УР-НАМУОВ ЗАКОНИК

Различите збирке клинописних закона које је развило неколико народа и краљевстава имају одређене заједничке карактеристике: (1) Текст неколико збирки садржи пролог и епилог у којима кнез истиче важност својих поступака, наређује поштовање закона благословима или претњама. (2) Иако је написано као да је надахнуто од богова, законодавство је световно, састављено од диспозиција које је утврдио и кодифицирао временски господар. (3) Иако закони могу потицати из различитих извора – обичаја, судских одлука или намерног законодавства – чињеница да их уводи кнез даје им све карактер законодавства или акта. (4) За разлику од савремених, древни кодекси не третирају систематски сва правила која се примењују на дату област права тј., они третирају различите ствари, али често игноришу многа веома важна правила зато што су таква правила била тако дубоко утемељена у обичајима да су остала неупитна. (5) Пошто су правни обичаји били опште познати, збирке су се фокусирале на објашњење појединачних случајева, користећи их као примере или преседане.

Најпознатији антички правни кодекс је, свакако, Мојсејев законик који захваљујући томе што је фундаменталан део библијског корпуса је познат широм савременог света и који је, током дуге, дуже од 3,5 миленијума оставио неизбрисиви траг на формирање бројних друштава укључујући и савремено. Познато је, такође, да су библијском законику претходили старији владарски законици међу којима је најпознатији Хамурабијев. Ипак, ни он није најстарији. Претходе му, наиме, најмање два старија законика која су сачувана до данас. Први од њих је Законик цара Ур-Намуа (CodeofUr-Nammu).

Овај кодекс је написам током прве половине 21. в. пре Хр. То је време када је регионом Месопотамије још увек доминирало Акадско царство, иако је његов оснивач Саргон Велики одавно преминуо (2334-2279. пре Хр). Владавина његових наследника битно је ослабљена 80-их година 21. в.климатским променама, сушом и последичним недостатком хране којем је следила најезда западноазијских Гутиана, народа који је потицао из данашњег Ирана чије су вође покушавале да се прикажу наследницима саргонида. Сумерске хронике сведоче, међутим, да они нису административне вештине ни верску кохезију, две кључне карактеристике које су Саргону омогућиле успостављање ефикасне владе и владавине. Једноставно, нису имали бирократски апарат који би им омогућио ефикасно управљање освојеним територијама, које чак ни Саргониди нису успели да држе под влашћу без периодичних и местимичних побуна, али су генерацијама успевали да одржавају ред комбинујући војну доминацију и ефикасну администрацију. Чак и саргонидска владавина је од значајнег дела становништа схватана као наметање и саргониди су се суочавали са све већим противљењем становништва. Утолико веће проблеме су имали Гутиани који нису имали ништа заједничко са народом Месопотамије и нису били заинтересовани да преузму штафету цивилизације и да је пренесу. Хроничари нас стално подсећају да су то били несрећни људи, несвесни како да поштују богове, неупућени у исправне верске обичаје те да је током њихове владавине трава расла високо на путевима земље, а да се није било узгајало се жито нити се ловила риба, и није било ни вина ни уља због лошег управљања.

Слабљење саргонидске династије са једне стране, и недораслост Гутиана који су претендовали на позицију нових владара са друге, отворила је пут за постепено и делимично осамостаљивање древних сумерских градова-држава познато као тзв. неосумерска ренесанса. Могло је бити само питање времена када ће оживљавање самопоуздања јужних градова довести до заједничких напора да се они отерају и то се десило током владавине урушког краља Уту-Хегала (вл. 2055-2047. пре Хр). Он је повео побуну против Гутианаца, одбио преговоре и однео макар једну победу. По његовој смрти сукоб са Гутианима наставља његов зет, управитељ и доцније  краљ Ура, Ур-Наму који је повратио велике градове, укључујући велики град Ериду. Он је уздигао 3. династију Ура (2047-1750. пре Хр.) учинивши своју престоницу најзначајнијим центром овог процеса био је знаменит Ур. 

Ур-Намму је ревитализовао је земљу својом политиком која је укључивала јавне паркове, наводњаване воћњаке и баште у градовима и око њих, као и покровитељство уметности. Обновио је сумерску економију или је, барем, побољшао нудећи посао свакоме ко је желео или требао. Државна имовина је била огромна у укључивала је поља, рибарска подручја, производне радионице и потреба за радном снагом била је веома велика.  Радна снага морала бити регрутована уз плаћањеи обезбеђивање оброка. Грађевински пројекти постају веома значајни,  сумерски градови-државе под Ур-Намуом  су цветали.

Ипак, наслућивала се потреба друштваног договора између племства и становништва, а то је указало на потребу доношења правила која би (макар номинално) била општеобавезујућа. Тиме је могао бити усађен осећај за ред и правичност, али створен механизам успешније контроле становништва. Ур-Наму је, вероватно на темељу старијих законика (знатно мање познатих као што је Урукагинов, сачуван само посредством референци у другим делима), али уз снажан напор обликовања уравнотеженог правног система, саставио је законик који је сачуван у довељној мери да може бити предмет академског истраживања. Да би одржао овај просперитет, Ур-Наму је успоставио свој закон, осигуравајући да сви разумеју шта се од њих тражи да живе мирно под његовом владавином. Две фрагментарне плочице овог законика откривене су 1952. год. у Нипуру (Ираку), а чувају се у Археолошком музеју Истанбула (Istanbul Archaeological Museums). Плоче је древни писар поделио на осам стубова. Свака од колона садржи око четрдесет пет малих, исцртаних простора, од којих је мање од половине читљиво. Очувани су пролог и 26 законских одредница (претпоставља се да их је било више од 50), а дешифровао их је Семјуел Крамер (Samuel Kramer).

Ур-Наму је себе приказивао као оца свог народа, охрабрујући своје следбенике да себе сматрају као једну породицу, а своје законе као правила дома. Законик одражава комбиновање оштре дисциплине, али и попустљивости. Само су најтежа дела (убиство, пљачка, обљуба испрошене девојке, прељуба) била физички кажњавана, а остала су подразумевала новчане казне. Новчана казна и затварарање били су прописани за отмицу.

Пролог законика је веома интересантан јер не само да легитимише власт законодавца чија се власт изводи од богова Ануа и Енлила, већ се Ур-Наму, син Нинсунин, представља моћни ратник, краљ, Ура, Сумера и Акада који је снагом (богиње) Нане постављен на трон у складу са истинитом речју (бога) Утуа и који је, стога, успоставио правичност у земљи најпре одредивши издржавање храмова, а затим је израдио бронзану силу-меру, стандардизовао тежину од једне мине и стандардизовао тежину камена од сикела сребра. у односу на једну мину... 

У прологу се  описује  икако је бог месеца Нана изабрао Ур-Наму за краља Урада победи град Ларсу и дао му законе према којима су сви поданици сматрани једнакима без обзира на друштвени статус (сироче није предато богаташу, удовица није била предата моћнику, човек од једног сикла није био предат човеку од једне мине).

Иако старији, овај законик је био знатно блажи од каснијег и познатијег Хамурабијевог. Да ли је неосумерска цивилизација била у стању да постигне период мирног просперитета који каснији Вавилонци нису могли постићи?

На ово не може да одговоримо са сигурношћу, али чини се да постојање новчаних казни указује да се током неосумерске ренесансе поштовао људски живот и да се чак и робовима није могао одузети живот насумично, иако су они били у знатно лошијој позицији од слободних грађана. Ако се роб ожени робињом и иако би стекао слободу није могао да напусти домаћинство, док је свог првенца власнику остављао роб који би се оженио слободном женом. Разлика између роба и слободњака се огледа и у одреници да се робињи која се успоређује са слободним чланом друштва пунила уста сољу. Такође, уколико би девствена робиња на силу била обљубљена, њен господар би требао да буде новчано обештећен. Штавише, новчено обештећење је следовало и уколико би другом нанео тешке физичке повреде (избио око, зуб, одсекао ногу...).

Закон је дозвољавао могућност развода, али је мушкарац ту своју слободу морао да исплати једном мином сребра својој првој жени и по пола мине свакој наредној (осим уколико би прекинуо везу са удовицом са којом није имао брачни уговор). Ако би отац кћер испрошену за једног човека дао другог, првог просца би морао да обештети новцем у дуплој вредности од поклона које је просац дао за девојку. Постојала је идеја и новчане награде, нпр. за браћање одбеглог роба који је изашао изван граница града. Законске одренице давале су одређену заштититу земљопоседницима, као онима који су своје земљишње поседе давали у најам.

Иако се нама могу учинити суровима, одреднице су донете са посебном пажњом у жељи да се злочин казни уравнотежене, односно спрам сопствене тежине. Чудно је да, међутим, закон (макар његов сачувани део) не прописује друге санкције осим новчаних у случају погрешно одмерене (и спроведене) казне нити лажних оптужби. Тако нпр. уколико је неко оптужен за вештичарење и уколико би се показало да је невин (пошто би прошао искушење водом) тужитељ би морао да га новчано обештети, као жену која би била лажно оптужена за прељубу (чиме је била изложена опасности да буде погубљена). Лажни сведок је, такође, морао да плати казну (осим уколико не би на време повукао свој исказ). Претпоставка невиности, разумне сумње и армије адвоката који манипулишу прваним системом су, ипак, тековине савременог друштва.

Иако је правна идеја законика за то време била разумна, па и напредна његов аутор је био свестан да такав искорак (којим се ограничава апсолутна власт владајуће класе, а опет недовољно чини уступак плебејству) неће бити лако прихватити и, стога, наглашава божански ауторитет (порекло) овог законика чији је краљ био само администратор и посредник. Одбацивање законика (и кршење његових одредница), стога, није био само правни чин већ и чин побуне против божанске воље. 

Мотив божанске воље је очигледно била снажан подстицај за послушност, а касније ће се појавити у Хамурабијевог законику, асирским законицима, законицима хетитских владара, па и у Мојсејевом законику. Ово је био ефективни поступак, јер се чини да је током владавине  Шулгија, сина Ур-Намуа (а према неким схватањима и прави аутор или макар идејни покретач законика), био широко распрострањен. Чини се да је томе допринела и територијална ограниченост њихове владавине под којом су се нашли људи и племена која су делила заједнички скуп веровања и обичаја. Законик је, стога, осмишљен да подстакне исправно понашање у већ утврђеним границама. Кодекс су даље развили Шулгијеви наследници и утицао је на форму и основну визију каснијих кодекса као што су закони Ешнуне (око 1930. пре Хр.), Липит-Иштара (1870-1860. пре Хр.) и Хамурабија. 

Ур-Наму је био мудар. Његови закони су били опрезни и прате признати систем који је одговарао очекивањима становништва. Он представља друштвени уговор између краља и његовог народа, друштвени уговор који су сви сложили. И тиме што је њихов бог то одобрио, Ур-Наму је дао људима власништво и над њиховом религијом.

 

Извори: