегавање царској власти, монументалној архитектури, опремању зграда, и графити. Иако ови трагови не истичу увек рану хришћанску активност, они нам помажу да разумемо неке од стратегија које су се играле у религиозној коегзистенцији и надметању у Сарду током римског периода.

Црква у Сарду је описана као мртва (3:1). Чинило се да је жива – имала је репутацију да је жива.  Ово подсећа на Христов оштар укор фарисеја (Мт 23:27).

Шта је у цркви било мртво и шта је требало оживети? Прво, није било назнака прогона или невоља од стране спољних сила. Ни унутра није било јереси, за разлику од неких других цркава. Чинило се да су ствари биле мирне и верски исправне. Чини се да је религиозно исправан изглед можда само значио да је потпуно и прећутно направио компромис са истином и паганским друштвом око себе поставши савршени модел неувредљивог хришћанства, сликa номиналног хришћанства, споља просперитетног, заузетог спољашњим религиозним активностима, али лишеног духовног живота и моћи(уп. 2Тим 3:5). Управо стога Христос овој цркви заповеда: пробуди се! Позив је имао за циљ да подстакне цркву да предузме акцију. Чланови су требали да ојачају оно мало што је преостало, да послушају, да се покају (3:2-3). Исус је рекао цркви у Сарду да се пробуди или ће доћи као лопов. Нећете знати у које време ћу доћи к вама, рекао је (2:3).

 

Док је већина у цркви у Сарду била у мртвом духовном стању, „неколико људи“ је било верно Христу и „није упрљало своју одећу“. Обећано им је да ће бити одведени у ход у Христу, и да ће бити обучени у бело (3:4-5). У античком свету, бела одећа је такође означавала свечаност. Проповедник је саветовао људе да се „облаче у бело“ – да уживају у храни и пићу са радосним срцем (9:8). Они који су обучени у бело госте се на свадбеној вечери Јагњетовој у Царству Божијем (19:9). Биће то њихов дан победе, време да обуку најбољу одећу, чисто и бело.

Бела одећа се помиње још пет пута у Откривењу. Цркви у Лаодикији је потребна да би сакрили своју духовну срамоту (3:18). Двадесет четири старешине носе белу одећу (4:4). Мученицима који чекају Божји суд дају се беле хаљине (6:11). Војске које се појављују са Месијом носе бело и чисто платно (19:14). Велико мноштво спасених у Откривењу 7 носи хаљине убелељене црвеном крвљу Јагњета (ст 14).

Парадокс боја даје поенту. То имплицира да бела боја означава Божји народ који је духовно очишћен у Христовој крви, али и кроз учешће у Његовим страдањима. То је било искуство мањег броја сардских хришћана, оних чија ће се имена појавити у књизи живота (3:5) , чиме ће им бити омогућен улазак у нови Јерусалим (21:27). Идеја о божанској књизи је старозаветна фигура говора за Господње спасење (Изл 32:32; Пс 69:28; Дн 12:1), прихваћена и у Новом завету (Лк 10:20; Флп 4:3 Јевр 12:23). Метафора би била позната и нејеврејима у цркви у Сарду. Древни градови у грчком свету водили су регистре имена својих грађана. Злочинци су избрисани из матичне књиге и изгубили су држављанство.

Коначно, Господ је обећао да ће признати име победника у Сарду пред својим Оцем (3:6). Ово подсећа на Христово обећање као оваплоћеног Сина Божијег: Ко призна мене пред људима, признаћу га и ја пред својим Оцем који је на небесима (Мт 10:32). На овај начин се признање повезује са обедом, а победа изводи из самопожртвованог војевања као карактеристике хришћанског живота.