ГЕНЕТСКА АНАЛИЗА НЕОЛИТСКИХ СТАНОВНИКА МЕСОПОТАМИЈЕ – показатељ снажних демографских струјања и мешања

Тим истраживача повезаних са више институција у Турској, радећи са једним колегом из Аустрије и двојицом из Шведске, пронашао је доказе генетском анализом о мешавини демографије код људи из неолита који живе у области Горњег Тигриса у Месопотамији. У раду објављеном у часопису Science Advances, аутори описују процес узимања узорака ткива из остатака људи сахрањених у Чајону Тепесију (Çayönü Tepesi). Остаци пеипадају периоду 8500–7500. пре Хр. Çayönü, неолитско насеље које се налази у данашњем Дииарбакиру у југоисточној Турској, око 300км удаљено од чувеног Гобеклитепеа. Оно нуди трагове научницима који утврђују генетску прошлост људи у северном делу ширег региона Месопотамије. Горња Месопотамија је област између река Тигриса и Еуфрата на територији данашње Турске и Ирана. Истраживачи верују да је регион одиграо главну улогу у неолитској транзицији, када су људи почели да прелазе са ловачко-сакупљачког начина живота на онај који се заснива на пољопривреди. Било је то и време многих других културних промена.

Дуги низ година, историчари су се питали да ли је до промене у Месопотамији дошло захваљујући напорима мештана који су тамо живели или је то био својеврсни лонац за топљење са идејама које долазе од људи из много различитих места. Да би одговорили на то питање, истраживачи су спровели генетску анализу ДНК 13 људи који су живели и умрли у то време и сахрањени на начин који је сачувао део њиховог ткива - два одрасла мушкарца, шест одраслих жена, двоје мушке деце и троје женске деце.

Професор Илмаз Селим Ердал (Professor Yılmaz Selim Erdal), антрополог са Универзитета Хацетепе (Hacettepe University), рекао је да је било тешко добити древни ДНК у региону због високих температура, напомињући да је анализа ДНК у Гебеклитепеу, на пример, била немогућа због недостатка адекватно закопаних људских остатака и недостатка колагена који олакшава задатак.

Упоређујући узорке мултидимензионалним скалирањем са геномима других из оближњих региона, пронашли су доказе да су људи имали мешано порекло - имали су тросмерну мешавину људи из Јужног Леванта, Средишње Анадолије и Средишњег Загроса. Постојао је и изузетак — једна од жена је имала порекло са Кавказа/Загроса. То је показало да је у регион било миграције људи са много даљег севера, а можда и других подручја. Истраживачи су такође открили да је једно од деце, искусило намерно обликовање лобање и каутеризацију лобање. Ово друго је могло бити део медицинске процедуре.

Смештен између река Еуфрата и Тигриса, брдовити бокови Горње Месопотамије били су дом најранијих седелачких ловаца-сакупљача који су изградили прве монументалне грађевине у Гобекли Тепеу (Göbekli Tepe) и припитомили бројне локалне биљне и животињске врсте, укључујући лимац, емер, овце  козе, свиње и говеда. Иновативни дух и културни динамизам друштава током неолитске транзиције у југозападној Азији (9800-6500. пре Хр) добро су документовани у археолошким записима, али су њихова демографска историја и традиције везане за биолошко сродство остале непознате због недостатка генома из Горње Месопотамије. Ово је у супротности са значајним бројем недавних археогеномских студија које су се фокусирале на три најудаљенија угла неолитске југозападне Азије, наиме, Јужни Левант, Средишњи Загрос и Средишњу Анадолију. 

Скуп радова је открио: (а) генетски различите популације у три региона; (б) доминантан тренд континуитета становништва између заједница пренеолита, предгрнчаног неолита и грнчарског неолита; и преклапање међурегионалног тока гена кроз време, као што су претпостављени догађаји јужног и источног тока гена у средишњу Анадолију између раног и касног неолита. У међувремену, кључна питања о могућој улози Горње Месопотамије у међурегионалним демографским и културним променама, на пример, да ли је Горња Месопотамија утицала на каснонеолитску Средишњу Анадолију и да ли је била извор постнеолитског тока гена у Анадолију остала су отворена. Са изузетком једне студије о древној ДНК  која извештава о 15 митохондријалних ДНК секвенци из Горњег Еуфрата, неолитска Горња Месопотамија је остала геномски неистражена, углавном због ниске очуваности ДНК у региону.

Çayönü Tepesi насеља представљају један од најбољих примера преласка са исхране на производњу хране у Југозападној Азији. Непрекидна стратиграфија области је веома дуга и без премца у региону. Друго, овдашња неолитска заједница препозната је по свом изразитом културном динамизму, који се огледа у показатељима сталног насељавања, узгоју биљака, припитомљавању животиња, континуираним иновацијама у архитектонским стиловима и у технолошком експериментисању (пионирске технике сагоревања креча, производња артефаката од бакра и малахита, укључујући перле, уметке). Коначно, и паралелни међуутицаји у развоју могу се пратити у материјалној култури запада (Левант-Еуфрат) и истока (Тигрис-Загрос). Ова запажања сугеришу да су Цаион и тадашње заједнице Горње Месопотамије могле деловати као средишта културне интеракције и иновација у неолитској југозападној Азији. Студија представља геномске податке који се затим користе у опису демографског састава становништва Плодног полумесеца и његовог односа омогућујући повезивање са афинитетима материјалне културе уочене у археолошким записима. Неолитска демографска транзиција се огледа у геномској разноликости и другим неолитским налазиштима, генетско сродство и потенцијални допринос Горње Месопотамије неолитским и постнеолитским кретањима становништва у Анадолији. Описан необичан случај сахране бебе мигранта која представља не само вештачко обликовање лобање, већ и један од најранијих познатих случајева каутеризације у њеној лобањи.

Проучавани скелети налазили су се унутар или у близини шест зграда из предгрнчаног неолита. Секвенцирање је открило пропорције ендогене ДНК које варирају између 0,04 и 5%. Ово је било ниже од очувања ДНК у тадашњем средњоанадолском насељу Асıклı, али се може упоредити са другим локалитетом у Средишњој Анадолији сличног датума. Четрнаест скелета је изабрано за дубље секвенцирање. Откривена је висока стопа акумулације постморталног оштећења на крајевима читања, кратке просечне величине фрагмената. На бази добијених података процењено је генетско сродство међу свим појединачним паровима. За два узорка, оба идентификована као бебе, генетски се закључило да су идентични близанци. Идентификована четири сродна пара од првог до трећег степена.

У циљу добијања прегледа генетских афинитета међу људским популацијама у неолитској југозападној Азији, упоредили смо 13 Çayönü генома са древним геномима који датирају у 15.000-5500. пре Хр. из региона Плодног полумесеца и суседних региона. Закључено је да је група Çayönü  заузимала јасну и средњу позицију у простору генетичке разноврсности југозападне Азије омеђеном раним холоценским јужним Левантом, средишњим Загросом, јужним Кавказом и средњом Анадолијом. Статистика је, такође, показала да је Çayönü група била генетски ближа западној југозападној Азији (нарочито средишњој Анадолији раног холоцена), него источној југозападној Азији (средишњи Загрос). Истовремено, геноми средишњег Загроса показали су већи генетски афинитет према узорку Çayönü него према Централној Анадолији или Јужном Леванту.

Наше студије су нас довеле до важних информација о историји становништва региона, преласку на насеља са номадског живота и припитомљавању животиња. Један од најважнијих налаза био је о сродству између раних неолитских заједница. У том периоду била је традиција у Анадолији и оближњим регионима да се мртви сахрањују испод пода кућа и наша анализа је показала да је то био случај и у овом региону и већина оних који су сахрањени у истој кући били су рођаци, рекао је Professor Erdal додајући: такође смо пронашли један од најранијих примера каутеризације као методе лечења. Лобања коју смо пронашли имала је трагове инфекције унутра и доказали смо да је вероватно лечена методом која укључује ритуале. Пронашли смо и трагове поступака вештачког обликовања лобање, који су довели до тога да се чело протеже даље до врха главе, као резултат трајног превијања главе почевши од детињства. Наши налази указују на присуство заједница са проширеним лобањама.

Налази показују да је Çayönü  био генетски разнолика популација јер је носио мешовито порекло са западне и источне стране Плодног полумесеца и да је то узроковано имиграцијом. Налази сугеришу да су заједнице у тој области организоване дуж биолошких породичних линија и да источни ток гена у Анадолију у неолитском периоду вероватно води до Горње Месопотамије.

Даљом анализом истраживано је и 76 људи који су сахрањени заједно и показало се да су сви повезани, што је охрабрило истраживаче да претпоставе да је пракса заједничког сахрањивања била примењивана међу члановима породице у периоду неолита. Истраживачи сугеришу да је Горњи Тигрис део Месопотамије током неолита вероватно био живо средиште са људима који су долазили и одлазили, доносећи са собом и добра и културу.

Остало је питање да ли је овај културни динамизам био вођен великим прометом становништва на локалитету, посебно кроз везе са удаљеним регионима Плодног полумесеца, или је он искључиво одражавао генијалност локалне заједнице, рекла је Н. Езги Алтинишик (N. Ezgi Altınışık), један од аутора студије и ванредни професор са Одељења за антропологију Универзитета Хацетепе (Associate professor Hacettepe University Department of Anthropology). Она је додала да, иако је разноликост била велика, није се значајно променила током 1.000 година. Један налаз који смо имали, на остацима двогодишње девојчице, показао је да је она имала генетску структуру ближу заједницама на источној страни Плодног полумесеца и то указује да је Чајону примио миграцију из тог подручја

 

Пољопривреда је била увелико у току на разним локацијама пре отприлике 6000 до 8000 година, укључујући Стари Египат, дуж реке Нил; древна цивилизација долине Инда; Месопотамија, између река Тигриса и Еуфрат; и древне Кине, између Жуте и Јан-гце реке. Речне поплаве створиле плодно тло дуж обала река, а водени путеви такође могу обезбедити свежу воду за заливање усева. Није изненађујуће да су се, како је пољопривреда омогућила све гушће и гушће популације и специјализованије цивилизације, појавиле неке од првих цивилизација на свету.

Недавно је откривено да се древни град Лагаш на југу Месопотамије, познат као Венеција Плодног полумесеца рехидрирао. Успостављање воденог карактера ране метрополе има важне импликације на то како је урбана цивилизација настала пре око 5.000 год. Два водена архипелага у Лагашу садрже заштитне одбрамбене јединице које ограђују прецизно извучене градске улице и четврти са великим пећима, што указује да су такви делови грађени у фазама и да су вероватно били први насељени. Ту су се могли десити узгој усева и друге активности као што је израда грнчарије.

Плодни полумесец се односи на регион у облику полумесеца на Блиском истоку који се протеже од Ирака и Сирије до запада Ирана и северно од Кувајта, као и Сирије, Либана, Израела и Јордана. Ово је област на коју је миленијум касније на историјску сцену ступио библијски Израил који је свој пут започео као породично-номадски клан из Ура Халдејског, дакле управо региона у којем је знатно раније долазило до мешања култура, обичаја, гена и, вероватно, веровања. То можда може да објасни културну и верску адаптибилност која карактерише израилски клан током периода праотаца, Авраама, Исаака и Јакова.

Археолози и други стручњаци су део истраживачког пројекта под називом НЕОГЕНЕ, који финансира Европска унија, а предводе научници Hacettepe and Middle Eastern Technical (METU) универзитета.