ДРЕВНА ГРЧКА И ЊЕНА РЕЛИГИЈА – поглед ка западу библијског света

Током тзв. грчког мрачног доба које је претходило тзв. архајском периоду људи су били раштркани широм грчких територија у малим пољопривредним насељима. Она временом постају већа и утврђена, а образована су око пијаце (агора) као места окупљања заједнице. Ове заједнице развиле су неке облике локалне управе и осмислили су одређена правила живота (законе). Временом је почето убирање пореза. На тај начин је обликован град-држава тј. полис. Сваки од  полиса имао је свог божанског заштитника (патрона) којем су грађани приносили жртве и указивали поштовање верујући да од њих добијају заштиту и да им они омогућују напредак. Полиси су убрзо почели да формирају своје војске, а тешко хоплитски војници су обучавани да се боре у масивној формацији званој фаланга. Стајали су раме уз раме штитећи војника до себе штитом. Ова техника играла је важну улогу у персијским ратовима и помогла је Грцима да изграде своје царство. Херодот је писао да грађани грчких полиса имају заједничку касу, језик, храмове, верске ритуале и сличне обичаје, али је сваки полис имао своје специфичности. Спартом су владала два краља и савет старешина. Наглашавало је одржавање јаке војске, док је Атина ценила образовање и уметност. У Атини је сваки мушки грађанин имао право гласа, тако да је њима владала демократија. Уместо да има јаку војску, Атина је задржала своју морнарицу.

Град-држава, или полис, била је структура заједнице античке Грчке. У старој Грчкој је формирано преко 1.000 градова-држава, али главни полиси су били Атина (Атина), Спарти (Спарта), Коринт (Коринт), Тива (Тива), Сиракуза (Сиракуза), Егина (Егина), Родос ( Родос), Аргос, Еретрија и Елис. Храмови и управне зграде су се обично налазиле на средишњим узвишењима полиса због чега су се називали акро-полиси (акропољ) тј. изнад града. Сваки град-држава је био организован са урбаним центром и околним селима. Један од највећих полиса, Спарта, у време свог зенита, контролисала је око 300 квадратних миља територије. Економија свих полиса била је заснована на пољопривреду, а земља је сматрана највреднијим ресурсом полиса. Већина полиса је збацила своје наследне краљеве и њима је владао мали број богатих аристократа који су монополизовали политичку моћ и најквалитетнију земљу. Неки од њих су тврдили да потичу од самих богова. Сиромашни нису имали политичка права и често су били подређени због чега су постојали стална напетост и поверемени сукоби. Један од начина да се предупреде сукоби и ублажи напетост била је колонизација Раст становништва натерао је многе људе да се из матичних области населе у ретко насељена подручја Грчке и Егеја. Колоније су се појавиле од Средоземног мора, преко мале Азије до Црног мора, као и у областима северне Африке. У времену од 750-600. год. пре Хр. постојало је више од 1500 колонијалних грчких полиса.

Даљи раст становништва довео је до производње робе широке потрошње (грнчарија, тканина, вино и метални производи). Трговина поменутим производима учинила је да се неки људи, који обично нису били припадници древне аристократије, обогате. Нови слој богатих људи противио се неконтролисаној моћи аристократске. Они су уз помоћ војних вођа покушали да се изборе за своја права, али су неки од војних вођа постајали тирани,  подједнако аристократски као и олилгарси протвив којих су се борили. Било је и просвећених тирана (Фејдон из Аргоса, Теагенес из Мегаре) који су заступали опште интересе грађана. Власт тирана није била дуговечна и, стога, у класичном периоду долази до политичких реформи чија је последица била формирање старогрчке демократије (владавина народа). Грчки полиси су се вероватно развили због физичке географије медитеранског региона. Пејзаж карактерише стеновито, планинско земљиште и многа острва. Ове физичке баријере су довеле до тога да су популациони центри били релативно изоловани један од другог. Море је често било најлакши начин за путовање.

Колонизација и миграције су имале значај и стога што су прошириле грчки утицај, уметност и књижевност. То, тзв. архајско време овековечено је у знаменитим делима као што су Илијада, Одисеја, развој вајарства, математике исл. Економски, политички, технолошки и уметнички развој архајског периода припремио је грчке градове-државе за монументалне промене у наредних неколико векова, али и миленијумима до данас. Један пример њиховог наслеђа су Олимпијске игре.

Осим војне, аристократске и економске олигархије, постојали су слободни грађани који су имали право гласа, али и прилично обесправљене категорије друштва међу којима су били робови чија је снага и способност коришћена у готово свим областима друштва. Процењује се да је 5-4. в. пре Хр. само у Атини било 60-80.000 робова, а да је свако домаћинство имало 3-4 роба, с тим што је положај робова у Атини био значајно бољи него у другим полисима (на неки начин су сматрани члановима домаћинства, имали су слободу веровања и свечано су дочекивани), али ипак нису имали права која су уживали слободни грађани и могли су бити продани у било ком тренутку. Чак је прогресивни мислилац, Аристотел, робове означавао као живо власништво или власништво које дише.

Штавише, и сами слободни грађани могли би запасти у дужничко ропство уколико нису били у стању да плаћају закуп земље власнику исл. Многи робови су били ратни заробљеници који су каткад били приморани да служе корисницима мушких јавних кућа. Робови су се делили на демосе (власништво града, радници на јавним добрима или у градској администрацији)и приватни. Највећи број робова радио је на пољопривредним добрима, у рудницима и каменоломима или су обављали занатске послове које су познавали. Тзв. домаћи робови су имали лагоднију позицију учитеља, пратиоца господара исл. Робови су могли бити физички кажњавани, па чак и мучени јер тело роба је одговорно за сва његова недела, док је телесна казна последња казна коју треба изрећи слободном човеку – како је тврдио државник и интелектуалац Демостен.  Већина робова је у том статусу остајала до смрти, мада су неки ослобађани од стране господара или у процесу откупа  од дужничког ропства. Роб је у најбољем случају морао да купи пут до слободе плаћајући господару суму која је барем била једнака његовој вредности. Међутим, роб је ретко имао приступ средствима и евентуално је могао затражити тзв. пријатељски зајам од господара. У том случају је и даље морао да испуњава одређене обавезе према свом бившем господару док зајам не буде отплаћен. Еманципација је, дакле, била само делимична.

Хелиоти су били нарочита категорија робова карактеристична за Спарту. Живели су областима Лаконије и Месеније и припадали су полису. Водили су стабилан живот и била је мања вероватноћа да ће бити продани. Хелиоти су имали могућност напредовања, јер је плодно земљиште региона омогућавао економску удобност, а вишак средстава је даван и робовима који тако да је шест хиљада хелиота 223. пре Хр. купило своју слободу. Два века раније, према сведочанству Херодота, хелиота је било седам пута више него слободних грађана Спарте, што је стварало напетости и водило могућим побунама, због чега је већина спартанских институција, према сведочанству Тукидида, била формирана тако да их штити од побуне хелиота. У циљу заштите од непријатеља који стално чека, како је писао Аристотел о хелиотима, са њима се поступало  сурово, говорио је Плутарх, а та суровост се видела и у чињеници да су хелиоти сваке године били изложени безразложном батињању како никад не би заборавили да су робови. Сваке јесени, Спартанци су објављивали рат хелотима, што је значило да је део њих могао бити побијен без икакве осуде верских институција. Спартанци су у потпуности искористили популацију хелота када су попуњавали редове својих трупа за ратове против других држава. Ипак, све ове мере предострожности нису спречавале периодичне побуне хелиота. Чини се да су сличан положај имали и пенести у области Тесалије, мада су они пре били у позицији средњевековних кметова. Тесалија била је изразито плодна и ненасељена, што је осигуравало да су пенести могли удобно да плате свој порез господарима те су неки чак били и богатији од својих господара, ако је веровати Архемаху, писцу из 3. в. пре Хр.

Жене су, такође, биле доста обесправљена категорија у грчком друштву. Савремене представе Амазонки, племена независних жестоких и моћних ратница су надахнуте стварним номадским женама које су живеле у евроазијској степи и говори много о положају жене у друштву древне Грчке. Оне су приказане као претња патријархалном поретку, а већина верзија мита види како их је преварио и савладао херој Херакле, крајњи симбол мушке снаге. Идеал грчке жене овековечен је у Пенелопи, жени краља Одисеја која одбија стотине удварача, мирна, посвећена својим кућним обавезама и, што је најважније по стандарду дана, одана свом мужу. Разматрање улоге жене у друштву разликовало се од полиса до полиса. Животи Спартанки разликовали су се од живота Атињанки. Ни једне ни друге нису биле равноправне са мушкарцима, а статус који су имали битно је одређивао и квалитет њиховог живота који је углавном био ограничен на дом. Мушкарци би служили полису – држави – док је домен жена био дом. На горњим спратовима налазиле су се женске одаје куће (гинекон). 

Од жена се очекивало да рађају и подижу децу и обављају кућне послове. У брак су ступале између тринаесте и петнаесте године (у Спарти тек од двадесете). Историчар Тукидид је у 5.в. пре Хр. писао да је највећа слава жене да се о њој најмање прича међу мушкарцима, било у похвалама или окривљавању. Спартанке су по рођењу детета добијале привилегован статус, могле су да поседују земљу, а будући да су мушкарци често били у ратним походима, управљале су и домаћинствима. Спартанке су, такође, имале бољи приступ образовању од својих колега у другим грчким полисима. Њихово рано образовање одвијало код куће, али жене су препознате као кључни део спартанског друштва. Краљица Горго, супруга краља Леонида, нпр. била је школована у књижевности, култури и физичком васпитању (борбеним вештинама). Важила је за жену велике мудрости која је била и краљевски саветник.

Простор где су жене могле да остваре висок степен слободе и утицаја била је религија. У ствари, највиша верска функција у држави – висока свештеница Атине Полиас – била је женска улога. Овај, и други слични положаји у атинским религиозним култовима, омогућили би носиоцима функција одређени степен јавног утицаја, а у неким случајевима приходе и имовину. Међутим, чешћа – и свакако стварна – професија за многе жене тог времена била је професија сексуалних радница које су се делиле у две категорије. Хетаира је моглада чита и пише и била је повезана са вишим слојевима друштва, слично гејшама у јапанској култури. Порнаи је била жена из јавне куће коју су могли да користе сви који су могли то да финансијски приуште.

Уопштено, жене су биле искључене из уметности, али једна од најславнијих песника древне Грчке била је жена по имену Сапфо. Рођена у Ересосу или Митилени на острву Лезбос, вероватно у богатој породици. Сапфини текстови и поезија били су изузетни по својим искреним приказима страсти и сексуалности - посебно између жена. Једна од жена која је оставила значајан траг у грчкој уметности била је Кора из Сикиона (око 650. год. пре Хр). Она је, са својим оцем уметником, Дибутадесом, заслужна за проналазак рељефног моделирања. Према популарној причи, Кора се заљубила у једног од шегрта свог оца и оцртала обрисе његовог лица угљеном на зиду. Дибутадес је касније испунио обрис у глини, стварајући први рељеф.

 

Грчка религија је блиско повезана, али не и идентична, са грчком митологијом. Грци нису имали реч за саму религију; најближи термини су били побожност и култ. Порекло грчке религије сеже у најудаљенију прошлост, а у свом најразвијенијем облику трајала је више од миленијума, од Хомеровог времена (9-8. в. пре Хр.) до 4.в. хр. ере. Најупечатљивија карактеристика грчке религије било је веровање у мноштво антропоморфних божанстава под једним врховним богом. Свештеници су водили рачуна о култу, али није било ни светих књига.

Вера у богове и вршење култних радњи били су веома значајни за Грке. Велики корпус митова који се баве боговима, херојима и ритуалима отелотворио је поглед на свет грчке религије и остао је њено наслеђе. Митови су варирали током времена. Од позног 6. в. пре Хр., митови и богови су били предмет рационалне критике на етичким или другим основама. Сваки грчки полис имао је низ јавних празника током године који су имали за циљ да обезбеде помоћ свим боговима који су на тај начин били почашћени. Подсећали су богове на пружене услуге и тражили њихову заштиту.

 

Грчка религија може да се схвати као резултат мешања верских уверења и обичаја између бројних племена која су говорила грчки језик, а која су се населила на грчким територијама током 2. миленијума пре Хр. и веровања староседеоца, Пелазга. На врху пантеона био је индоевропски бог неба, грома и муње Зевс, али постојао је и критски бог неба, чије су рођење и смрт прослављани у ритуалима и митовима који су били сасвим другачији од оних које су донела грчка племена. Главни грчки богови су повезивани са Олимпом. Када су се тамо успоставили на упадљивом положају, олимпски богови су почели да се идентификују са локалним божанствима. Политеистичка грчка религија је обухватала безброј богова, од којих је сваки представљао одређени аспект људског стања, па чак и апстрактне идеје као што су правда и мудрост, могу имати сопствену персонификацију. Најважнији богови, међутим, били су богови Олимпа на челу са Зевсом (Атина, Аполон, Посејдон, Хермес, Хера, Афродита, Деметра, Арес, Хад, Хепхаистос, Дионис).

 

Име Дионис се појављује на Линеарним Б таблицама, тако да је врло вероватно да је његово обожавање било део микенске религије. Његови поклоници и познати као менаде (буквално „луде жене“) по планинским падинама и у екстази, практикују кидање живих жртава на комаде (спарагмос) и конзумирање сировог меса (омопхагиа). У градовима Дионисов култ је укроћен пре 500. год. пре Хр. Трагедија се развила из хорске песме Диониса. У 7-6.в. пре Хр., периоду који карактерише уздизање тирана граде се храмови, успостављају празници и јављају религије мистерија, пре свега елеузејске мистерије. Мистерије су нудиле личнији, мање удаљени однос са божанским. Поклоници мистерија су једном или два пута одлазили у Елеусину где су иницирани у религију стичући тајна знања која су им омогућавала загробни живот.

 

Током 6. в. пре Хр.,, рационалистичко размишљање јонских филозофа представљало је озбиљан изазов традиционалној религији. Хераклит из Ефеса и Ксенофан из Колофона су презирали култ и богове. Софисти су својим немилосрдним испитивањем прихваћених вредности наставили процес. Није познато колико је њихова критика имала утицаја у широким масама народа. Партенон и други атински храмови више истичу моћ Атињана пре него њихово страхопоштовање према боговима, али они нису заборављени.

Празници су изражавали друштвени аспект религије. Углавном аграрног порекла празници су углавном били сезонски. Многи празници су били старији од божанстава са којима су се повезивали, односно постојећи празници су често накнадно повезани са олипрским боговима. Осим јавних празника свако је могао да принесе жртву у било ком тренутку. Улога свештеника је била да одржава храм чистим; обично му је загарантован неки део жртвоване животиње.

Популарна религија је цветала упоредо са градским култовима. Сељаци су обожавали свеприсутна сеоска божанства, као што су аркадијски бог-јарац Пан, заштитник стада, нимфе (које су,  помагале женама при порођају) исл. Веровали су у духове природе као што су сатири и  кентаури. Међу популарнијим празницима биле су сеоске дионисије које су вршене уз фалусни стуб; Антхестериа, када се наносило ново вино и приносили жртве мртвима; Тализија, прослава жетве; Таргелија, када је жртвени јарац преузео заједничку кривицу; и Пианепсиа, гозба пасуља. Жене су славиле Тезмофорију у част Деметере и сећање на Адонисову смрт уз јадиковке. Магија је била широко распрострањена. Чаролије су биле исписиване на оловним плочама. Статуе Хекате, богиње вештичарења, стајале су испред станова, док је Панов лик био тучен биљем у време несташице меса.

 

Грчка религија није била прозелитска, али се ширила посредством процеса колонизације и оснивања нових полиса чији су становници са собом доносили и своја веровања. Истовремено, постојао је синкретистички процес који подразумевао идентификовање богова других народа са грчким божанствим (Артемида је нпр. идентификована са главном богињом Ефеса, божанством плодности). Након што је Александар створио царство које је обухватало мноштво полиса божанства која нису била превише блиско повезана са одређеним местом постала су истакнутија. Процветали су и култови мистерија, који су појединцу нудили личну вредност у великом и равнодушном свету (Кабеири са Самотраке, култови Изиде и Сераписа исл).

Древни Грци персонификовали су сваки аспект свог света (природног и културног) и своја искуства у њему. Земља, море, планине, реке, обичаји нечији удео у друштву и његовим добрима посматрани су кроз натуралистичку призму. Хесиода  је разликовао антропоморфна божанства и персонификације природних или културних феномена које рађају једно друго.  Нека божанства имају епитете који изражавају одређени аспект њихових активности. Зевс је познат као Зевс Ксениос. Могуће је да је Ксеније првобитно био независно божанство, које је апсорбовао Зевс у процесу синкретизма.

У грчкој имагинацији, књижевности и уметности, боговима су дата људска тела и карактери - и добри и лоши - и баш као и обични мушкарци и жене, венчавали су се, рађали децу, свађали се и у причама грчке митологије директно су се мешали у људске послове. Хомерски богови, суштински, чине супераростократију. Поклоници ових богова не верују у награду или казну после смрти. Сваки успех у овом животу показује да су богови добро расположени, а неуспех да је неки од њих гневан. Грци су знали шта је љутило њихову смртну аристократију и изводили су закључке о понашању богова.

Хомерово друштво је раслојено, од Зевса до најподлог просјака. Понашати се у складу са својим уделом значи понашати се у складу са својим статусом. Зевс, најмоћнији ентитет у Хомеровом универзуму, свакако има моћ да превазиђе свој део; али ако то учинио други богови неће одобрити. Хомер говори и о херојима, највећим живим ратницима око чијих гробница су ницали култови. Они су обожавани као најмоћнији од смртника. Историјски ликови могу бити уздигнути у статус хероја након смрти. Пошто су најмоћнији од мртвих, хероји добијају приносе погодне за хтонска (подземна) божанства.

Космогонијау древној грчкој није била уједначена. Хесиодова теогонија је једина која је преживела у више од фрагмената. Он бележи генерације богова од Хаоса  преко Зевса и његових савременика до богова који су имали два божанска родитеља (нпр. Аполона и Артемиду) и смртника који су имали једног божанског родитеља (нпр. Херакле). Хесиод користи односе божанставу да објасни зашто је свет такав какав јесте и зашто је Зевс, треће врховно божанство Грка, успео да одржи своју надмоћ, а његови претходници нису. У суштини, Зевс је бољи политичар и има равнотежу моћи, практичну мудрост и добар савет на својој страни.

Код Хомера само су богови бемсртни, али су и смртни људи могли да се уздигну у статус богова као што је то учинио Херакле. Остале смртнике Хермес је водио у царство Хада; али пут је ишао преко мочварне реке Стикс преко које је покојнике превозио Харон који је за то морао да буде плаћен.Првобитно, само велики грешници попут Иксиона, Сизифа и Титија, који су лично увредили богове, били су кажњени у Тартару. Учења орфичара развијала су схватања према којима су Еак, Минос и Радамантус судили мртвима који би потом били послани у Тартар или на Острва Блажених. Зли (и то не сви) су могли да поврате своје небеско стање после дугих периода очишћења. Мртвима је било дозвољено да бирају жреб за своју следећу реинкарнацију. Након тога су пили из потока Лете, реке заборава, и заборавили сва своја претходна искуства.

Грчка религија није била заснована на писаној вери или корпусу догми. Ипак, неки свети списи опстају у облику химни, пророчанстава, натписа и упутстава мртвима. Најсложеније су Хомерове химне, од којих су неке можда компоноване за верске празнике, иако је њихова тема је скоро у потпуности митолошка. Делфска пророчанства се цитирају из литерарних извора, али је њихова поузданост упитна. Питања урезана на пресавијеним оловним плочама пронађена су у Додони, а детаљна упутства мртвима, исписана на златним листићима и вероватно орфичком инспирацијом, пронађена су у грчким гробовима у јужној Италији. Фрагменти папируса сличног карактера пронађени су у гробовима у Македонији и Тесалији. Магијске праксе су укључивале гледање у изнутрице жртвованих животиња и пророковање на основу њих. Поред формалних и јавних верских обреда постојали су и бројни обреди који су били отворени и познати само иницираним посвећеницима у мистерије.

У најранија времена божанства су обожавана у природним храмовима: шумама, пећинама, на планинским врховима. Микенска божанства су имала место у краљевској палати. Каснији храмови имали су: сакралну област (теменос) са олтаром и сакралним предметима; светиште и узвишено светише (наос) у којем је похрањен кип божанства. Први храмови су били једноставне конструкције и грађени су од дрвета, али је дрво до краја 7.в. пре Хр. уступило место мермеру, а храмови су постали већи и праћени низом стубова који су их окруживали са свих страна. Светишта хероја била су далеко мање разрађена и имала су јаме за приносе. Позната су и минијатурна светилишта.Временом би читав комплекс храмова мањим боговима могао да никне око главног храма, стварајући велики сакрални комплекс, често изграђен на акропољу који доминира градом или околином. Храмови су  добијали новчане донације и посвете кипова, фонтана, па чак и зграда од верника.

Већина пророчких светилишта укључивала је подземну одају, али у Делфима није пронађен ниједан траг такве, иако се за Питију увек говорило да се спушта. У пророчишту Трофоније, откривеном 1967. у Левадији, инкубација (ритуални сан за изазивање сна) практикована је у рупи. Најпознатији центар инкубације био је Асклепије у Епидауру. Његов храм је био опремљен салом у којој је полубог саветовао болеснике у сновима. Прорицање је такође било широко практиковано у Грчкој. Аугури су тумачили лет птица, док су снови, па чак и кијање, сматрани злослутним. Видовњаци су такође прорицали по облику дима олтара и конформацији утробе жртвених животиња. Није било званичног свештенства, пошто верска и световна сфера нису биле оштро подељене, постојали су верски практиканти који су помагалиу процесу приношења жртава. Није постојала неопходна кореспонденција између пола божанстава и пола свештеника. Хера и Атина су фаворизовале свештенице, али су Изида и Кибела фаворизовале свештенике. Аполон је инспирисао Питију (свештеницу) у Делфима, али свештеника у Птону. Уопштено, позиција свештеника је била свима доступна. Онај који би пристуио свештеничком позиву носио би свету траку и постао би заштићен од напада. Свештеници су служили одређеном богу, али нису нужно били верски стручњаци. За теолошка питања грађанин је могао да се консултује са државним службеником који је био упућен у верска питања. Жене би такође могле да буду свештеници. Свештенице су имале додатно ограничење да су најчешће биране зато што су биле невине или после менопаузе.

Празници су били бројни, али немамо прецизних података о томе шта су укључивали. Међу сложенијим била је Панатенеја. Слављена је у позно лето уз приношење жртава Атини, процесију, трку са бакљама, атлетска такмичења, лажне борбе и бардске рецитације. У Атини се у пролеће славила Велика Дионисија. На крају ритуала кип божанства је одношену Дионисово позориште, где је председавао драматичним такмичењима. Он је, као и његов рурални пандан, укључивао фалусне карактеристике. Олимпијске игре су биле део великог празника посвећеног Зевсу. Одржаване су једном у четири године, и тада је проглашавано примирје између грчких полиса који су били у рату. Прослава је трајала пет дана. Жртвовање и либација приношени су на Зевсовом олтару. Такмичари и судије положили су заклетву да ће поштовати правила; одржане су процесије; бардови рецитовали; а победници су одликовани на државним гозбама. Празници су били прилика и за музичка надметања.

Грчка религија је подразумевала бројне, разноврсне и обилне жртве приношене боговима. Жртва је представљала главни доказ побожности. Богови су се задовољили спаљеним делом жртве, док су свештеници и поклоници делили остатак меса. Различите животиње биле су свете за различита божанства. Хомер описује праксу ритуалног прања пре жртвовања, посипања јечменим зрном и давања симболичних приноса косе. Жртава је морала да буде без недостатака. Увече је приношена жртва хтонским силама.  Жртвовање је претходило биткама, склапању савеза исл. Жртвовање људи је постојало, али је било изузетно ретко. Ако се под „грчком религијом“ подразумевају веровања о грчким боговима и њиховим односима са човечанством као што је забележено у преживелим списима од Хомерових песама па надаље, онда је грчка религија еволуирала, али је култ био статичан, као и у већини култура. Вековима су се примењивале праксе које верници више нису разумели.

Верска уметност и иконографија су значајан извор за проучавање грчке религије, али често нас оставља без битних информација. Добро познати саркофаг Аиас Триадхос са Крита, на пример, приказује свештеницу која (обучена у кожну сукњу) помаже при жртвовању, окружена секирама са венцима на којима стоје птице.  У најранијем периоду теракоте статуете божанстава биле су мале и грубе, док су старе култне слике биле направљене од дрвета и обично су се приписивале Дедалу. Када су се уметници окренули бронзи и мермеру, антропоморфна божанства су приказала као идеализована људска бића. Вештина грчких вајара достигла је готово беспримерну висину у новим храмовима на атинском Акропољу, али висока достигнућа у визуелним уметностима указује на присуство високог нивоа естетске свести, ништа не говори о религијском искуству.
Библијски Израил у интеркацију са грчком културом долази у периоду Александрових освајања, премда су контакти постојали и раније будући да су становници Месопотамије, Ханана и египта од најранијих времена били у контакту са народима са којима су делили источне области Средоземља.
Период после смрти Александра Великог означио је колебање јеврејске заједнице између његових наследника. За власт над подручјем Јудео-Израила вековима су се борили грчки владари Египта, Птоломеји, и Грчки владари Сирије (Селеукиди). Чини се да су Птоломеји имали више слуха за особености јеврејске вере и културе, док су Селеукиди били склонији најсилном наметању хеленизма и политеистичког култа. И док је селеукидска агресија довела до чувених Макавејских устаника у којима је јеврејска матица обновила самосталност под макавејско-хасмонејском династијом, птоломејска (макар и ограничена) толеранција подарила је свету први превод Старог завета, знамениту Септуагинту.

Свет грчке културе је онај у којем је рођено хришћанство. Иако су сви новозаветни аутори били Јевреји (изузев ап. Луке који је био Грк), њихови списи су писани грчким језиком. Посланице св. ап. Павла одражавају амбијент грчке култре и религије, премда је за хришћанство интеракција са грчком религијом у њеном основном смислу била ограничена. Чини се да је снажнија интеракција постојала са религијама мистерија чију терминологију каткад користи ап. Павле, а са чијим раним псеудохришћанским формама полемише ап. Јован у својим антидокетистичким (антигностичким)  исказима. Однос хришћана према грчком наслеђу, стога, био је амбивалентан.

 

Анђела Радмановић, Тринаеста београдска гимназија

Дрина Мина Станисављевић, Тринаеста београдска гимназија