Египат

Tоком октобра 2025. године археолози су дошли до бројних откића повезаних са библијским светом као и оних који непосредно припадају области библијске археологије. Нека се надовезују на открића из претходног месеца, нпр. откриће великог броја крилатих бикова и неоасирској престоници. Ипак, то откриће не досеже важношћу до откића из савремене Турске, где је у библијском граду који је био позорница новозаветних приповести, пронађен гробни простор великог значаја. Још значајније је откриће представља и проналазак остатака древноегипатске тврђаве на рути Хорусовог пута, заједно са открићем гробног места на подручју древног Ханана из времена насељавања Израила. Заједно, ови налази могу да осветле библијске приповести о изласку, путовању кроз пустињу и раном периоду насељавања у Ханану. Ипак, назначајније је откриће фрагмета неоасирског царског писма упућен јудејској владару и пронађеног у Јерусалиму.

Месец који је донео обиље материјала, у већини случајева посредно повезаног са античким библијским Израилом. Унутар тог обиља значајно место заузима откриће дредне производње арсенске бронзе на древној Елафатини, египатском острву које је непрекидно насељено шест миленијума. Друго место деле два открића, са једне стране су откриће нових хетистких таблица, највероватније са правним сасржајем, из периода краја Хетитског царства. Ове таблице, потенцијално могу да се покажу значајне за поређење са библијским законодавством, савезима, па чак и историјом (уколико открију амбијент који је обележио последње деценије анадолијске империје). Ипак, конкретно значајнијим се у овом тренутку показује откриће највећих познатих неосирских Ламасу (крилатзи бикови) који представљају сведочанство о моћи неоасирског царства, вековног противника Самарије и Јудеје и, истовремено, одражавају идеологију моћи која стоји у позадини симболике бика чији су аспекти препознатљиви и у библијском тексту. Коначно, прво место припада новим открићима који потврђују да су археолози на трагу гробнице последње египатске царице – Клеопатре – жене чији је бурни живот обележио широка друштвена дешавања која су резултирала политичком климом којом почињу новозаветни списи.

Открића повезана са мајем 2025. године омогућују нам јединствену шетњу кроз време током два миленијеума и простор, будући да повезују дешавања на широком подручју басена Средоземља, од древне Месопотамије, кишитског краљевства )или макар Саргоновом Акадског царства) до Крита, Миноја, па преко народа са мора, до обала северног Израила и, коначно, Јерусалима у последњим вековима прехришћанске ере.

Кушитско краљевство развило се у 8. в. пре Хр у региону 4. катаракте модерног Судана и трајало је преко хиљаду година, до око 350. год. Хр. ере. Од његових раних краљева, који су освојили Египат и следили архаичне облике египатске уметности у својој градњи и иконографији, до каснијег развоја аутохтоног система писања и краљица ратница које су се бориле против римских и пустињских војски, ово фасцинантно краљевство семењало и развијало током своје дуге историје. Кушити су користили египатску, јелинистичку и римску иконографију да изразе аутохтоне системе веровања. Курс ће се посебно бавити доказима из недавних археолошких теренских истраживања како би се материјална култура Кушита ставила у шири контекст и све већим доказима који указују на разноликост овог древног краљевства.

Трогодишња девојчица је током породичне шетње пронашла древни печат који просто пролази кроз време повезујући различите периоде библијске историје. Према научницима, проналазак се датира око 1800. година пре Хр., што је вероватно време праоца Авраама или је блиско његовом времену. Мотивом припада египатској култури чиме се потврђују библијски наративи о египатској доминацији регионом у времену праотаца Израила. Пронађено је у близини два древна града. Тел Азека, град повезан са легендарном борбом Давида и Голијата је можда један од најпознатијих библијских наратива. Међутим, и Бет-Шемеш је значајан град који у сећање дозива ранијег библијског хероја – Самсона.

Март 2025. год. обележен је археолошким открићима од врхунског значаја како за ширу област археологије библијског света до непосредно библијске археологије. Путујући мрежом новооткривених канала древне Месопотамије (на подручју савременог Ирака), није било могуће доспети до античке јудео-израилске територије. Ипак, то велике силе региона, Асирију и Вавилонију није спречило да се отимају за власт над облашћу древног Ханана. У тај сукоб се умешала и трећа регионална империја – Египат. Фараон Нехо II можда није успео да помогне свом асирском савезнику, али је ова превирања искористио да наметне своју власт региону. У тим узаврелим сукобима регионалних империје жртва су били мали народи и државе, и њихови владари. У конкретном случају, то је био последњи велики и праведни владар Јудеје, цар Јосија. Он је изгубио живот у близини Мегида и та чињеница је уграђена у темеље предања о коначном сукобу сила доба и сила зла, библијском предању које је можда једно од оних које је оставило највећи траг у савременој поп-култури – Армагедону. Коначно, ново истраживање у јерусалимској Цркви Васкрсења Христовог потврђује неке од детаља еванђелских приповести.

Порођај је увек сматран специфичним тренутком. У антици не само ризичним, већ и магијским. На свет долази нови живот и тај живот, као и она која га доноси на свет су веома рањиви и потребна им је помоћ и заштита. Ту помоћ и заштити су обично, у најранијем тренутку пружале жене које су помагале породиљама – бабице. Први спомен оваквих жена – као оних које имају нарочите вештине и у складу са тим звање, повезан је са Сумером. Библија пак сведочи о бабицама које су у Египту спасавале јеврејску новорођену децу осујетивши на тај начин, који се може сматрати првом грађанском непослушношћу, геноцидни план фараона и спасивши живот будућем избавитељу Израила – Мојсеју. Историјски контекст ових библијских описа вероватно је 13. в. пре Хр. У Египту бабице су биле посебно цењене. Сматране су штићеницама богиње плодности (Хекрете) која је приказивана у облику жабе. Овом еснафу су могле да приступе жене које саме нису имале или нису могле да имају децу.

Тим египатских и немачких археолога ископао је скривену погребну комору која припада Еди, ћерки Ђефаихапија, истакнутог званичника из 12. династије, на древној некрополи Асјут у Египту. Ђефаихапи, такође познат као Хепзефа, Хапидјефа или Ђефаихап, служио је као номарх (гувернер провинције) Асјута током владавине фараона Сенусрета I (познатог и као Сесострис I), који је владао отприлике од 1961. до 1915. пре Хр.

Током фебруара 2025. год. налазимо се на јединственом археолошком путовању које се креће од Египта, преко Саудијске Арабије и Израела до Помпеје. И док у империји „две земље“ посећујемо новооткривену гробницу Тутмозеса II, гробови откривени у Негевској пустињи откривају да је туда пролазио пут који је повезивао Арабију са Медитераном, омогућујући уносну трговину добрима и људима (пре свега женама). Коначно, пут нас води у Помпеју где је откривен антички спа-центар и величанствени фрескопис који нам открива ритуале повезане са древним Дионисовим (Бахусовим) мистеријама. Овај проналазак има паралеле са неким налазима на нашим подручјима.

Сматра се да су ови предмети, често направљени од камена, прожети магијским својствима и да су се носили као амајлије, мада су се понекад користили и као печати за отиске.Штавише, пошто је скарабеј имао важно религиозно значење, био је и један од најчешћих типова печата коришћених у старом Египту.