Египат

Открића повезана са мајем 2025. године омогућују нам јединствену шетњу кроз време током два миленијеума и простор, будући да повезују дешавања на широком подручју басена Средоземља, од древне Месопотамије, кишитског краљевства )или макар Саргоновом Акадског царства) до Крита, Миноја, па преко народа са мора, до обала северног Израила и, коначно, Јерусалима у последњим вековима прехришћанске ере.

Кушитско краљевство развило се у 8. в. пре Хр у региону 4. катаракте модерног Судана и трајало је преко хиљаду година, до око 350. год. Хр. ере. Од његових раних краљева, који су освојили Египат и следили архаичне облике египатске уметности у својој градњи и иконографији, до каснијег развоја аутохтоног система писања и краљица ратница које су се бориле против римских и пустињских војски, ово фасцинантно краљевство семењало и развијало током своје дуге историје. Кушити су користили египатску, јелинистичку и римску иконографију да изразе аутохтоне системе веровања. Курс ће се посебно бавити доказима из недавних археолошких теренских истраживања како би се материјална култура Кушита ставила у шири контекст и све већим доказима који указују на разноликост овог древног краљевства.

Трогодишња девојчица је током породичне шетње пронашла древни печат који просто пролази кроз време повезујући различите периоде библијске историје. Према научницима, проналазак се датира око 1800. година пре Хр., што је вероватно време праоца Авраама или је блиско његовом времену. Мотивом припада египатској култури чиме се потврђују библијски наративи о египатској доминацији регионом у времену праотаца Израила. Пронађено је у близини два древна града. Тел Азека, град повезан са легендарном борбом Давида и Голијата је можда један од најпознатијих библијских наратива. Међутим, и Бет-Шемеш је значајан град који у сећање дозива ранијег библијског хероја – Самсона.

Март 2025. год. обележен је археолошким открићима од врхунског значаја како за ширу област археологије библијског света до непосредно библијске археологије. Путујући мрежом новооткривених канала древне Месопотамије (на подручју савременог Ирака), није било могуће доспети до античке јудео-израилске територије. Ипак, то велике силе региона, Асирију и Вавилонију није спречило да се отимају за власт над облашћу древног Ханана. У тај сукоб се умешала и трећа регионална империја – Египат. Фараон Нехо II можда није успео да помогне свом асирском савезнику, али је ова превирања искористио да наметне своју власт региону. У тим узаврелим сукобима регионалних империје жртва су били мали народи и државе, и њихови владари. У конкретном случају, то је био последњи велики и праведни владар Јудеје, цар Јосија. Он је изгубио живот у близини Мегида и та чињеница је уграђена у темеље предања о коначном сукобу сила доба и сила зла, библијском предању које је можда једно од оних које је оставило највећи траг у савременој поп-култури – Армагедону. Коначно, ново истраживање у јерусалимској Цркви Васкрсења Христовог потврђује неке од детаља еванђелских приповести.

Порођај је увек сматран специфичним тренутком. У антици не само ризичним, већ и магијским. На свет долази нови живот и тај живот, као и она која га доноси на свет су веома рањиви и потребна им је помоћ и заштита. Ту помоћ и заштити су обично, у најранијем тренутку пружале жене које су помагале породиљама – бабице. Први спомен оваквих жена – као оних које имају нарочите вештине и у складу са тим звање, повезан је са Сумером. Библија пак сведочи о бабицама које су у Египту спасавале јеврејску новорођену децу осујетивши на тај начин, који се може сматрати првом грађанском непослушношћу, геноцидни план фараона и спасивши живот будућем избавитељу Израила – Мојсеју. Историјски контекст ових библијских описа вероватно је 13. в. пре Хр. У Египту бабице су биле посебно цењене. Сматране су штићеницама богиње плодности (Хекрете) која је приказивана у облику жабе. Овом еснафу су могле да приступе жене које саме нису имале или нису могле да имају децу.

Тим египатских и немачких археолога ископао је скривену погребну комору која припада Еди, ћерки Ђефаихапија, истакнутог званичника из 12. династије, на древној некрополи Асјут у Египту. Ђефаихапи, такође познат као Хепзефа, Хапидјефа или Ђефаихап, служио је као номарх (гувернер провинције) Асјута током владавине фараона Сенусрета I (познатог и као Сесострис I), који је владао отприлике од 1961. до 1915. пре Хр.

Током фебруара 2025. год. налазимо се на јединственом археолошком путовању које се креће од Египта, преко Саудијске Арабије и Израела до Помпеје. И док у империји „две земље“ посећујемо новооткривену гробницу Тутмозеса II, гробови откривени у Негевској пустињи откривају да је туда пролазио пут који је повезивао Арабију са Медитераном, омогућујући уносну трговину добрима и људима (пре свега женама). Коначно, пут нас води у Помпеју где је откривен антички спа-центар и величанствени фрескопис који нам открива ритуале повезане са древним Дионисовим (Бахусовим) мистеријама. Овај проналазак има паралеле са неким налазима на нашим подручјима.

Сматра се да су ови предмети, често направљени од камена, прожети магијским својствима и да су се носили као амајлије, мада су се понекад користили и као печати за отиске.Штавише, пошто је скарабеј имао важно религиозно значење, био је и један од најчешћих типова печата коришћених у старом Египту.

Јануар текуће године омогућио нам је сусрет са бројним археолошким открићима. Међу њима два нарочито значајна долазе из Египта. И док открића у посмртном храму Хатшепсут и близини истог омогућују боље разумевање недовољно историјски осветљеног периода древне империје, анализа египтаске мумије која се налази у Италији потврђује да је црна смрт била позната древним Египћанима, а можда и библијским писцима. Коначно, јединствена култна структура у Јерусалиму, недалеко од Соломоновог храма указује нам на постојање дисидентских култова у јудејској престопници, али и потврђује библијска сведочанства о верској политици царева-реформатора.

У вековима пре успона библијског Израила, периода познатог као касно бронзано доба (око 1550–1200. пре Хр.), Ханаан је био подељен међу бројним краљевствима којима се управљало из градских средишта. Средином 14. в., ова краљевства су била под влашћу Египта, једног од великих империја тог времена, и у потпуности су учествовала у дипломатским односима са својим египатским господарима. Драгоцени документи откривени у Тел ел-Амарни у Египту укључују не само писма која су друга велика царства слала фараонима, већ и она писана у име владара хананских држава. Ова хананска писма Амарне пружају непроцењив увид у друштвену и политичку стварност са којом су се суочавали краљеви у Ханану током овог периода. У Fall 2024 issue of Biblical Archaeology Review., Алис Мендел (Alice Mandell) нас упознаје са овом важном колекцијом у свом чланку Писма фараону: Ханаанска писма Амарне.