Вера између суда и спасења - седми део циклуса Химна вере

Посл. Јеврејима 11:7

 

Ноје је знаменита личност библијске праисторије и кључни актер необично дуге приповести о драматичном догађају библијске праисторије – потопу. Потоп је снажно посведочен ванбиблијском књижевношћу библијског Оријента. Заправо, људи свих меридијана имају сродна предања о катаклизми која се десила као последица гнева бог(ов)а. Посебно се истиче богатство азијских предања, пре свега обликованих на подручју Блиског и Средњег Оријента. Библијском опису су ипак најсличнија предања настала у непосредном културно-географском окружењу Сумера, Вавилона, Асирије. То су: Еп о Гилгамешу, Атрахазис и Легенда о цару Зиусудри. Библијски писац се, у складу са уобичајеним поступком свог доба, изражава митопејски и снажним антропоморфизмима сведочи да се Господ покајао (Пост 6:6); да је затворио врата ковчега (Пост 7:16б) и да је омирисао угодни мирис Нојеве жртве и рекао у срцу свом... (Пост 8:20). Библијски  опис загонетних синова Божијих који су,заведени лепотом кћери људских, ступали у полно општење женама стварајући генерацију дивова-Нефила, сличних грчким титанима (Пост 6:1-4),[1] такође је део антропоморфног исказа и митолошког стила који је обележје ове библијске приповести.[2]  Митолошки стил се може препознати и у употреби мотива воде у нарацији исконског, примарног и често деификованог елемента који је очаравао људе древности. Библијска нарација води даје кључну улогу и то је део њеног древнооријенталног наслеђа.

Прве цивилизације настале су око река Оријента: Тигра, Еуфрата, Нила, Јордана. Вода је чинила земљу плодном, људима је омогућавала богату летину и обезбеђивала је добру испашу за њихова стада. Вода је симбол живота, али су становници древног Оријента познавали и њену разорну моћ јер иако је давала живот људима и као плодност њиховој земљи, она је и гутала труд људских руку, уништавала домове и односила животе. Библијски акватички симболизам задржава амбивалентни став према води, који је карактеристичан за древни Оријент уопште. Вода је схватана и као извор живота и као претња животу.

Митски описи прожимају библијску приповест, али је њена порука изразито антимитска.

Приповест o потопу је једна од првих приповести са којом се деца сусрећу било да их подучавају родитељи који им причају библијске приче или да похађају часове веронауке у школи или цркви где у  бојанкама боје парове животиња које улазе у барку која ће их сачувати од смрти. Признајмо, ипак, да човек не може да не постави питање о моралној поруци коју пружа текст који описује Бога који, ожалошћен људским грехом, уништава све човечанство осим једне породице. Како се то може помирити са библијским схватањем Бога као човекољубивог Створитеља и Спаситеља? Зар та приповест више не одражава пре слику паганских хировитих божанстава?

Оријентална предања потоп сматрају хиром увређених богова који желе да униште људе. Суштински, богови су незаинтересовани за човека и сматрају га средством сопственог задовољења. У међусобном су сукобу, руководе се себичним интересима и варају божанску сабраћу. Овакве богове прикривено критикују и древни епови. Свето писмо им снажно супроставља једног и јединог Бога. Он је самовластан, али не и хировит; строг и праведан, али и милостив. Потоп није последица његове хировите увређености, већ оштра и снажна реакција на грех Синова Божијих, грех који је учинио да мисли људи постану само и свагда зле (Пост 6:5). Израз синови Божији се према тзв. културолошком тумачењу препознаје као покушај самообожења тј. деификације препотопних деспота чију су власт карактерисали апсолутизам и тиранија. У греху синова Божијих понавља се грех прародитеља, што сведоче и употребљени изрази. Наиме, Ева видевши да је плод (забрањеног дрвета) добар (=леп) узе, док синови Божији видевши, да су кћери људске лепе, узимаше их како хтеше (Пост 3:6 уп. Пост 6:1-2).

Древни асиро-вавилонски еп Атрахазис говори о томе да је узрок божанске одмазде над људима била бука коју су људи стварали. У епу о Гилгамешу бука која досеже небеса јесте, заправо, вапај становника Урука услед деспотске тираније њиховог владара Гилгамеша. Потоп је, међутим, и у једном и у другом епу представљен као чин хировитих богова. У случају епа о Гилгамешу, потоп је последица божанске одмазде због тога што им људи на празник нове године нису принели жртве, док према Атрахазису они кажњавају човека јер не могу да спавају због ларме коју људи стварају. Уколико је та ларма била пак вапајни крик потлаченог и обесправљеног народа, богови очигледно нису заинтересовани за муку човека. Они не желе да пресуђују у невољама тог, према њиховом схватању, суштински безвредног створења. Зато уместо да реше проблем људи и пресуде између потлачених и тлачитеља одључују да их униште, све и без разлике.

Библијски писац нуди другачију перспективу. Он и сам памти деспотску суровост синова Божијих, али своје читаоце подсећа да грех самообожења и суровости није био везан само за њих. Писац Постања сведочи  да су сви људи препотопног света били ухваћени у затворени круг међусобног насиља, тираније и суровости  и да будући да су све мисли срца њихових свагда само зле (Пост 6:5) не само људски род него и сама земља (Пост 6:11-12) била у опасности од самоуништења. Мрачан опис који даје писац Постања, ипак, има једну светлу тачку, јер Ноје нађе милост пред Господом будући да је био човек праведан и безазлен да је једнако живео по вољи Божијој  (Пост 6:8-9).

Библијска приповест о потопу је изразито хуманистичка и опомиње на трагику покушаја самообожења који се неминовно завршава расчовечењем, насиљем и, коначно, смрћу и уништењем. Бог Светог Писма је, међутим, заинтересован за човека и не жели његово уништење. Напротив, он спречава самоуништење ка којем човек срља уништавајући грех као аутодеструктивну и самоуништавајућу силу. Иако уништавањем греха долази и до смрти оних грешника који се идентификују са својим грехом , Бог налази начин да обнови људски род, налази праведног и побожног Ноја преко кога може да обнови живот на земљи. Уколико посматрамо из ове перспективе сложићемо се са једним од највећих старозаветних богословања 20.в., Gerhard von Rad-ом који истиче да је библијска приповест о потопу сведочанство о суду и милости живог Бога.

Св. Јован Дамаскин је говорио да је у потопу Бог водом опрао свет од греха, тако да је постпотопни савез био направљен са праведним људима Нојеве породице, како каже св. Амвросије. Презвитер Силвиан је у потопу препознао божанско активно мешање у земаљске ствари, а Јустин Мученикје сматрао да је потоп заправо суд Божији. Бл. Беда сматрао је да потоп показује снагу Божије љубави према правди и мржње према неправди. Библијска приповест нас позива да преиспитамо своје поступке и ставове и да их усагласимо са принципима поштовања људског достојанства сваког човека, социјалне правде и хуманизма уопште, баш као што је то учинио праотац Ноје.

Св. Јован Златоусти каже да је врлина праоца Ноја светлила у општој тами греха препотопног света. Ноје је стао насупрот потпуне искварености као праведан и непорочан у свом времену (Пост 6:9 уп. Јзк 14:14; Проп 44:17; ПремСол 10:4) и Бог га је обавестио о ономе што се још не види (Јевр 11:7а) – о доласку обилних киша непознатих пре потопа. Писац Постања нам говори да је Ноје био обавештен од Бога о долазећим догађајима, али нам ништа не говори о начину на који је обавештен (да ли је то била звучна теофанија, визија, сан... Пост 6:5–8, 8:20–21) и писац Химне следи дај пример не говорећи ништа о начину божанског откривења Ноју, већ се усресређујући на начин  на који је Ноје примио то откривење односно на веру као средство прихватања Божије воље. Ноје је веру показао тиме што је примио Божију поруку (које год форме да је била) и што је послушао Његова упутства, иако оно о чему му је Бог дао откривење до тада није било виђено. Тако је Ноје показао да вера заиста јестепотврда ствари невидљивих(Јевр 11:1б).

Библијски писац говори о обилним кишама које су почеле да падају на земљу. Истовремно су и воде из утробе земље односећи живот. Спасли су се они који су били у ковчегу који је саграђен Нојевим побожним страхом (Јевр 11:7б). Нојево прављење ковчега је одраз његове послушности. Вером су будући догађаји за Ноја постали потпуно стварни и пре него су се догодили. Ноје је пророчку реч Божију препознао као дејствену покретачку силу која обликује будућност, али и његов свакодневни живот. Грађењем ковчега,  праотац Ноје је и симболично најавио суд Божији - потоп. Пост 7:11 говори о четрдесет дана непрестане кише, а Пост 7:24 о сто педесет дана владавине воде. Током сто десет дана вода је прекривала земљу јер, иако киша није падала из устава земаљских невидљивих људском оку подземне воде су избијале на површину земље (Пост 7:17-20).[3]

После сто педесет дана потопа, када су кише престале и када су се подземне воде зауставиле у свом освајању земље, Нојев ковчег је доспео до Арарата. Оставићемо по страни географске одреднице, археолошка истраживања и трагања за Нојевом барком или њеним остацима. Окренућемо се трагању за егзистенцијалном поруком у самом библијском тексту који нам сведочи да је Ноје, одмах по изласку из ковчега, подигао жртвеник Господу... и принео жртве паљенице (Пост 8:20). Ова бременита реченица је прва референца о жртвенику у Писму. Она, такође, описује прву активност Ноја коју Бог није наложио, откривајући исконски порив човека да делује као молитвено и богослужбено биће, као свештенослужитељ. Овај моменат је снажно разрађен у интертестаментарном предању. Тако нпр. Јубилеји сведоче да је Мојсеј свештена знања наследио од праоца Еноха, који их је преко праоца Ноја у писаном облику пренео праоцу Аврааму (Јуб21:10 уп. AрЛев 57).

Божија реакција на Нојеве жртве описана је снажним антропоморфизмом. Писмо каже да Господ помирисао... Јефрем Сирин оригинално тумачи овај библијски исказ указујући да мирис који је Господ помирисао није био мирис меса животиња, нити дим дрвета, него је погледао и видео чистоту срца са којом је принео жртву од свега и за све. И блажени Августин и св. Јован Златоусти су на сличан начин тумачили поменути антропоморфни исказ. Нојева жртва, жртва чистог срца, наишла је на одговор Божији изражен песничким речима: 

            Пост 8:21-9:17

 

Према интертестаменраном предању (Јуб6:1-22), Ноје је успоставио један од најзначајнијих празника древног Израила, празник Педесетнице или Првих плодова. Педесетнице су корене засигурно имале у аграрном култу што се може видети у кључном богослужбеном обрасцу који се вршио у току овог благдана. То је било приношење првих плодова земље на уздарје Великом Дародавцу свих добара. Првине су се приносиле на уздарје Богу који је испунио обећање дато Ноју да ће да устројава процесе природе и смену годишњих доба, омогућавајући да земља донесе род и пружи храну човеку. У закључном делу библијске приповести о потопу по први пут наилазимо на кључни израз библијског богословља – савез. Знамење савеза је дуга, која се у древнооријенталној мисли, схватала као божанско оружије, космички лук. Божанско оружје је положено што казује да Бог није у ратном походу, већ да склапа мир са људима. Наиме, Дуга је одувек фасцинирала људе. У различитим културама симбол је коначног јединства и склада. У културама библијског Оријента сматрана је божанским луком који није затегнут како би избацивао стреле божанског гнева. Уместо тога, лук је положен као знак мира између Бога и човека. Ова симболика се препознаје и у Светом писму. Оно дугу види као знак божанског савеза и љубави према човеку. У том контексту, седам боја дуге изражавају пунину и симболишу седам небеса, док се сама дуга често схвата као мост између неба и земље, њихов однос, веза и међусобна размена.

 

            Праотац Ноје у хришћанском предању

На темељима старозаветне приповести и интертестаментарног предања новозаветно хришћанство је развило обимно и вишеслојно разумевање и тумачење потопа и улоге праоца Ноја. На почетку хришћанске ере постојале су бројне јудејске заједнице које су практиковале обред крштења верујући да посредством тог обреда проживљавају лични потоп, односно да попут Ноја пролазе кроз воде уништења и смрти преображавајући их у воде очишћења и новог живота.

Овакво разумевање присутно је и у павловском учењу о крштењу. У овом случају дијалектика смрт - живот не одражава ћуди митолошких бића и природе, већ представља симболично умирање у крштењу којим се крштени присаједињује Христовој смрти, али и његовом васкрсењу (Рим 6:3-10 уп. 1Кор10:2). Представа је демитологизована, а древна схватања о стварању,потопуи обнови живота сагледавају се на личном ниву (живот – смрт – васкрсење, уп. 1Пт 3:18-22).

Амбивалентна природа  воде као религијско-митолошког и богослужбеног елемента, позната је писцу Посланице. Он сведочи да је потоп био суд за свет. Ноје је, истовремено, у светлу потопа препознат као  наследник праведности (Јевр 11:7в). Златoусти је истицао да је праотац Ноје пример који сведочи да се истинска вера неизоставно показује у праведности. Мисао о праведности Ноја темељи се на древном библијском предању (Пост 6:9; 7:1; Јез 14:14.20; Сир 44:17; Муд 10:4). Предањска нит развијана је код Филона, у таргумима и у апокалиптици. Писац Посланице, међутим, није само преузео и потврдио постојеће предање. Он је Нојеву праведност препознао као  последицу његове вере. 

Значајна је формулација наследник праведности, и то пре свега због употребе израза наследник. Употребљени израз је христолошки. На почетку Посланице, наиме, Син Божији је означен као наследник свега (Јевр 1:2). Израз је, истовремено, има и историјско значење и повезује Ноја са праоцима Израила као наследницима божанских обећања. Коначно, термин је и еклисиолошко-есхатолошки јер су хришћани у Посланици означени као наследници спасења (Јевр 6:12) и обећања Божијих (Јевр 9:15). Посредник наследства и средство његовог актуелизовања је вера којом, пошто су усиновљени у Сину Божијем који је  наследник свега, хришћани постају Његови сунаследници. Ноје постаје наследник праведности по вери. Ова изјава, веома блиска Павловом богословљу, вероватно одражава утицај св.ап. Павла на писца или писце Посланице. Могуће је, стога, да она има христолошку основу, која је још јаснија у касније представљеном примеру Мојсеја.Мојсеј је као дете спашен од смрти у води, слично Христукоји је победио смрт.

Ноје је одговорио Богу вером. Тиме је себи и својој породици омогућио живот, потврдивши да ће праведник вером живети (Ав 2:4; Јевр 10:38). То што је Ноје постао наследник праведности кроз веру показује да и сви други који одговоре Богу Нојевом вером могу постати сунаследници Ноја. Нојева вера је, истовремено, била сведочанство на основу којег је осуђена невера његових савременика. Писмо, као и апокалиптичко предање јудаизма, сведочи о Ноју као проповеднику покајања чија је вера била оштар укор безбожне генерације (Јуб 7:20-29; 2Пт 2:5; 1Клим 7:6).

Према Писму, потоп је Нојевој породици донео спасење, а човечанству суд. Посланица сведочи да је вера, односно невера, вододелница која чини да исти догађај буде и суд или спасење, у складу са Христовим речима Бог не посла Сина својега да суди свету, него да се свет спасе кроз њега. Који у њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен (Јн 3:17.18). Свакако, ова и оваква вера није идеолошко убеђење или фолклорни исказ, већ живо, делатно и богослужбено искуство односа са Богом које стоји насупрот невере, која се изражава кроз пасивност или кроз богоборачко-мизантропску активност.

Као хришћани у богослужбеним химнама молимо Бога да молитве богослужбеног сабрања прими као што је примио Нојев принос, тј. да хришћанску заједницу учини учесником вечног савеза. Тиме се прве странице Писма повезују са последњим, где се описује величанствена космичка литургија и божански престо окружен дугом. Сцена Откривења усресређена је на  јагње као заклано које указује на испуњење смислаНојевихжртава у Христу, савршеној жртви новог савеза (Отк гл 4-5). Христолошко-типолошко тумачење потопа и Нојевог дела развили су оци Цркве: св. Јустин, св. Кирил Јерусалимски и бл. Августин који је сматрао да Ноје и ковчег симболизују Христа и Цркву, док је y дрвету од којег је ковчег направљен препознавао симбол крста. У постапостолском периоду употребљавају се (изнова) митолошке слике да би хришћанска мисија, у земљама где су древна веровања и даље живела, била успешнија. Нову демитологизацију симбола видимо у богослужбеној литератури која о Христовом крштењу говори као о освећењу вода Јордана и стајању на главу змају (змији – сатани, персонификацији деструктивне силе) који се онде гнездио.

Мотив потопа је изразито инспиративан и као такав у основи је бројних литерарних остварења која полазећи од библијског наратива формирају снажне егзистенцијалне повезане са различитим нивоима људске егзистенције. Један од писаца који се ослањао на овај мотив је и велики српски песник Миоград Павловић који се у својој књижевности у, када је у питању антропологија, кретао између песимистичког апокалиптизма и апокалиптичког нихилизма из којих израња захваљујући христоцентричној перспективи. Своју антрополошку перспективу песник представља користећи различите, често и библијске мотиве. Један од тих мотива је и потоп. Полазећи од  јудео-хришаћнског предања, песнику Потопном призору  открива унутрашњу, психолошку, моралну и надасве архетипску слику.

Своју поетску реинтерпретацију Павловић почиње тврђењемса грехова људских настао је потоп, од којег страдају животиње земне и птице јер немају где да слете. Описана сцена је у потпуности у складу са библијским приповедањем од којег се песник убрзо удаљује ироничном тврдњом да су животиње оне које морају људе да приме на свој брод зато их сакупљају, вабе, хватају, лове, уче да се двоје по двоје до ковчега пењу, и како се која зове. Јасно је да песник жели да истакне трагику људског бића које услед греха бива деградирано на ниво који не сеже ни до нивоа животиње, јер се те животиње невине спасавају са оним који је грешан. Павловић наставља описом судара основних природних елемената јер ватра је на удару бритке воде, ни светлост нема да буде с киме, осим с облаком док не изрони брдо и под сунцем завета пролистају маслине. Овим речима Павловић се враћа библијском предању и подсећа нас на постпотопне сцене са Арарата. Тај повратак на библијски текст је, међутим, краткотрајан. Завршни стих песме читаоце поново уводи у свет асоцијативног. Он указује да се до тог коначног спасења не може лако доћи јер рибе остају под водом да презиме, у страху да нови потоп не изазове човек, тај пророк и клипан.

Павловић показује да приповест о потопу јесте приповест давног времена, али нас и подсећа на универзалност њеног значења и значаја. Ова приповест, према Павловићу, сведочи о искуству давне прошлости, али и о изазовима будућности.  Песник је дубоко свестан да приповест о потопу није сведочанство о томе како се морални проблемирешавају Божијим кажњавањем човека потопом. Они се, према Павловићевом схватању, решавају у тесном простору савести или, како је Кјеркегор писао, процепу људске душе. Потоп, према Павловићу, представља архетипску опомену човечанству. Песник опомиње на опасност нове катаклизме, катаклизмекоја прети сваког људској генерацији, али и сваком човеку као појединцу који се у дубини своје егзистенције суочава са питањем личног самоуништења кроз самодеструкцију греха, које на друштевном нивоу постаје и глобална претња. Зато песник на крају понавља почетни стих „а са грехова људских настао је потоп.“ Оваквим песничким поступком Павловић подсећа на исконску изгубљеност човека. Та исконска изгубљеност је нарочито уочљива у преломним историјско-цивилизацијским тренуцима и у случајевима великих катастрофа. У таквим ситуацијама страх и беспомоћност човека су најизраженији. Павловић, заправо, сведочи о једној од најзначајнијих древних мудрости која је дубоко уткана и у хришћанско предање, али која никада није довољно заживела у хришћанској цивилизацији, и која према др. Владети Јеротићу, никада није постала довољно спасавајућа сила и избављење за човека. То је истина да је наш највећи непријатељ у нама, а не ван нас.

Нојев пример, како је представљен у старозаветној приповести и у новозаветној реинтерпретацији те приповести, коју нам представља писац Химне вере, убедљиво сведочи да сами одређујемо своју судбину, односно да смо, у коначном смислу, сами своје судије. Тај пример нас ипак упозорава да смо и судије света који нас окружује, јер као што је читав створени свет пострадао зарад греха препотопних људи, тако и је и обновљен захваљујући праведности Ноја. Нарација о потопу носи у себи, стога, снажну богословску, социјалну, етичку, али и еколошку поруку. Ова приповест нас позива да промишљамо о свеукупним последицама свога деловања. Њен писац нас подсећа да околности у којима живимо, макар оне биле мрачне попут оних у којима је живео Ноје, нису и не могу да буду оправдање за наше пристајање на грех, самодеструкцију и декструкцију уопште. Ноје је описан као градитељ барке. Та барка, уколико се сагледа у једном пренесеном значењу и ширем богословско-егзистенцијалном контексту, представља простор у којем је могућ суживот, а Ноје се показује градитељем нарочитих друштвених односа који се препознају у поштовању људског достојанства сваког човека и одговорности према свеукупној твари. Вера, стога, није пут удаљавања од света и губљења интересовања за свет. Насупрот томе, вера се показује као средство архитектура људских односа, као начин да се ти односи утемеље на Богу и  на божанској љубави. И више од тога, вера постаје уметност грађења тих односа на темељима Царства небеског и заједничког добра сваког човека и твари уопште.

[1]Библијски наратив о синовима Божијим је загонетан (Пост 6:1-4). Постоји више тумачења овог одељка. Климент Александријски и Амвросије Милански су сматрали да су синови Божији ангелска бића која су пала јер су била заведена лепотом жена са којима су желели да се полно сједине. Ово тумачење је присутно и у неким ванбиблијским јеврејским списима. Оци су углавном сматрали да су синови Божији заправо потомци побожних праотаца Сита, Еноса и Еноха, заведени лепотом људских кћери (= кћери Каина). Ово тумачење су прихватали Немесије Емески, бл. Августин и св. Јефрем Сирин. Према новијем, културолошком тумачењу, блискоисточни деспоти су сматрани земаљским инкарнацијама небеских патрона и њихових синова, па су називани синовима Божијим. Овакво схватање се рефлектује и у библијској поезији (пре свега царским псалмима). Аналогно томе, синови Божији су први деспоти и велможе Оријенталног света. Видевши лепоту жена које су их окруживале узимали су их како су хтели, односно отимали су кћери, сестре и жене потчињених људи стварајући хареме. Овакво схватање може се повезати и са тврђењем св. Јефрема Сирина који је сматрао да се општа поквареност људског рода Нојевог времена огледала у полној распусности и жудњи за богатством. Неки аспекти овог тумачења могу се повезати и са интертестаментарним предањем које сведочи су Синови Божији у свом општењу са кћерима људским добијали децу, Нефилиме (=дивове) због којих проливена многа (невина) крв на земљи, те да је због последица њихових поступака Јахве уништио сваки живот на њој (Јуб 7:23-25). Значајно је приметити да према Јубилејима, значајном апокрифном тексту, Ноје своје синове упозорава да се чувају блуда и нечистоте, као грехова који су водили проливању невине крви и, последично, потопу (Јуб 7:20-21). То  додатно ојачава напред изнесено становиште. Поменути спис додуше комбинује митолошко и културолошкотумачење будући да блуд повезује са палим ангелимакоје у односу са кћерима људским добијају дивовске потомке (нефалиме) којичине насиље над људимаи проливају крвна земљи
[2]У вези са дивовима Нефалимима развијене су у ванбиблијској јеврејској књижевности различити митови који су били покуај да се објасни како се са препотопним дивовима сусрећемо у периоду Мојсеја и насељавања Ханана (нпр. Бр 13:33). Тако нпр. у неким фантастичним равинским објашњењима се говори о цару Васанском као Нафалиму који је потоп преживео држећи се за кров Нојевог ковчега. Свакако, употреба израза Нефалим за дивове претпотопног и постпотопног света не мора да подразумева да се ради о истој групи људи или појединаца, иако треба признати да сам библијски текст даје довољно основе за различита митолошка разумевања овог појма, што је последица стила којим пише библијски писац и жанровске категорије унутар које гради своју приповест.
[3]Треба знати да се у библијској приповести о потопу тешко може инститрати на прецизним временским одреницама и хронологији. Новије научне студије, наиме, сугеришу да израз четрдесет дана (и ноћи), представља заправо јеврејски идом за дугачак период који није прецизно времнски одређен или ограничен, баш као што израз три дана представља кратак период који може да означи идеалну ходочасничка раздаљеност.