ЕЛАМ – краљевство са источних обода библијског света

Елам је био регион на Средњем Оријенту који одговара савременим јужноиранским и јужноирачким провинцијама чија цивилизација сеже унатраг до 3200. а траје до 539.год. пре Хр.Током неколико миленијума његове историје границе Елама су варирале, не само од периода до периода већ и са тачке гледишта особе која га описује. На пример, месопотамски извори дозвољавају да у касном 3. миленијуму пре Хр. Елам означава целу персијску висораван. Културни, ако не и политички, утицај Еламита у том периоду се протезао далеко изван тих граница достигавши централну Азију, Авганистан, Пакистан и јужне обале Персијског залива. Име потиче од акадског израза са значењем високо и означава високу земљу, док су Еламити себе називали Халтами (или Халтамти) тј. горштаци. Према таблици народа, Елам је био Симов син (Пост 10:22 уп. 1Дн 1:17) али се то не може потврдити ванбиблијским подацима. Еламитско линеарно писмо није дешифровано а језик не припада ни једној данас познатој језичкој групи. Еламити усвајају клинасто писмо у контакту са Сумерима и оно што знамо о најранијем периоду ове цивилизације долази из месопотамских извора. Штавише, први познати (и дешифровани) спомен Елама потиче из сумерске листе краљева која садржи кратак навод о првом рату забележеном у историји (око 2700. год. пре Хр). Текст сведочи о победи коју је над Еламитима извојевао сумерски краљ Киша Енемебарагеси вративши се из рата са богатим пленом.

Еламитска култура развија се паралелно са предсумерским културама Месопотамије (тзв. убаидски период, 5000-4100. пре Хр.). Елам је био уско повезан са Месопотамијом која је користила сировине овог региона (дрво, камен, племените метале, лапис исл.). Крај еламитске цивилизације поклапа се са првим годинама Персијског царства и освајањима оснивача Ахеменидске династије (цар Кир II Велики, 550.-530. пре Хр.) али еламитска култура је оставила значајан траг на Ахемениде а еламитски језик је био један од три званична језика царствана на којем је написан Бехистунски натпис Дарија I Великог. Чини се да је предзороастричка религија Персије, такође, била под утицајем еламитских веровања. 

Елам се разликовао од себи савремених култура које су се појавиле у долини Нила и земљама Месопотамије по томе што се његова физичка конфигурација састојала од пољопривредних богатих нижих урбаних центара и просперитетних планинских сточарских заједница са приступом пожељним ресурсима као што су дрво, камен и метали. То је био територијални састав који је подстакао разнолику, динамичну и отпорну цивилизацију.

Најзначајније податке о Еламу доносе нам сумерски, акадски и асирски списи као спорадични спомени у Библији. Према тврдњи неоасирског императора Асурбанипала Елам је освојен и темељно опустошен 647-646. пре Хр. али су археолошка ископавања показала да натпис више рефлектује царску пропаганду него историјску стварност. Чини се да су еламити увек били више савез различитих народа окупљених око градова-држава (Аван, Аншан, Шимашки и Суса) који су били регионална средишта него кохезивна етничка скупина. Артефакти пронађени у Сузи сведоче да је овај град одржавао трговачке односе са удаљеним областима, укључујући и Индију. Чини се да су Еламити били трговачки посредници између Месопотамије и области које су се налазиле даље на истоку. Врхунац су досегли током средњег еламитског периода када је основано Еламитско царство чија је политичка моћ била значајна.

Најпознатији еламитски владари били су Унташ-Напириша (1275-1240. пре Хр., градитељ Дур Унташ тј. Чогха Занбил комплекса зигурата и храмова) и Шутрук-Накхкунте (1184- 1155. пре Хр.) оснивач еламитског царства. У каснијем делу периода Елам се придружује вавилонско-мадијанској колацији која је срушила Неоасирско царство. Даљим сплетом околности Мадијан је ојачао и постао регионална сила која се накнадно ујединила са Персијанцима, док је Елам постао део новонасталих империја.

Протоеламитски период (3200-2700. пре Хр.) је нерасветљен, јер је његова историја повезана са још увек недешифрованим линеарним писмом које се развило око 3200 год. пре Хр. и употребљавалодо времена када је под сумерским утицајем замењено клинастим писмом (2700. год. пре Хр.). Највећи део докумената и артефакатаоткривен је у Сузи. Тамошњи артефакти откривају да су Еламити били веште занатлије. Њихова керамика је високог квалитета и аутохтона. Заправо, керамика, накит, отисци и метални предмети протоеламитског периода не одговарају ниједној другој цивилизацији у региону као ни у свету тог доба. Друге цивилизације тог времена давале су предност људским фигурама у својој уметности или антропоморфизованим животињама док су Еламити животиње (нарочито псе) стављали у фокус своје уметности. Они су присутни на рељефима пронађеним у Сузи уместо људских бића, вероватно као људски заступници у причању легенде или мита. Међу најпознатијим уметничким делима овог периода је дело у облику пажљиво обликованог сребрног бика који клечи. Он је обучен у украшену хаљину и држи нешто што изгледа као посуда за пиће.

Жене у еламској култури и уметности представљане су као једнаке мушкарцима. Рељефи приказују жене и мушкарце у истој величини и у равноправном односу што је био израз концепта једнакости (који је рециомо био стран египатској уметности). Не постоје писани записи (као код Персијанаца) који директно говоре о равноправности жена али еламска уметност представља јасно сведочанство те идеје. Међу најбољим примерима за то је статуа краљице Напирасу, жене Унташ-Напирише, која приказује краљицу у истој краљевској одећи коју носи и сам краљ. Цилиндарски печати такође приказују мушке и женске фигуре, обично мужа и жену, као једнаке. Уметност Елама преноси визуелни приказ достигнућа једне од најтрајнијих култура у древном свету која се развила између Месопотамије, „колевке цивилизације“, и иранске висоравни. Јединствене карактеристике еламитске уметности су монументални планински рељефи уклесани поред пећина, водопада и на врховима планина и представљање женских верских и политичких елита. Међу омиљеним примерима еламитске уметности су осликана грнчарија, скулптуре од кречњака и теракоте, елитни златни прстенови и сребрне сирене.

Староеламитски период (2700-1600. пре Хр.) јевреме стандардизације еламитске културе која свој пуни развој досеже током владавина династија Авана (Аншана) и Сузе иСимашки. То су и три династије које су узастопно владале. Краљеви ових династија помињу се у списку краљева Сусе старовавилонског периода. Документ наводи дванаест имена краљева Сусе а затим дванаест краљева Авана и, коначно, дванаест краљева Симашкија. Не спомињу се године владања тамошњеих краљева нити породична сукцесија. Нека имена позната су и из других извора, сусијских или месопотамских. Аван (Аншан) династија (2350-2150. пре Хр.) је владарска кућа једног града са два имена. Владари ове династије су први који су развили, документима потврђене, трговачке уговоре са месопотамским краљевствима. Саргон Велики је Аван освојио током владавине краља Лух-Ишана (око 2300. пре Хр.) а затим и Сузу. То је утицало на културу и језик (прихватање клинастог писма) еламитских престоница. Саргонов унук, Нарам-Син, закључио је мировни споразум са Еламом након што је угушио побуне у региону. Његова стела је открила имена еламитских богова. Када је пало Акадско царство стара династија Аванаје је обновила независност над регионом (укључујући и Сузу). Ипак, Гутијска инвазија ју је окончала. Династија Шимашки (2200-1900. пре Хр) позната је по сукобу са месопотамским Уром чији је краљ Ур-Наму (2047-2030. пре Хр.) протерао Гутијце. Његов син Шулги је окончао гутијску управу над Еламом, заузео је Сузу и региону наметнуо неосумерску управу коју је наследио Иби-Син (2027-2004. пре Хр.) владар који је пао у заробљеништво удружених еламитско-аморејских снага.

Династију Сукалмах (1970-1770. пре Хр.), познату и као Епартидска династија, основао је Епарти I (према неким схватањима, Епарти II). Први владари ове династије владају вероватно са послењим владарима Шимашки династије али нова династија временом је успоставила контролу над Аншаном и Сузом као и деловима неосумерских области. Последњи владари Епарти и њихови непосредни наследници живели су у тешким временима. Владари неколико месопотамских држава покушали су да поврате Сусу од Еламита. Можда су управо ти покушаји навели Ата-хушу да преузме власт и то као узурпатор. Његове титуле су такође необичне. Себе је називао „син Шилхахине сестре“ и „пастиром народа Сусе“ што је титула коју није користио ниједан други еламитски владар.

Он је вероватно био оснивач династије којој је припадало низ моћних владара који су утицај проширили дубоко у обасти Месопотамије. Најпознатији међу њима био је Сиве-палар-хуппак који је најмање две године био најмоћнија особа на Блиском истоку. Сматран је краљем у месопотамским областима чији су се претеденти на престоле градова-држава редовно обраћали Еламитима за помоћ. Хамураби, оснивач старовавилонског царства, имао је њихову подршку премда се доцније окренуо против својих патрона, укључујући и Елам у територије којима је владао. Ипак, у преписци коју еламитски владари имају са вавилонским Хамурабијем или краљем Марија по имену Zimri-Lim, еламитски цареви носе титулу „великог краља“ кога месопотамски владари називају оцем (док у међусобном ословљавању један другог називају брате). Чини се да су еламитски краљеви постављали владаре чак и у удаљеним областима северне Сирије. Интервенције Сиве-палар-хупака и његовог брата и наследника Куду-зулуша у пословима Месопотамије нису дуго трајале. Власт Елама је сломљена од стране савеза предвођеног Хамурабијем и тиме је стављена тачка на еламитске амбиције у Месопотамији. Неки сматрају да је владавина последњих владара старог еламитског периода обележена и прогресивном семитизацијом краљевске лозе. Овај процес се огледа у различитим сферама а нарочито је препознатљив у усвајању акадског језика, божанстава месопотамског пантеона и усвајању месопотамског титулисања владара или његових намесника.

Током старо еламитског периода трговина је била чврсто успостављена и била је веома уносна. У Суси је откривено много индијских артефаката, као и из различитих области Месопотамије и Леванта. Са друге стране, персијски калај био је кључан састојак прекопотребне бронзе, и то је вероватно доприносило снази и богатству Елама у овом периоду. Уметнички прикази овог периода приказују групе акробата који се савијају уназад, балансирају на штулама, ходају на рукама, музичке асамбле и сл.

Ово је период из кога потичу светишта успостављена на висинама, брдима и при светим луговима. Бројни натписи овог периода потврђују да је постојала пракса инцеста у владарским породицама, односно да је (слично као и у Египту) сматрано да се крвна чистота одржава браком између брата и сестре. Чини се, међутим, да се у случају Елама није радило само о крвној чистоти већ и о образовању јединственог система матрилинеарне сукцесије. Престо је био наследан преко жена. Нови владар увек је био син сестре неког члана породице старијег владара.

Средњееламитски период (1500-1100. пре Хр.) је период еламизације региона под патронатом три моћне династије. Владари се одлучније ангажују у политици и говоре о различитим етничким скупинама које чине еламитски ентитет. Династију Кидинуида (1500-1400. пре Хр) основао је краљ Кидину. Термин династија за Кидинуиде је можда неприкладан, јер нема назнака било каквог синовског односа између пет владара који су се током овог периода сменили на трону: Кидину, Иншушинак-сункир-наппипир, Тан-Рухуратер II , Шалла и Тепти-Ахар. Владари ове династије усвајају титулу краља Аншана и Сузе постављајући се за господаре севера и југа региона, односно градова који су се раније као да су се смењивали као седишта власти. Први и последњи владар династије су носили уз то и титулу слуга бога Кирвашира.

Династија Игихалкид (1400-1200. пре Хр) подарила је великог краља Унташ-Напириши који је изградио храмски комплекс Дур-Унташ (Чогха Занбил). Комплекс је напуштен из непознатих разлога након смрти Унташ-Напириша. Династија Игихалкида је до недавно сматрана најпознатијом у историји Елама. Њен оснивач је био Иги-халки који се на трон уздигао око 1320. год. пре Хр. оставивши шест наследника, међу којима је био најзначајнији Унташ-Напириша, који је саградио чувени зигурат у Чога Занбилу. Недавно је у Берлину, међутим, откривено писмо еламитског краља непознатог имена али из времена које припада династији Игихалкида. Неименовани краљ, можда Шутрук-Наххунта, је изнео тврдњу да је и господар Вавилона. Он је навео имена еламитских краљева који су се оженили каситским принцезама а затим имена деце рођене из њихових бракова. Нпр. непосредни наследник Иги-халкија, Пахир-ишшан, оженио се сестром или ћерком Куригалзуа I, чија се владавина завршила 1374. године п.н.е. To имплицира да је династија Игихалкида старија за око један век него што се раније мислило. У тексту се помињу два раније непозната краља, Кидин-Хутран, син Унташ-Напирише и његов син Напириша-унташ. Број краљева за које се зна да су наследили еламски престо је тако порастао са седам на десет, без икакве сигурности да је списак потпун. Еламизација је настављена у овом периоду и имала је два правца. Епартиди су преузели титуле, богове и језик од Сусијанаца, Игихалкиди су наглашавали еламски аспект Сусе али изнова почели да употребљавају древну титулу краљева Аншана и Сузе.

Династија Сутрукида (1200-1100. пре Хр) препозната је као највећа еламитска династија која је под контролу ставила и југ Месопотамије током владања краља Шутрук-Накхунте који је покренуо, заједно са синовима, освајачке походе у којима је похарао месопотамски Сипар у којем је заробио статуу вавилонског заштитника Мардука. Богатство Шутрук-Наххунтеа и његова три сина и наследника, Кутир-Наххунте II, Шилхак-Иншушинак и Хутелутуш-Иншушинак, омогућило је новим „краљевима Аншана и Сузе“ да предузимају честе војне експедиције против каситске Месопотамије и да обнове бројне храмове Сусе. Шутрук-Накхунта је победио Касите који су контролисали Вавилон и поставио свог најстаријег сина на вавилонски престо, претходно погубивши каситског владара Вавилона Забаба-шума-иддина. Шилкак-Ин-Шушинак је водио енергичну кампању и бар на кратко време његова власт обухватала је већи део Месопотамије источно од реке Тигрис и досезала је на исток скоро до Персеполиса. Он је оставио велики број натписа на Еламу бележећи своје бројне походе на Месопотамију, с једне стране, а с друге, посвећујући боговима храмове који изградио је или обновио (нпр., на једној стели се помиње двадесет храмова „шума” у Сузијани и Еламу). Експанзију Еламита су зауставили тек Асирци у северним обастима. Владари овог периода су под најнепосреднијом контролом имали барем територију данашњих провинција Кузестан и Фарс.

У новије време нека открића указују да је Елам имао дугу и снажну војну традицију. Војне снаге Елама су брзо усвајале нове стратегије ратовања тако да је већ око 1400. год. усвојена употреба ратних кочија и то веома напредних (са платформом са које су стрелци могли да гађају. Кочије су биле прилагођена различитим офанзивним и одбрамбеним потребама и можда су биле кључне за војне успехе Елама овог доба.

Треба рећи даје ово време када Суса, еламитска престоница, дожљава процват. У питању је древни град чији корени сежу у период од 7000. год. пре Хр., од када постоје откривени трагови насељавања на територији. Од 4395.год. Суса је трајно и непрекидно насељена а цареви Унташ-Напириш (1275-1240. пре Хр.) и Шутрук-Накхкунта (1184-1155. пре Хр) је чине познатом по развоју пољопривреде, изради керамике, текстила и металургији. Престоница је била и током владавине Ахеменида а значајно средиште трговине, индустрије и уметности остаје све до монголске најезде у којој је уништена 1218. год. хр. ере.

Почетак неоеламитског периода (1100-539. пре Хр.) обележен је династијским превирањима која су обавијена мраком мањка историјских докумената. Унутрашње борбе за престо урушиле су ово еламитско царство коме је снажан ударац задао Навуходоносoр I (1119-1098. пре Хр) који је заузео Сусу и повратио Мардуков кип. Ово је период када подручје Елама насељава много индо-иранаца о чему сведоче асирски извори. Ови народи су се стопили са семитским Мадијанцима обликујући Миђане (Медијанце) подељене у две главне подгрупе: "моћни Миђани" који су заузели регион Екбатане (модерни Хамадан) и „далеке Миђане“ племена која су држала области савременог Техерана и источног Авганистана (Парти, Сагарти, Аријанци, Маги, Бактријанци, Согдијци...). Иранска и Миђанска племена су потиснула Еламите из области Аншана која је полако постајала Персија. Еламитски фактор јача у области Сусе и Сусуијана почиње да се идентификује са Еламом иако је она била само део територије који се некада означавао истим именом.

Писани запис о области се обнавља уздизањем Неоасирског царства под царем Ададом Нираријем II. Ово је обично доба који се означава као неоеламитски периодII.Tрговина коју је омогућио Елам помогла је стварање прве професионалне, сталне, добро снабдевене и опремљене војске под владавином Тиглат- Пилесера III. Ипак, Елам улази у директан сукоб са Асиријом већ током владавине Саргона II, када је пружио подршку покушају обнове Вавилона коју је спровео халдејски вођа Меродах-баладан. Сукоб ће се наставити и током владавине Сенахериба, са Есархадоном, као и последњег снажног неоасирског цара Асурбанипала који је напао област Елама, опљачкао је Сузу и оскврнио краљевске гробнице. После ове победе Асурбанипал је поставио на власт Уртаковог сина, који се склонио у Асирију. Хумбан-никаш II је владао из Таммарита и из Хидалуа, градова на путу за Аншан. Уздизање нових престоница угрозило је Сусу. Према Јездри значајан број еламита је приликом ових освајања расељен на територију некадашњег Израила (Јзд 4:9–10).

Рат који је избио између Асурбанипала и његовог брата Шамаш-шум-укина, кога је он поставио на трон Вавилона, пружио је неки предах за Еламите али то није трајало дуго јер су ускоро почели унутрашњи сукоби претедената на престо. По смрти Асурбанипала Елам се придружио коалицији на чијем челу су били Медијанци и Вавилоњани који су срушили неоасирско царство. У новој подели власти најбоље су прошли Медијанци. Они су Персијску висораван делили са другим народима још из давних времена али су сада уједињени под вођством Дајукуа и његових наследника проширили област којом су управљали и коначно успоставили своју престоницу у Аншану чиме је Елам пао под управу Медијанаца. 

Током овог процеса може се говорити о неоеламитском периоду III (646-539. пре Хр.). Обележен је владавином краљева Шутрук-Наххунте, сина Хумбан-умена Шутрук-Наххунте сина Хумбан-умена II и Шутур-Наххунте, сина Индаде, који су се раније погрешно сматрали једном личношћу. Данас се сматра да су у питању три владара. Они су владали узастопно између 585-539. год., у време када је Еламско краљевство било подељено на различита мала краљевства. Поменути владари и даље носе титулу краља Аншана и Сусе, док се њихов наследник Шилхак-Иншушинак II назива само „краљ“. Последњи владар овог периода чак не носи ни титулу краља, предма се хвалио походом на Загрос. У овом времену у региону постаје доминатнан персијски фактор. Персијски краљ Тејспес успоставио је вазално краљевство у Персиди (савремени Фарс) али су Персијанци остали релативно мала вазална држава све до времена Камбиза I чији је син Кир збацио медијског краља Астијага основавши Ахеменидско царство. Он је чак преузео за себе титулу краља Ашана што сугерише да је био свестан значаја поменуте престонице, њене миленијумске историје и снаге утицаја тамошњих династија. Све то је, очигледно, желео да укључи у своју империју.

Елам је постао цењена провинција царства а цар Дарије I обновио је Сузу учинивши је једном од својих престоница и административним средиште. Суза је засенила друге престонице (Аншан и Пасаргаду, па чак и Персополис). Званичици Сузе су ишли у дипломатске мисије у далеки Египат, Индију исл. Документи писани у Песополису су писани еламитским језиком што потврђује да је Дарије еламитски фактор препознао као конструктивни део своје империје. Персијанци су прихватили и поштовали елемитске богове и култ, преузели су и развили занатско умеће које је у међувремено било обогаћено усвајањем месопотамских тековина. Еламитску културу наставила је мала национална држава Персијског залива, Елимаис, која је постојала од 187. пре Хр. до 224. хр. ере а културни утицај је настављен и на арапске освајаче познијег периода те се еламитска култура показала основом једне од највећих империја античког света чија велика достигнућа настављају да одјекују и данас.

 

Еламитски пантеон је обухватао више од двеста богова чије статуе су биле предмет поштовања при храмовима. Зиданим храмовним коплексима претходила су светишта на отвореном, обично на узвишењима и под светим дрветима. 

У пантеон су били укључени месопотамски богови (Еа, Енки, Нинхурсаг, Нисабу, Шамаш). Поштовани су: Симут (бог Елама и свих Еламита), Напириша (Господар земље и људи), Инсушинак (Господар Сузе, судија мртвих, заштитник слабих), Хумбан (небески бог, Господар Аншана и заштитник краљевске породице), Наххунте (Господар правде, трговине и уговора), Киририсха (мајка богова и богиња мајка, супруга Инсушинака и Хумбана), Пиникир (краљица небеска), Нарунди (богиња победе), Исмекараб (богиња подземног света, заштица заклетве), Ламагал/Лакамар (богиња мртвих и судија душа). Култ еламитске религије није реконструисан али се чини да је (као и другде у древном свету) ово била религија која је повезивала божанства природе, космичких појава и свакодневног (приватног и друштвеног) живота. У Зороатаризму ова божанства природе и космоса су перципирана као аспекти једног бога Ахура-Мазде.

Чини се да је еламитска религија била усресређена на безбедан прелазаку у загробни живот. Молитве и натписи пронађени у Сузи одражавају ово средишње интересовање. Није јасно како је доживљаван загробни живот али је могуће да је под утицајем месопотамије схватан као мутни и суморни подземни свет којим господари женско божанство и где душе/сенке пију из локви и једу прашину. Ово је време када владари своја права изводе из божанског изабрања а својим патронима се одужују подизањем споменика и храмовних комплекса.

Један од најпознатијих храмовних комплекса изграђен је управо под владарским покровитељством Унташ-Напириша. Дур-Унташ („Тврђава/Град Унташ“) познат и као Чогха Занбил првобитно је замишљен као светиште Инсушинакуа, божанског покровитеља Сузе. Да је ова намера остварена, храм би постао сведочанство о коришћењу религије као средства „еламизације“. Међутим, уместо тога овај храм је постао споменик који сведочи да еламитски владари нису наметали своја веровања поданицима, као величанствени споменик верске толеранције коју је неговало еламитско друштво а што се препознаје у чињеници да је храмовни комплекс постао место поштовања свих еламитских богова. Велики централни зигурат посвећен Инсушинаку окружен је са једанаест храмова другим боговима окруженим са три концентрична зида са читавом структуром која се уздизала на пет нивоа до висине од 53 метра. Зигурат је добро очуван и још увек досеже висину од 25м. Изгледа да је елемитско друштво „живело“ верску толеранцију јер не постоји ниједан податак о верским сукобима или немирима који су узрок имали у фаворизовању једног божанства или начина богослужења.

 

Постање 14 спомиње Ходологомора, цара еламског, који се каткад поистовећује са краљем Кутир-Наххунтеом (владао око 1750. год. пре Хр). У Писму се рефлектује повезаност Елама и Медије који се сматрају „народима севера“ које ће ‒ према Исаијиним и Јеремијиним пророштвима „против народа“ уништити Вавилон (Ис 21:2; Јер. 25:25). Пророштво које се може повезати са конкретним догађајем у историји Елама изрекао је Јеремија (Јер 49:34–39). Елам се препознаје као место изгнанства (Ис 11:11), типична страна нација (Јзк 32:24) и место визије (Дн 8:2). Каткада се Елам користи и као лично име или породично име (1Дн 8:24).