ЧУДОВИШТА БИБЛИЈСКОГ СВЕТА - седам мистериозних створења

 1. Демони су бића често спомињана у новозаветним текстовима као и другим древнооријенталним изворима библијског света. И док их Нови завет повезује са ангелообразним непријатељима Бога под заповедништвом кнеза демонског древне митологије у њима препознају нижа божанства, односно слуге великих богова. Занимљиво али они готово у потпуности одсуствују из старозаветних текстова. Демонологија је била нарочито развијена у кумранском богословском корпусу који одише ишчекивањем есхатолошког сукоба сила зла (демона и синова таме) које предводи демонски кнез који се различито назива и синова светла који ће се прикључити ангелским снагама под заповедништвом Архистратега Михаила или месијанске личности какав је есхатолошки Мелхиседек. Чини се да су неке од ових есхатолошких идеја кумранске заједнице, на специфичан начин преузете од стране новозаветних писаца. 

2. Нефили су у Постању описани као дивовски потомци загонетних синова Божијих и људских жена (Пост 6:4). Библијске приповести, међутим, нису усамљене у овом контексту будући да се слични мотиви јављају и у другим древнооријенталним списима као што је еп о Гилгамешу исл. Према неким схватањима синови Енахови (дивовски становници Ханана чији је горостасни раст утеривао страх у кости израилским ратницима (https://bkcentar.rs/sr/blog/da-li-je-u-hananu-ipak-bilo-divova)) су потомци ових древних дивова, односно неких од њих који су се ипак спасили од великог потопа. Занимљиво је да се неки древнооријентални владари месопотамских области хвале својим пореклом које сеже до великих царева из времена пре великог потопа.
Да ли можда такав мотив отвара нову могућност интерпретације? Наиме, према тзв. социолошком тумачењу библијског наратива синови Божији (Пост 6:2) су заправо први древнооријентални деспоти који су своје право власти изводили из наводног божанског порекла (што је карактеристично за све владаре древног Оријента). Они су узимали кћери људске како хтеше (Пост 6:2) односно неретко и насилно стварајући хареме. Њихови синови, дивови, односно великаши (изворна реч има оба значења) су настављали спиралу овог зла све док човечанство није дошло на ивицу самоуништења које библијски писац описује речима све мисли срца њиховог биле су увек и свагда само зле (6:5) примењеним на претпотопне становнике своје земље (https://bkcentar.rs/sr/blog/vera-izmedju-suda-i-spasenja-egzistencijalne-poruke-i-tajansveni-motivi-biblijskog-narativa-o-potopy).  Које год, од различитих тумачења прихватили, библијски синови Божији и њихови дивовски потомци спадају у ред загонетних чудовишта библијског света.

3. Лилит, вавилонска демоница која се приказује као крилата змија која напада труднице и децу. Једном се спомиње у Писму, као демон пустиње (Ис 34:14). Народном етимологијом Лилит се повезује са изразом ноћ (layla), док је у сумерском (Iil) и акадском (filirll) повезана са змијом/аждајом. У сумерском епу из 3.миленијума пре Хр., Гилгамеш, Енкиду и Подземље се говори о Иштар која сади дрво у нади да од њега начини престо и кревет али се у његовом корену гнезди змија коју Гилгамеш мора да убије.
У вавилонској демонологији Лилит спада у категорију штетних духова (mazikim) који имају различите улоге. Тако Ardat-Lilit заробљава мушкарце, док њене друге варијанте угрожавају породиље. Крилати женски демони који даве децу познати су и у јеврејском и у хананском предању као што показује натпис из Arslan-Tašu (8-7. в. пре Хр) у којој се (за)клетва полаже њој која лети у собама таме - прођи, брзо, брзо... Каткада се демоница представља као дух који нагони мајку да угуши новорођенче, због чега се призива Рафаил да породиљу и новорођенче заштити својом амајлијом.
Демоница има изражени сексуални аспект који подразумева завођење мушкарца који по сексуалном чину бива убијен. Занимљиво је да Лилит, према неким предањима, не може да има потомство. И више од тога, њено млеко је отровно и дете умире уколико га она задоји. Ово Лилит чини сличном акадској Ламашти са којом се поистовећује у средњевавилонском периоду када се предање о њој шири на области Сирије и Феникије. У другим предањима она је мајка демона и демоница и у том контексту спада у ред са Agrat, Mahalat и Naama.
Арамејски магијски текстови и свети списи мандејаца на југу месоопотамије садрже јасна алузије на ову демоницу. На неки начин, Лилит је девојка која није постигла зрелост и у својој недозрелости вечно трага за мушкарцем не могући да нађе неког ко је може испунити. У Талмуду је описана као демоница са крилима и дугом косом која напаствује мушкарце који спавају сами у кући (Erub 100 b; Nid 24b; Shab 151b). Добро је позната легенда и о Лилит као првој жени Адамовој која је после свађе са њим одлетела поставши опасност за малу децу која се морају штити помоћу амајлија. Према мидрашкој књижевности, наиме, Адам је упознао Лилит под именом Пизнаи. Заведен њеном лепотом општио је са њом и она је родила мушке и женске демоне који су испунили свет. У тексту који се повезује са именом бен Сире постоје одјеци овог мита којим се објашњава раширени обичај писања амајлија против Лилит која се овде назива прва Ева. Она је створена истовремено са Адамом и, стога, није желела да се одрекне своје једнакости са њим која је била угрожена начином њиховог полног општења, и зато је одлетела у ваздух. На Адамову молбу Бог је за њом послао три анђела који су је сустигли над Црвеним морем запретивши јој да, уколико се не врати, свакодневно ће умирати по сто њених синова. Она је то одбила устврдивши да је и створена да би уништавала новорођенчад, у чему је може спречити само амајлија са ликом анђела. Заштитне амајлије су се причвршћивале преко кревета или постављале на сва четири зида собе. У неким фолкорним предањима прор. Илија је пресрео Лилит која се упутила ка кући породиље како би усмртила новорођенче и попила му крв. Пророк ју је спречио у тој намери.
Према јеврејским легендама, Лилит је завела и самог цара Соломона. Две жене споменуте повезују се са њом (1Цар 3:16-28), јер наводно она има моћ да обузме породиље и наведе их да угуше своју децу. У неким предањима царица савска (1Цар 10) је заправо полу-човек, полу-демом или сама Лилит а загонетке које поставља цару Соломону су оне исте које је постављала Адаму (уп. Targum to Job 1:15). Чини се да су и кумрански рукописи познавали предање о Лилит (11QpsAp).
Ова демоница, у мало измењеној форми, јавља се и у Кабали где је изнова препозната као убица новорођенчади и заводница мушкараца неодољиве еротске моћи. U Zoharu, и у другим изворима позната је као Лилит, блудница, зла, лажа, црна (I,14b, 54b; II,96a, 111a; III, 9a, 76b.)  У неким предањима Лилит се јавља као Сатанина конкубина (Ђавоља дама). У бројним списима средњег века, јеврејским и хришћанским, она је вешто уплетена у народна и фолклорна предања као негативни женски аспкет. Тако нпр. у немачкој драми из 1565.год. бака наводне паписиме Јоване зове се Лилит.
Схватање се мења са буђењем феминизма. У феминистичким верзијама приче о стварању, Лилит захтева једнакост са Адамом. Њено протеривање из Едема није показатељ њеног зла, већ мушке нетрпељивости. Она јесте персонификација демонског и неутољиве сексуалности али и сваке жене која тражи слободу од мушке доминације и уских родних улога. У феминистичком мидрашу Јудит Пласков, Лилит се враћа у Едем и спријатељује са Евом коју потом наводи на преиспитивање њене покорности Адаму. Лилит се стога схвата као икона феминизма али уопштено женског активизма и хуманитарних акција усмерених на женску популацију (https://bkcentar.rs/sr/blog/lilit-mitska-zena-od-antickog-demona-do-feministickog-simbola).

4. Духови су бића која нису била чест предмет писања библијских писаца премда им није била страна идеја о томе да се мртви сродници могу вратити у свет живих како би општили са њима. То општење је било строго забрањено Мојсејевим законом али сама забрана није била довољна да спречи праксу која је присутна и у савременим спиритистичким круговима. Корени ове праксе сежу у Вавилон који нам је подарио за сада најдревнији ликовни приказ духа. Приказ је настао негде око 1500.год. пре Хр. Прича о ендорској врачари (1Сам 28) потврђује да је ова пракса била позната, иако илегална, у библијском Израилу.

5. Морска чудовишта: Библијски писци нису били поморци. Међутим, древни Оријент и библијски појас Средоземља добро су познавали разорну силу воде и мора коју је персонификовао у змајоликим или змијоликим неманима различитих имена (Лотан, Јaм, Сет, ...). Древни грчки митови препознатљиви су по приповестима о чудовиштима дубина која су прождирала бродове и морнаре. Библијски писци су наследили ова богата предања која се одражавају и у библијској приповести о морској немани која је прогутала пророка Јону (Јона 1:17) и у митском предању о Левијатану (јевр. לִוְָיתָן; ugar. lōtanu или lītanu, види: Пс 74:14). Први спомен Левијатана у форми ltn јавља се у угаритским митовима. Емилошки име значи онај који се увија што сугерише да је Левијантан првобитно схватан као змијолико биће. Левијатан се повезује са монструмом по имену Rahab и каткад се идентификује са њим, што је допринос вавилонског Мардук богословља. Оба чудовишта припадају царству змајоликих бића (уп. Ис 27:1 Јов 26:13) и донекле је збуњујуће што се у књизи о Јову јасно разликују (3:8, 7:12; 9:13; 26:12 40:25-41:26). Кao парадигматско чудовиште надмашује друге представнике хаоса и зла. У тзв. Chaoskampf сазвежђу или миту о борби, Левијатан игра улогу претећег али побеђеног непријатеља. Од почетка 2. миленијума пре Хр. до данас има функционално-политичку улогу.
Левијатан  је име које се користи да означи различите морске немани стварне, легендарне или обоје. У Библији се сусрећу и друга морска чудовишта змај (tanin), rahav и море (jam)  при чему се последњи назив користи и за потоп (Ав 3:8). Сви су представљени као непријатељи Бога у чему се препознају одрази митова широко познатих у предбиблијској књижевности који говоре о исконској борби стваралачког божанства и безданих мора која персонификују хаос. Код Хетита нпр. позната је борба између змаја Ilujanke и Хашаја (COS I, 150–51). У Месопотамији се појављује борба Мардука и Тијамат (COS I, 390–402). Са библијским материјалом најближа древнооријентална паралела је највероватније мит о Анат и Ваалу који се, према угаритским митовима, борио са различитим морским неманима међу којима је и Лотан (COS I, 265). Не само да је Лотан други облик за Левијатан већ и епитети који му се приписују блиски су онима из Ис 27:1.
Чини се да су древнооријенталне митолошке представе биле, заправо, веома флуидне. Тако је Левијатан поистовећен и са митском змијом хананских предања (Јам ‒ море, океан, водени бездан) коју је победио Ваал. Каткад се приказује као седмоглаво чудовиште налик змају (KTU 1.3; 41-42), и на неки начин је аватар првобитног воденог бездана (Тијамат) коме помажу друге силе хаоса познате из месопотамских предања. Ту седмоглаву неман (mus-sag-imin) поражава митолошки антропоморфни јунак (можда антропоморфна предсатва Хадада или Ваала) што потврђује месопотамска иконографија 3. миленијума пре Хр. као и сиријске представе настале између 18-16.в. пре Хр.
Ова предања су асимилована и у Египту током периода владавине Хикса. Ту је описана борба Хоруса са крокодилом (као египатском верзијом Левијатана (види Јов 40:25-41:26; Јзк 29:3; 32:2; Tosef., Ḥul. 3:2 уп. Lam. 4:3)), Сет-змијом или Апофисом (змијолико божанство подземног света које покушава да спречи излазак Сунца).
Библијски текстови јасно говоре да је Левијатан креација Јахвеа али не и неко ко може да му изађе на мегдан. Левијатан се у Писму јавља искључиво у поетским текстовима (Пс 74). Јахве је представљен као цар који доминира над земљом и побеђује море (jam), змајеве и Левијатана (ст 13-17). Змајеви и Левијатан сарадници мора (Jam) односно хаоса безданих вода које каткада могу да угрозе земљу па га Јахве обуздава (поставља границе које неће прећи). Ова митска борба се подразумева у Ис 27 а победа над Левијатаном подразумева обнову Израила као виноградa Господњег. Ово имплицира да Левијатан фигурира као метафора за хаос али и неименовани историјско-политички ентитет. У Ис 27:1 се два пута спомиње одбегла увијајућа змија (уп. KTU 1.5 i: 1-3 II 27-29) али није јасно да ли су змија и Левијатан поситовећени или су замишљени као два различита чудовишта. Библијски текстови су развили постојеће мотиве и, у поређењу са месопотамском, угаритском и египатском књижевношћу, доста су детаљнији.
Неки сматрају да се у Пс104:26 говори о дугоглавом киту (Physeter catodon) који досеже дужину од 20м и храни се великом рибом, што је можда у позадини библијске приче о Јони. Сматра се да је овај кит каткад знао да доплови до обала Израила. Библија о Левијатану и Танину говори као о персонификацијама првобитне побуне против Јахвеа, побуне која је спутана (Пс 74:13–14; уп. Ис 51:10; Joв 3:8; 7:12). Остаци костију или отисци праисторијских гмизаваца откривени у Bet Zajitu близу Јерусалима можда су послужили као инспирација за ове митове.
Библијски текстови су карактеристични у свом прожимању митологије и историје, тако да је конфликт на једном нивоу заправо одраз другог нивоа. Левијатан је представљен као опасни непријатељ велике снаге кога једино Јахве може да порази. У контрасту са овим су текстови који дедраматизују моћ Левијатана. Он се код Амоса описује као обична змија на морском дну (9:3 уп. Пс 104:26). Готово да се сугерише да је Јахве створио Левијатана како би се могао играти са њим (уп b.Ab.Zar 3b]). Такав, готово натуралистички приказ препознатљив је и у Јов 3:8. Спомен буђења Левијатана на овом месту можда асоцира на неку магијску технику о којој сведоче поједини древни списи. Joв 40:25 и 41:26, вероватно рефлектују египатско предање о Левијатан-крокодилу. У египатској иконографији такво биће поражава Хорус, што је видљиво на печатним прстеновима из раног гвозденог доба. Писац књиге о Јову имао је очигледно приступ некој египатској митолошкој књижевности коју је употребио.
За разлику од тога, сиријско предање, које је у основи апокалиптичке књижевности, не говори о борби. Јахвеове речи су речи поштовања према Левијатану (и Бехемоту) упркос што су они персонификације зла. Са друге стране, четврта звер из Дн 7 асоцира на угаритске описе. У енохистичком предању, Левијатан је женско биће (аждаја) са дна мора код Еноха (1Eн 60:7-9.24), док је Бехемот мушки змај пустиње. Слично схватање се изражава и у другим апокалиптичким текстовима (2АпВар 29:4 уп. 4Јзд 6:49-52; AпАхр) укључујући и Откривење (12:3; 13: 1; 21:1).

6. Горгоне: древна област Средоземља грчког света била је у интезивној трговачкој и културолошкој размени са средоземним областима Леванта. Да ли су још у 6.в. пре Хр. њихова предања о горгонама, грозним чудовиштима која људе једним погледом претварају у камен, позајмљена Дору, јужнолевантском граду? Судећи према маски пронађеној у Тел Дору одговор је позитиван.

7. Везелвул је кнез демонски без кога би  листа била непотпуна. Често се повезује са самим Сатаном, премда у самом Писму никада нису изједначени. Заправо, Везелвул је вероватно име које је формирано кроз игру речи од имена једног од хананских ривала Јахвеа, Ваала. Према постојећим сазнањима оно је изворно било Ваал Зевул (што је читање имена потврђено угаристким текстовима откривеним у Рас Шамри). Велзевув (Baaл Зевул) јавља се само четири пута у Старом завету (2Цар 1:2.3.6.16) у контексту Охозијине апостасије која се огледала у консултовању Ваал Зевуловог пророчишта у Екрону. Етимологија захтева да се Ваал Зевул  препозна као семитско божанство које су филистејски насељеници преузели од хананских староседеоца. Овом божанству је приписивана моћ изазвања и лечења болести (RIH 1.16. 1-3; уп. TVAT 2 335 и ARTV 183; KTV 1,82:38;  TVAT 2, 339). Појавило се више објашњења овог имена. Нека (господар ватре, господар болести...) нису наишла на шире прихватање у научним круговима. Сугерисано је да је првобитно значење било Господар велике куће (уп. Пнз 26:15; Ис 63:15; Пс 68:6) или узвишени господар, кнез, принц. Изворно, стога, највероватније значење овог имена је било Ваал (=Господар) Принц (=Кнез).
Са друге стране, зевул је збирна именица у значењу мухе, која се јавља и у угаритским текстовима као и у другим семитским језицима (акадском, постбиблијском јеврејском, сиријском). Божанство названо господар муха, повезивано је са болестима и излечењем, јер су мухе у неким предањима сматране божанским животињама повезаним са Сунцем, док су у библијском предању сматране симболом сметњи (Ис 7:18; Qoh 10:1). Неки сматрају да је значење израза Ваалов кип са мухама, а аналогно месопотамском Нитру са мухама. Сматра се, заправо, да су кипови поменутих божанстава орнаментисани мухама.  LXX, МТ и Јосиф Флавије тумаче израз на исти начин (господар муха). Израз се у аналогној варијанти (Велзевул) сусреће и у Новом завету, али без објашњења значења, осим напомене да се ради о кнезу демонском (Mт 10:25: 12:24.27; Mк 3:22: Лк 11:15.18-19 уп. ВазМој 10:1). То сугерише да су новозаветни писци реципирали различита предања са која су им била на располагању.

Извори:
Karel van der Toom, Bob Becking, Pieter W. van der Horst (eds.), Dictionary of Deities and Demons in the Bible, 1999.
https://www.biblicalarchaeology.org/daily/biblical-monsters/
Fred Skolnik and Michael Berenbaum (eds.), Encyclopedia Judaica, vol.12 (Michigen, Keter Publishing House Ltd., 2007).
Fred Skolnik and Michael Berenbaum (eds.), Encyclopedia Judaica, vol.13 (Michigen, Keter Publishing House Ltd., 2007).
https://bkcentar.rs/sr/archives/teoloski-pogledi-003-melhisedek-u-intertestamentarnom-predanju-prilog-kontekstualaizaciji-poslanice-jevrejima-7-jovan-blagojevic

До сада објављени чланци у серијалу ЗАБОРАВЉЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА БИБЛИЈЕ:
https://bkcentar.rs/sr/blog/sumer-kolevka-civilizacije