ПРВИ АНТРОПОМОРФНИ ТРАГОВИ МИТСКОГ ТАРТЕСОС НАРОДА – феничански трагови иза Херкулових стубова

На југозападу шпанског Иберијског полуострва, култура Тартесос се први пут јавља у касном Бронзаном добу. Подаци указују да је цветала у периоду између 8-5.в. пре Хр. Култура се одликује мешавином локалних палео-хиспанских и феничанских особина, као и употребом сада изумрлог Тартесиан-језика. Тартесијанци су били вешти металурзи и занатлије у обради метала. Правили су китњасте украсне предмете. Карактеристичне тартеске бронзе су врчеви у облику крушке, плитке мангале у облику посуде са петљастим ручкама, кадионице са цветним мотивима, фибуле и копче за појас. Култура је била позната и по свом јединственом писаном језику. Верује се да су обожавали богињу Астарту или Потнију и мушко божанство Ваала или Мелкара.

Ипак, антрополошки прикази су изостајали, до сада. Археолошки тим је представио пет оштећених биста, од којих две су знатним делом очуване. Ово су први људски и фацијални прикази тартеског народа. Китњасти прикази камених попрсја, као и накит (наушнице), јединствене фризуре подсећају на древне скулпуре Блиског истока. С обзиром на досадашњу оскудност у материјалним подацима коју је оставила ова цивилизација, тартесијанско друштво је обавијено велом мистерије, и стога ови изванредни налази представљају дубоку промену парадигме у тумачењу тартесијанске културе, рекли су вође ископавања, Целестино Перез (CelestinoPérez) и Естера Родригез (EstherRodríguez). 

Према историјским подацима, лука Тартесос се налазила на ушћу реке Гвадалкивир у данашњем Кадизу. У 4. в. пре Хр., грчки историчар Ефор описао је овдашње друштво као просперитетну цивилизацију усредсређену на производњу и трговину калајем, златом и другим металима. Непознато је одакле су Тартесијанци дошли. Да ли су били староседелачко племе са источним утицајима или феничанска колонија која се населила иза Херкулових стубова (Гибралтарски мореуз)?

Археолози са Института за археологију Мериде (Mérida’s Institute of Archaeology) сматрају да две откривене бисте представљају тартесијске богиње, смештене у остацима светишта пантеона коме су припадале. Наиме, овакав закључак се према научницима намеће уколико се има у виду технички квалитет и уметнички детаљи са којима су бисте направљене.Бисте одговарају двема женским фигурама исклесаним у меком камену. Фигуре су украшене истакнутим минђушама које представљају комаде тартесијанског злата. Ово је први пут да видимо како су људи ове културе носили накит и то омогућава утврдити ко је носио ову врсту предмета – рекли су археолози.

Према једној хипотези, фигуре представљају истакнуте жене у заједници. Друга хипотеза је да су у питању антропоморфни приказу богиња. С обзиром да су фигуре пронађене уритуалном контексту, чини се да је друга хипотеза вероватнија.

Наиме, на локацији су пронађени трагови жртвеног култа који је укључивао приношење животиња.Локација је, заправо, откривена 2017. год.када су археолози пронашли остатке животиња, одноно најмање шездесет скелета крава, паса  16 коња, 2 бика и свиње. Чини се да су животиње жртвоване, а затим поједене у ритуалној гозби. Пронађена је и сала у којој је гозба вршена, а у њој луксузнакерамика, кухињским приборкоји је укључивао бакарни казан и гвоздене ножеве. Кости животиња које су жртвоване, а затим конзумиране у ритуалној гозби, депоноване су у јаму унутар храма. Из неког непознатог разлога, локација је затим намерно запечаћена и спаљена до темеља као део ритуала који је изгледа био уобичајен међу Тартесосима, пошто су оближња тартесијанска места Канчо Роано (Cancho Roano) и Ла Мата (La Mata), такође, запаљена на сличан начин. Тартесианци су у јужној Иберији живели и стварали неколико векова, али је богата култура урушена недуго након што је Casas del Turuñuelo спаљен до темеља. Две новооткривене бисте, заједно са три друге које су затно више оштећене, вероватно су биле део каменог мурала који приказује четири божанства која бдију над тартесијанским ратником. Наиме, једна од биста има шлем. 

Раније се сматрало да је тартесијанска религија била аиконична, у смислу антропоморфних представа. Сматрало се, наиме, да су божанства проказивана посредством светог камења (вет-ил), флоралних и зооморфних мотива, али овај проналазак указује на постојање антропоморфне иконографије која подсећа на блискоисточну. Налаз је стар око 2500 године, што је време када су и Грчка и и Етрурија важили за средишта вајарства, али изгледа да је њихов утицај на ову област био мањи од удаљеније Феникије.

Још увек не постоје поуздани подаци о нестанку ове цивилизације, која се чак повезивала и са Антлатидом (идеја потиче од Аристотеловог повезивања реке у јужној Шпанији са Атлантидом и Тартесосом), али се уобичајено сматра да је земљотрес (или серија земљотреса) праћен цунамијом довео до уништавања већине приобалних насеља. Друга терорија сугерише даје колапс у рударству и металској индустрији задао економски смртоносни ударац читавој цивилизацији.

Археолози се надају да ће будућа ископавања древног храма омогућити поузданије и новије закључке у вези са овом цивилизацијом и њеним нестанком. Ови налази додатно утичу и на значај локалитета и на значај тартесијанске културе у долини Гвадијана током њених последњих тренутака.

Упознавање ове древне и још увек недовољно познате цивилизације битно је за разумевање библијског контекста древног Средоземља. Наиме, и до сада је било познато да су древни потомци древне хананске културе Угарита, у времену слома цивилизација Бронзаног доба били потиснути од Израилца са једне, и народа са мора са друге стране, у уски појас приобаља. Ту су формирали феничанску империју. Она је била утемељена не на оружју него на трговини и морепловству. Археолошки налази су показали да су недуго потом почеле да се јављају феничанске колоније на подручју средњег Медитерана (Крит, Кипар, Сицилија, Сардинија). Нешто касније и у Картагини и унутрашњости Иберијског полуострва. Међутим, ово је први поуздани податак да Феничани зашли даље, иза Херкулових стубова ширећи своју културу и вероватно култ својих божанстава.