Слично поменутим великанима античке књижевности и реторике и писац Химне вере ванредно елегантном реторичком стилском фигуром у нарацију уводи више судија Израилових. Набраја шест, наизглед произвољно издвојених личности, али на такав начин да се у позадини потцртавају и они који нису именом споменути због ограничења у времену. Писац прећуно истиче да је у историји Израила превише примера победносне вере, да би могао све да их поименице наведе. Он као да жели да су дела вере, наведена у ст 33-34, за његове читаоце значајнија од оних који су та дела чинили. Поменута дела вере нису повезана искључиво са појединачно наведеним личностима ст 32, већ се могу узети као општи приказ подвига којима је у овом историјском периоду Старог завета показана и посведочена вера народа Божијега.
ДОБА СУДИЈА, ЦАРЕВА И ПРОРОКА (општи историјско-богословски преглед) - 22. део у серијалу Химна вере
06 Април 2024
Период судија Израилових је један од најмрачнијих периода историје старозаветног народа Божијег. То је био период великих и тешких трансформација. Смрт Исуса Навина означила је нестајање централног ауторитета. Израил је до тада био чврсти савез племена у незауставивом ратном походу. Племена су, сада, расељена по територијама на којима су и даље живели и староседеоци. Ханански народи на овој територији живели већ дужи низ деценија (па и векова). Досегли су културни ниво који је знатно надилазио цивилизацијске форме израилских номада. Хананска култура је била чврсто повезана са хананским култом, пре свега веома сензуалном и Израилцима изразито примамљивом – култу плодности (који је укључивао и сакралну проституцију). Главно божанство је било Ваал, а његова дружбеница је била Астарота (или Анат), сензуална хананска богиња љубави и рата. Хананска религија била је, по Израил, вишеструко опаснија, него хананске војске – писали су добри познаваоци овог периода. Управо стога, историја доба судија одажава период анархије унутар којег се појављује неколицина светлих тачака, харизматских личности, који израилски народ воде ка покајању. У књизи су сачувана древна предања која су обликована од стране дефтерономистичког писца.
Вера која је карактерисала Раву показала се знаком распознавања којим одвојена од неверујућих (непокорних) становника Јерихона (ИНав 6:17.21). Оригинални термин којим се описују становници Јерихона раније је употребљен да опише неверне Израилце који су помрли у пустињи (Јевр 3:18). Библијски писац исказује став да је то заправо вера, а не биолошка, социјална или етничка припадност, оно што одређује место човека пред Богом и у заједници народа Божијег (упр. Јевр 10:38). Рава својим примером, убедљиво сведочи о универзалности спасења која своје коначно реализовање има у свеобухватности еванђеља Христовог, чији је предак Рава и била.
Вера се, дакле, показује као послушност божанским наредбама. За заједницу вере којој је ова омилија упућена, порука је јасна: послушна вера постиже циљ зато што се Бог укључује у борбу свог народа, борбу која није против крви и тела, већ против поглаварства, против власти, против владара овог мрачног света, против злих духова на небесима (Еф 6:12). Библијска приповест, у светлости новозаветне благовести, сведочи да је вера учешће у свештеном рату, рату започетом на небу (Отк 12:7-9), добијеном на крсту и у празном гробу, рату за улазак у небески Ханан, у земљу живих. То је рат против греха и свега што нас искључује из богослужбене заједнице свег Израила, рат против страсти у нама и њихове манифестације у друштву око нас, рат за успостављање Царства Божијег.
Пасха, Господња Пасха, јер из смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог преведе нас, све који победничку песму певамо – Христос Васкрсе из мртвих. Ове речи нас убедљиво подсећају да је Пасха и некада и до данас остала чин прослављања божанског дела спасења од ропства и смрти, слављење победе живота утемељене на Христовој жртвеној крви и његовом славном васкрсењу. Христос као новозаветна Пасха не само да испуњава старозаветни образац, него нам омогућује и богослужбену заједницу са свима онима који су вером изашли из Египта, било у историјском или духовном смислу. То је заједница у коју смо и ми позвани.
ВЕРА КАО ДРЖАЊЕ ЗА НЕВИДЉИВОГ - део 16 серијала Химна вере
23 Фебруар 2024
Мојсејев страх се подразумева, али и истовремено се сведочи о вери која га преображава у храброст. За аутора Химне, храброст Мојсеја није неустрашивост већ победа над страхом коју даје вера и исправно деловање упркос страху. Мојсеј је осетио страх због обзнањивања убиства египатског надзорника, али тај страх – према писци Посланице Јеврејима - није био покретач његовог одласка из Египта. Одлазак из Египта био је, према писцу Химне вере, чин вере усмерене ка будућем ослобођењу Израила. Писац наглашава улогу вере у превазилажењу страха кога узрокују спољашње околности, околности описане споменом краљеве наредбе (27а). Израз дозива у сећање септуагинталну верзију Изласка која сведочи да је фараон захтевао живот Мојсеја, односно да је Мојсеј због убиства египатског надзорника радова био стављен ван закона и осуђен на смрт. Стари завет, дакле, сведочи о Мојсејевом страху од одмазде фараона (Изл 2:14–15), док аутор Посланице у његовом напуштању Египта види неустрашивост, јер је упркос смртној опасности ушао у заједницу са изабраним народом ослањајући се на виђење Бога невидљивог.
Чудесно спасење бебе Мојсеја као да је најавило величанствено дело које је он својим животом требао да оствари. Мојсејев живот је инспирисао многа књижевна дела и филмове. Бројне екранизације библијске нарације о Мојсеју приказују младог египатског принца који не зна своје право порекло. Чудесни стицај околности суочава га са драматичном стварношћу о томе ко је он заиста и код њега почиње снажно преиспитивање сопственог идентитета. Стање егзистенцијалне стрепње као резултат има убиство египатског надзорника радова. Суочен са могућом казном, он бежи из Египта, да би се деценијама касније вратио и своје сународнике извео из ропства.
22 Децембар 2023
Шта је оно што ову библијску књигу чини толико испиративном? Која је њена основна порука и на који начин ту поруку можемо да откријемо? На који начин ову библијску књигу треба да читамо? Да ли је у питању историографски спис или збирка народних легендарних предања? Уколико приповест која је изнесена у спису има историјску основу да ли постоје спољашњи докази који би могли да потврде њену релеватност и који би евентуално могли да нам омогуће датирање догађаја који су у њој описани? Исцрпни одговори на постављена питања излазе изван оквира овог општег прегледа, али неке смернице у вези са њима, свакако, би требало да буду постављене.
ВЕРА КАО ЗАПОВЕСТ СПАСЕЊА - дванаести део циклуса Химна вере
19 Децембар 2023
Јосиф је био омиљени син Јакова, издвајен од остале браће, браћа која су га продала као роба у туђину (Пост 37:25-36); његово тело које је од пустињског сунца и пешчаних ветрова штитила шарена племићка хаљина, ненавикнуто на тежачки живот, обликовано је ропским послом на дворовима епигапског угледника Петефрија. Јосифова марљивост, способност, поштење и верност су постале особине на којима је изградио свој углед и од позиције обичног роба уздигао се до повлашћеног положаја роба-економа, односно управитеља и надгледника имања (Пост 39:1-6). То је могла да буде позиција на којој би могао да проживи прилично лагодан живот, да га промењивост судбине није ставила пред ново искушење. Зачудо, управо због победе у искушењу је доспео тамнице (Пост 39:6-23). Ту, у најдубљој тами свог живота поставио је темељ свом величанственом уздизању. Када се већ више није имао чему надати доспео је до места великог везира египатске империје (Пост 41:1-46). И опет, он који је својом мудрушћу и достојанственошћу задивио самог египатског суверена, био је збуњен и затечен сусретом са простим пастирима - својом давно изгубљеном браћом; он чије је лице блистало од мирисних помасти фараоновог двора, умио је лице сузама приликом сусрета са млађим братом кога је тек тад упознао (Пост 45:1-4). Коначно, Јосиф који је у својој руци имао сву власт и моћ Египта, јасно и недвосмислено се одрекао права суда над браћом признавши Бога као врховнуог судију и господара (Пост 50:19-21).
ВЕРА КАО ПОБЕДА НАД СМРТИ - десети део циклуса "Химна вере"
23 Новембар 2023
Божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9:7.10; Гал 4:28), али се он није двоумио. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22:7.8).