Нова студија коју је надгледао др Либерато де Каро (Dr. LiberatodeCaro) са Италијанског института за кристалографију Националног истраживачког савета (Italy’s Institute of Crystallography of the National Research Council), у Барију, закључила је да Торински покров датира у 1. в. хр. ере. У извештају објављеном на веб страници италијанског Одељења за хемијске науке и технологије материјала (Italy’s Department of Chemical Sciences and Materials Technologies), де Каро је описао широкоугаоно расејање рендгенских зрака или WAXS метод који су коришћен у датовању. Ова метода мери структурну деградацију услед природног старења целулозе које је карактеристично за влакна ланених нити. Овај процес, који није деструктиван, коришћен је на различитим историјским текстилима који имају добро документовану старост, а затим упоређен са Торинским покровом; најбоље се слагао са комадом тканине из 1. в. Хр. ере који је датован у време између 55-74.год.

Овај комад тканине повезан је са временом опсаде последњег утврђења јудејских устаника, Масадом. Ново датирање је у супротности са С-14 тестом нити тканине са покрова из 1988. год., којим је Торинско платно датира у средњи век. Критичари су дуго истицали да је поменута С-14 анализа дала погрешне резултате јер је вршена на материјалу са дела тканине поправљане у средњем веку. Нова студија, такође, указује да се древни текстил може временом контаминирати супстанцама које би могле довести до нетачног датирања методом С-14. Нови налази, ако су тачни, сугеришу да је тканина Торинског покрова настала око Христовог времена.

 

Пре појављивања ислама у 7. в., Арабија је била дом другачије монотеистичке религије. Чини се да су древни Арабљани, односно нека њихова племена, вековима пре него је Мухамед ступио на историјску сцену, прихватила хришћанство. И док је присуство хришћанства у Арабији било познато из писаних извора који су остављали хришћански писци који нису били Арабљани, као што је бл. Јероним, знаменити научник и преводилац Библије, нова открића доказују присуство хришћанства у предисламској Арабији. На широким просторима пустиње источно од реке Јордан постоје хиљаде древних натписа, од којих неки користе хришћанску терминологију.

У тексту за пролећно издање Biblical Archaeology Review, Ахмад Ал-Јалад износи очаравајуће резултате његове епиграфске мисије из 2019. год. у Wadial-Khudari-у на североистоку Јордана. Он доноси велики број древних натписа које су забележили номадски пастири у овој области пре скоро два миленијума. Проналазак и дистрибуција ових натписа указује на руте које су арабљанска племена користила у лову да дивљач и кретањима њихових стада и камила. Сваки од таквих натписа представља драгоцени историјски и културни извор, а један од њих је веома изузетан као документ раног присуства хришћанства у Арабији. Вероватно датирање овог натписа је пре 4. в., а у њему се узноси призивање Исуса, уз употребу имена које се за Исуса користи у Курану.

Професор арапског језика Ал-Јалад са Државног универзитета Охаја (Ohio State University) и стручњак за предисламске језике Арабије каже да откриће говори и обезбеђује дубоку анализу јединственог натписа. Oн први представља Harra-натпис на црној балзатној стени североисточне пустиње Јордана. Племена која су живела на ободима овог подручја оставила бројне археолошке трагове још од времена неолита, па све до данас. Ти трагови обухватају погребне дарове, животињске остатке и трагове жртвовања и још много тога. Можда је, међутим, највредније сведочанство пронађено у овој области велики број епиграфских натписа и уметности израђеној на стенама. 

Увођење ових натписа као групе, проучавање њиховог стила и садржаја, научно испитивање слова открива много о номадима Северне Арабије у раном 1. миленијуму хр. ере. Oд почетка хришћанске ере Хара-номади су овладали писменошћу. Oни су изребарили хиљаде стена у сопственом наречју арапског језика које је међу савременим научницима познато нао сафатички језик.

Могуће да је први сведок хришћанства у Арабији тзв. Исус натпис из Wadial-Khudari-у. То је спомен-натпис епиграфског карактера. Састоји се из три дела: 1) име аутора натписа (Wahb-El) и генеалогија; 2) прослављање покојног сродника и 3) јединствено призивања Иса, имена којим се у Курану означава Исуса.

 О, Иса, помози њему који те се није одрекао - записано је и може се претпоставити да је писац, а вероватно и његов преминули рођак, био хришћанин.

Текст је типично сафаитске конструкције, aли су древна божанства и молитве замењени хришћанским призивањем. Wahb-El је, стога, можда модификовао традиционално сафаитски текст прилагодивши молитву новој религији и призивајући Исуса на исти начин на који су раније молитве призивале раније поштоване богове. Обзиром на позицију и околину натписа и појаву хришћанства и Арабији, Ал-Јалад сугерише да је Wahb-El можда имао контакте у ограниченој области као што је Бостра у Сирији или са трговачким областима Декаполиса у Трансјорданији. Са друге стране, можда овај натпис сугерише постојање хришћанских мисионара који су деловали међу локаним номадима. Ово можда и не треба да буде превише зачуђујућу. Павле, по крштењу и бегу из Дамаска не одлази у Јерусалим великим апостолима већ у Арабијску пустињу где пар година проводи у аскези. Вероватно није био једини такав пример у апостолској епохи. Можда су управо сусрети арабљансих племена са таквим појединцима породили прве хришћане Арабијског поуострва.

За оне који желе да сазнају више о овом натпису и раним доказима о хришћанству у Арабији препоручујемо чланак Ахмад Ал-Јалада објављен у пролећном издању Biblical Archaeology Review: JesusinArabia: TracingtheSpreadofChristianityintotheDesert.

 

Тим археолога из ирачке немачке мисије Државног одбора за антиквитете (Iraqi German Mission of the State Board of Antiquities) и Одсека за Оријент немачког археолошког института (Orient Department of the German Archaeological Institute) ископао је чамац стар 4000 година у близини древног града Урука (савремена Варка) који је био једна од сумерских престоница, а доцније и најзначајнијих градова Вавилоније. Чамац се налазио у једном од исушених древних канала повезаних са Еуфратом.

Урук је имао водећу улогу у раној урбанизацији Сумера средином 4. миленијума пре Хр., и био је једно од главних урбаних средишта, непрекидно настањен све до исламских освајања 633-638. год. хр. ере, премда је због различитих околности почео да озбиљно губи становништво још од почетка 4. в. хр. ере.

Чамац је први пут откривен још 2018. год. када је фотограметријски документован. Тим приликом чамац је уочен у археолошкој тампон зони око Урука током програма систематског документовања бројних остатака канала, пољопривредних ораница, мањих сеоских насеља и производних локалитета који су карактеристични за задивљујућу околину сумерске престонице. Ове године је изведено спасилачко ископавање које је имало за циљ очување остатака који су били угрожени ерозијом која је била последица саобраја на оближњем путу.

Чамац је био прекривен глиненом и гипсаном шкољком ради стабилизације директно током ископавања и стога је могао бити извучен углавном у потпуности. Испоставило се да је 7 м дугачак и 1,4 м широк. Направљен је од трске, лишћа и дрвета палме и прекривен битуменом, супстанцом произведеном дестилацијом сирове нафте која је позната по својим водоотпорним и адхезивним својствима. На многим местима није дебља од 1 цм. Органски остаци више нису очувани и видљиви су само као отисци у битумену. Током ископавања чамац је тродимензионално документован фотограметријом.

Након прелиминарних студија, тим је сугерисао да се месопотамски чамац највероватније заглавио у растреситом тлу обале реке Еуфрат и да је током времена био прекривен муљем и седиментом. Из археолошког контекста чамца, тим је утврдио да је вероватно стар око 4.000 година, што би га сврстало на крај периода Ур III (2112–2004. пре Хр.) или почетак периода Исин-Ларса (2004–1763 пре Хр.).

Претпоставља се да су трговачки односи били успостављени са различитим областима, укључујући и индијски подконтинент. Археолози италијанске експедиције јошод 2011. год. истражују налазиште Абу Тбеирах, које се налази у јужној ирачкој провинцији Ди Кару, нешто мање погођеној ратним разарањима која је узроковала Исламска држава. Мапа показује да се насеље налази усред пустињске равнице, али тада би било уз обалу. Археолози верују да је Абу Тбеирах био сателит град Ур – древне сумерске престонице и традиционалног родног места библијског патријарха Авраама – који се налази неких 15 км западно и да је заправо био веома прометна лука која је омогућавала обимну трговачку размену са удаљеним подручјима.

Месопотамија, подручје између река Тигра и Еуфрата (у данашњем Ираку), сматра се колевком цивилизације, а археолошки налази направљени у овом региону важни су да би се боље расветлило како су се модерне цивилизације развијале. У конкретном случају, Проналазак оваквог пловила омогућује целовитије разумевање живота становника древне Месопотамије. Наиме, јасно је да је сумерска цивилизација била утемељена на пољопривреди, али ово и слична открића откривају да су они били и вешти морнари и, вероватно, да су се озбиљно бавили и трговином.

Налаз је, у складу са Ирачким законом о антиквитетима, однета је у Ирачки музеј у Багдаду на даље научно проучавање и конзервацију после чега ће бити изложен јавности уз саопштавање сазнања о његовој конструкцији и начину израде.

 

Према cумерској листи краљева, Урук је основао краљ Енмеркар око 4500. год. пре Хр. Знаменита престоница сумерске цивилизације која је, вероватно, подарила име савременом Ираку. Наиме, на арамејском језику Урук је познат као Ерех, док га библијски писац назива Орехом (Пост 10:10) доводећи га у везу са легендарним Невродом.  Урук је према проценама стручњака, 1.000 година пре него што је новопронађени чамац изграђен је био највећи град на свету са процењеном популацијом од 80.000. Сматра се колевком писмености и колосалне архитектуре, пре свега изградње зигурата. Његови владари први користили цилиндричне печате за означавање својине и потписивање на документима. С обзиром на значај који је цилиндрични печат имао за људе тог времена, као и да је означавао нечији лични идентитет и углед, Урук се такође може сматрати градом који је први препознао значај појединца у колективној заједници. Лежао је напуштен и закопан све док га 1853. год. није ископао археолог Вилијам Лофтус (WilliamLoftus), истраживач Британског музеја.

Пре уздизања сумерске цивилизације, ову област су насељавали Убаиди (5000-4100. пре Хр.). Следи период Урука (4100-2900. пре Хр.) током којег су градови почели да се развијају широм Месопотамије. Период Урука подељен је на осам фаза. Град је био најутицајнији између 4100-3000 пре Хр. када је Урук био највећи урбани центар и центар трговине и администрације. Иако не знамо на који начин је Урук непосредно остваривао своју регионалну доминацију, јасно је да је у региону у то време покренут процес урбанизације, концентрисан у самом Уруку. Пошто је град Ур имао повољнији положај за трговину, јужније према Персијском заливу, изгледало би логично да би град, а не Урук, имао већи утицај, али то није био случај.

Артефакти из Урука појављују се на готово сваком ископаном локалитету широм Месопотамије. Можда најупечатљивији пример широког распрострањења неких карактеристика културе Урука састоји се у здела са укошеним ободом. Ова врста посуде, направљена од калупа и масовно произведена, налази се у великом броју широм Месопотамије и шире. Чини се да је ова посуда је била мера жита којим су радници били плаћани. Здела са искошеним ободом била је врло популарна и проналажена је на широком подручју од Урука све до крајњег севера и области којом је доминирао град Мари. То први познати пример производа масовне производње.

Град је био подељен на два дела која су била названа по локалним божанствима. Древније језгро града било је повезано са именом бога Ану, једним од великих богова који су припадали тзв. месопотамској божанској тријади, док је други део града довођен у везу са именом богиње Инане, доцније поистовећене са асиро-вавилонском Иштар. Чувена маска Варке (или Госпа од Урука), извајано мермерно женско лице пронађено у Уруку, сматра се приказом богиње Инане и највероватније је била део кипа из једног од храмова који су јој били посвећени. Део града повезан са именом ове богиње зидом је био одвојен од остатка града, али се не може утврдити који је био разлог таквог поступка. Неки сугеришу да је зид имао церемонијални/култно-симболични значај. Како су храмови схватани као домови божанства којима су посвећени, и њихове палате, ово одвајање посебног дела града можда је знак да је Инана волела приватност. Други сматрају да је зид подигнут да би се онемогућио приступ мушком свештенству и да је он знак опадања права жена у друштву Месопотамије, односно да се то обесправљивање преносило и у божанску сферу.

Инана је играла кључну улогу у митолошкој историји Урука. Она је украла свети мех свом оцу, богу Енкију у светом Ериду насељу. Поменута реликвија је схватана као збир божанских одредби које су основа културног обрасца сумерске цивилизације. Како су Сумери сматрали Ериду првим градом, непосредно створеним од богова и тиме светим местом, пресељење меха у Урук је значило пренос моћи и престижа из једног града у други.

Ериду је био повезан са руралним животом и исконским морем из којег је изникао живот. Урук је био оличење новог начина живота – урбанизације. Митска прича је становнику древне Месопотамије објашњавала зашто је значај Еридуа опао, а Урука сеуздигао - то је било дело богова. Према миту, преварени Енки је безуспешно покушао да поврати натраг украдену реликвију, што је вероватно показатељ да су постојали безуспешни покушаји опирања новом начину живота који су тежили да зауставе неумитци цивилизацијски развој показујући да свака значајна промена у друштву извире вечног сукоба између прогресивних и конзервативних, између гледања унапред и уназад, између оних који предлажу хајде да урадимо нешто ново и оних који мисле да су стари обрасци живота најбољи.

Током раног династичког периода (2900-2334. пре Хр.) Урук је био значајан регионални центар моћи, али се осећало опадање. Велики зид Урука, за који се причало да га је саградио сам краљ Гилгамеш, још увек се уздизао око града када је краљ Еаннутум ковао своју Прву династију Лагаша 2500. год. пре Хр. Овој династији је припадао краљ Лугал-Заге (Лугалзагеси) који је фасциниран Уруком, одлучио да влада из овог града. Чак је и оснивач Акадског царства, Саргон, задржао нарочито поштовање према њему значајно доприневши његовој обнови. Захвљујући томе, Урук је и даље био значајан током тзв. неосумрске ренесанске и периода познатог као Ур III (2047-1750. пре Хр.). Падом Ура 1750. пре Хр. и инвазијом Еламита Урук је опао заједно са остатком Сумера. Религијске свечаности су наставиле да се одржавају, иако у мањем степену, све до 7. в. хр. ере, односно исламских освајања те се може закључити да је Урук имао животни век од 5000 година. Његови најстарији слојеви леже практично неистражени, потопљени дубоко у муљ алувијалне равни из које је некада никнуо његов живот. Можда је закопан у древним рушевинама одговор на питање зашто је први град на свету настао као што је и настао, где је и остао тако важан за људе Месопотамије тако дуго.

Град Урук је најпознатији по свом великом краљу Гилгамешу и епској причи о његовој потрази за бесмртношћу. Ова приповест је, свакако, значајна не само због своје древности, већ и чињенице да је њеним проналаском пружен први репрезентативни текст који је могао да буде основа библијских приповести о потопу и њених ванбиблијских паралела. Значајно је да су и Гилгамешово епско путовање у потрази за бесмртношћу и искуство његовог претка, легендарног Утнапиштима који је преживао велики потоп, повезани са путовањем по великим воденим површиама. Пронађени чамац је сведочанство да су таква путовања, макар била и мање епска, заиста била могућа. Осим тога, његова конструкција може да нам открије неке моменте који могу да баце ново светло на библијски текст. Наиме, Нојев ковчег је – према уобичајеном преводу библијског текста – био водоизолиран (Пост 6:14). С обзиром на димензије ковчега, поставља се питање количине смоле која је била потребна да се употреби (и сакупи) зарад неопходног квалитета такве изолације. У том контексту, изворни израз כֹּֽפֶר боље је схватити као битумен, како и предлажу новији речници. Проналазак о којем је било речи потврђује његову употребу у контексту изолирања пловила.

 
[1]Обелиск који приказује краљицу Хатшепсут и њено поштовање према богу Амону недавно је поново подигнут у храму у Карнаку у Египту. Гранитни обелиск, који је висок 11м и тежак 90т, срушио је један земљотреса који су у антици погодили област. Почетком 20. в., археолог Џорџ Легрејн (George Legrain) је померио горњи део обелиска, положивши га поред светог језера унутар храмског комплекса. Недавно су научници који су проучавали овај споменик и открили су да је у опасности. То је разлог због којег су одлучили да га обнове и поново подигну у првобитни положај. Хатшепсут је била моћна жена током 18. династије; била је ћерка фараона Тутмоса I  и супруга полубрата фараона Тутмозиса II. По његовој смрти била је регент малолетног Тутмосеса III и владала је као пуноправни фараон присвојивши титулу фараона и користећи фараонске регалије. Све то је пратила снажна идеолошка пропаганда која је имала за циљ да легитимише њену владавину као фараона. Када је, коначно, Тутмосес III сео на престо покушао је да избрише сећање на своју помајку која му деценијама није предавала власт. Време владавине Хатшепсут било је време консолидације и обнове снаге Египта и то пре свега посредством изградње путева, успостављања и обнове трговачких контаката и изградње монументалних споменика. Иако је претпоставка да је Хатшепсут кћер фараонова која је усвојила Мојсеја (Изл 2:5), превише слободна и недоказива (па у много чему и спорна), овој владарци се не може оспорити значајна улога у историји египта, а потенцијално значајна улога и за разумевање библијске историје.
[2]Тиверијада је био један од најважнијих градова у Галилеји током римског доба. Град је могао да се похвали великим римским позориштем са задивљујућим погледом на Галилејско море и луксузном палатом из времена Ирода Антипе. Данас је ово место у великој мери запуштено са рушевинама прекривеним коровом, смећем и подложно пљачки и вандализму. Недавно је група волонтера предвођена Кинеретским институтом за галилејанску археологију (Kinneret Institute for Galilean Archaeology) почела да чисти локацију и прикупља средства за наставак очувања древних рушевина. Они се надају да ће успети да заинтересују различите нивое властуи и, пре свега, Израелску управа за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA) да установе нови национални парк у Тиверијади како би се обновила и сачувала историја локације. Тиверијада је библијско место и помиње се у Јн 6:23, као локација на којој народ тражи Христа после чудесног храњења 5000 људи, односно локација знамените расправе Христа и народа унутар које Христос себе представља као хлеб живот, а своје тело и крв као истинско јело и пиће. Ово је била тврда беседа која је многе који су га до тада следили удаљила од њега. Можемо се надати да ће ова волонтерска акција не само спречити даље руинирање поменуте локације, већ и да ће довести до нових археолошких истраживања и потенцијално нових октића који ће само налазиште непосредније повезати са библијским текстом.

Извори:

https://www.worldhistory.org/uruk/
https://www.biblicalarchaeology.org/daily/archaeology-today/mesopotamian_boat/?utm_campaign=coschedule&utm_source=facebook_page&utm_medium=Biblical%20Archaeology%20Review&utm_content=Uncovering%20a%204%2C000-Year-Old%20Mesopotamian%20Boat&fbclid=IwAR1cjWkn7kmT80FsRb_4Spapj3J4oLp30zlT20S_yNFmZsTRzy8FVPLaveM