СПАСИТЕЉ КАО ЧОВЕКОВ ТАЛАЦ - Религијска мисао у ствралаштву Миодрага Павловића, Олга Михајловић-Благојевић

Иза маслине скривен посматрам шта се збива у тој ноћи на ивици грома- написао је Миодраг Павловић у својој збирци С Христом нетремице, објављеној 1999. године. Овај стваралац који се на свом замишљеном путовању кроз људску историју у многим својим песмама „дружио“ са древним човеком, ложио ватру са нашим прецима, ослушкивао њихов начин размишљања, спремао оброке на њиховим огњиштима, овог пута је скривен. Питамо се због чега је, када је су у питању догађаји описани у Новом завету, у тој мери нем и тих. Следио сам га по прашњавом путу док је ходио у друго село. Тек што је био васкрсао, позваше га на ручак. И ја сам се у полумрачну одају ушуњао. Гледао сам га седећи у сенци, безимен и готово без лика. Павловић као да нас наводи да и сами задржимо дах да не бисмо изгубили ниједан тренутак  присуства Онога који је, према хришћанском веровању, централна личност историје. Овог пута Павловић је само посматрач, његов истраживачки поход  га чини сведоком који се шуња и скрива у сенкама. Можда он нема права да буде ту—као да ишчитавамо из његових речи. Ипак, одважио се да Христу приђе веома близу, и да нам повери то искуство. На крају одељка Вечера у Емаусу, каже да, као што су ученици поново схватили с ким су и шта треба да чине, тако се и сликар сетио како се слика икона. 

„Сетити се како“ значи вратити се нечему заборављеном. Сам назив збирке С Христом нетремице говори о погледу који траје. Потреба да се сетимо нечега или некога говори о нарушавању континуитета. Да ли је ова комуникација нарушена само када је у питању појединац, или се односи на цркву као заједницу? Ако погледамо поему Бекства по Србији коју је Павловић стварао седамдесетих година прошлог века, такође наилазимо на питање о трајању духовности: Слободно изговори њено име/ име Студенице/ чије бело сјање/ траје до увече/ па се преноси на свице/ који не знају правце/ ни пут до олтара/ ни за Прекобрђа/ не живе дуже од једне седмице/ али имају претке који су почели да светле/ још пре потопа и пре леда.“ Појединачна светлост је мала, а сама црква као стожер вере има јак сјај.

Свици живе кратко, али су њихови преци почели да светле још пре потопа. Павловић верује у нит духовности човечанства, без обзира на век, еру и историјско окружење, или на званичну религијску оријентацију. Искон је одувек говорио кроз човека, сидро је увек било ту, говорило је кроз дубоке осећаје савести, човечности, стваралаштва духа, комуникације са природом. Маска коришћена приликом ритуала,  шамански жамор речи који „исцељује“, оде природним стихијама—све је говорило о истој потреби. Начини разумевања спасења или самоспознаје, ипак, драстично су се мењали. Старозаветно и новозаветно, раздвојени (или спојени) Христовом жртвом, нуде различит поглед. Из бездана запева псаломопојац  Давид. Из дубине је молио Бога војски да га заштити од непријатеља. Да се Божија рука спусти доле и да га извуче на видело дана, написао је Павловић (С Христом нетремице). Са Христом је друкчије, наставља Павловићсвојумисао: Он се са нама спушта у јаму где је очајање и стоји нам уз раме као да је у исту замку и он ухваћен. На крсту је са њиме и наше раме. Спаситељ је човеков талац. И певамо заједно нешто као псалам. Старозаветни, и на неки начин урођен људски став и вапај „Извуци ме Боже“ замењен је необичним новозаветним Божијим спуштањем у јаму и хватањем у исту замку. Бог као талац—јединствена је појава у историји религије. Заједно са нама пева нешто као псалам, песму искуства. 

Може ли бити бољег одговора на суду—не на суду на коме је суђено човеку,него оног на коме је Богу затражено да образложи своје поступке, од оног у оквиру кога се говори о Њему који је добровољно заробљен у ћелији у којој се човек налазио? О потреби оправдања Бога, Павловић говори у поеми Гозба векова на Ртњу: Створитељ ће морати/ све и да понови/ стварање, потоп/ поглавље о свађама/ (...) наша ће питања бити тешка/ на пример: ко га шаље/ зашто се не јавља чешће/ какво му је образовање/ којој је политици склон?/ То више нису неважне ствари/ и Бог ће морати да се брани. Не можемо да се не сетимо библијске књиге о Јову и Јовових отворених, можда чак и преслободних питања Богу. Крај ове књиге говори о томе да не само да је дозвољено, него да је и пожељно постављање оваквих питања.

Искази о духовности код Павловића, посебно кад су у питању поеме попут Апокалипсе, Бекства по Србији, Месечеве свадбе и других, јављају се као некаква острва или оазе у делима која својом целокупном структуром намећу слику хаотичности. Алузије на судбине народа рефлектоване су на општељудски ниво, митолошка и религијска предања испреплетана су  у оквиру приче о коначном крају људске врсте. Простор и време су измештени ради наглашавања песничке мисли. Попут Елиота под чијим је утицајем повременео писао, Павловић се не идентификује се ни са једним гласом ликова којима додељује место у својим стиховима. Суочава нас са песимистичним вишегласјем, наоко хладним приказом сурове стварности у оквиру кога се повремено изненадимо када зачујемо глас уточишта. Нисмо сигурни чији је то глас: ја сам доста гоњен/ мени је преко главе школа/ и скупштина/ болница и хотела/ моја душа хоће светилиште (Бекства по Србији). Премор, засићеност и малодушност, потреба за трајнијим и суштинскијим одмором вероватно осећа свако људско биће. Ову сушу описао је и Елиот у свом познатом делу Пуста земља: Кад би било воде/ А не камења/ Кад би било камења/ Али и воде/ И воде/ Неки извор/ Бара међу стенама/ Кад би се само чуо жубор воде/ А не зрикавац/ И песма сухе траве/ Бар жубор воде преко камења/ Где дрозд пева у гранама борова/ Дрип дроп дрип дроп дроп дроп дроп/ Али воде нема (превео Јован Христић).

У оквиру својих имагинарних путовања Миодраг Павловић је маштом истраживао оно што је човеку у свакодневном овоземаљском битисању немогуће да докучи, а што је егзистенцијално важно свакоме од нас. Како је то бити мртав, питао се у песми Чим се поклопац спусти (Хододарје). Да ли је ту спаситељ већ стигао, или пливамо сами, да ли смо успели да схватимо суштину спасења или је реч о нечему на шта уопште нисмо обратили пажњу, пита се Павловић: Не ради се о милости ни о греху-- / одговор се крије једино у значењу боја/ о којима ти појма немаш. У песми La Rotonda, Павловић пише у првом лику, описујући особу која, заједно са својом драгом, бежи са сопственог венчања, гоњен од стране власти због „претеране“ љубави. Обрео се пред библијским Лотом који такође бежи. Из Содома. Временске одреднице су, како то често бива у Павловићевој поезији, небитне. Вечност ионако о времену не расправља, важна је суштинска, морална нит: Питам се ко грешнији беше:спржени град/ ил' он, који није баш тако стар?, те предлаже Лоту да се врати у Содом. 

Радозналост, скептицизам, нада, питања која личе на она коју постављају деца, без бојазни да ће неког увредити, карактеристика су Павловићевог стваралаштва. Можда су најснажнија и најкориснија она која, барем тренутно, остају без одговора: Ко је заправо јачи:/ демон који нас прља,/ ил бог који нас пере? (Књига о сакраменту).