ВEРА КАО (У)ГЛЕДАЊЕ НА ХРИСТА - последњи део у серијалу "Химна вере"

Посл. Јеврејима 12:1-3

 

Поглавље 12 је састављено од позива и опомена упућених вернима као подстрека њиховој издржљивости. Нова целина, дакле, почиње у Јевр 12:1, што показује и промена жанра. На бази историјске приповести аутор изводи богословско-пасторални закључак у коме је јасна његова жеља да подстакне и охрабри читаоце. Промена се, такође, примећује и у обраћању. Од трећег лица које користи у пог. 11, аутор се окреће употреби другог (12:1.9) и првог лица (12:3.4 уп. 12:5.7.8.12.13), што је карактеристика Посланице у делу који претходи Химни вере (10:35–39). Одељак карактерише префињени ораторски стил којим се постиже звучни ефекат. Врло успешно су искоришћени и метафорички изрази и снажне асоцијације којима се указује да су истрајност и поверење исправни хришћански одговор на текуће невоље. Трка вере коју хришћани треба да добију не добија се, пре свега, брзином него истрајношћу. То није краткотрајни спринт, већ целоживотни маратон. Овај одељак (Јевр 12:1-3) је врхунац нарације о древним херојима вере (Јевр 11), али и усмеравање на Христа као оног који је врхунски узор и коначни циљ хришћанског живота.

Субјекат више нису сведоци из далеке или блиске историје Израила, већ хришћани који тренутно војују борбу коју су сведоци већ извојевали (Јевр 12:1.3 уп. 12:5.7.9.12–13). Основа за ову промену од историјске нарације ка пасторалном саветовању постављена је већ у 11:39–40, јер у наведеним стиховима аутор Посланице прославља сведочанство вере старозаветних сведока, али истовремено подстиче хришћане да у тој слави и сами учествују. Ова идеја се наставља у почетним стиховима пог. 12. Стихови се, на неки начин, могу схватити као коментар закључка из претходног поглавља, што се потврђује и првим речима поглавља 12, јер формулација зато, дакле, недвосмислено сугерише континуитет са ранијом нарацијом. Нови одељак, образован у хијастичкој форми, протеже се до Јевр 12:11. Потцелина на коју се ми усресређујемо (ст 1-3) истовремено представља почетак нове целине, али и средство њеног повезивања са претходном. Описи мучеништва из Јевр 11:35б.38 логички се настављају у 12:1-3. Наставља се тема истрајности у вери, али је нагласак са сви они (11:39) премештен на ми (12:1). Тиме је постигнут ванредно снажан ефекат личног обраћања. Зависни везник зато, дакле употребљен у оригиналном тексту није карактеристичан за Нови завет (види: 1Сол 4:8), али у класичној књижевности често је употребљаван као средство најаве закључка, што је значење које и овде има, јер заправо показује да позив које следи јесте последица ранијег излагања.

Кључна метафора употребљена у Јевр 12:1-3 је преузета из панјелинских атлетских игара, код којих је трка била једно од пет основних такмичења. Трке су повезиване са митским грчкиm херојима, међу којима се истиче Херакле. То потврђује значај овог спорта који је био саставни део класичног грчког образовања. Аутор, стога, користи управо трку као базу своје метафоре. То је било у складу са грчко-римским, али јелино-јудејским учитељима етике, који су и сами употребљавалиу ову метафору. Слика је била довољно јасна да је могла да симболизује моралну борбу у коју се улаже максимални напор праћен непрекидним усресређењем на коначни циљ, и која у крајњем смислу има карактер мучеништва. Метафора коју употребљава аутор Посланице употребљена је и на другим местима у Посланици (Јевр 5:14; 10:32.33; 11:33; 12:4.11) и Новом завету уопште (нпр. Фил 3:13-15; 2Тим 4:6-8). Снага употребљених израза у првим стиховима поглавља сугерише проливање крви и асоцира на јеврејске мученике чија су страдања описана у 4Мак. Употреба метафоре у Јевр 12:1-3, међутим, има извесне специфичности. Сцена, пре свега, дозива у сећање антички амфитеатар као природни контекст атлетских такмичења. Амфитеатар је имао низове трибина са којих је такмичења посматрала бројна публика. Тај моменат визуелне фасцинације не само атлетским такмичењем, већ читавом атмосфером стадиона аутор вешто употребљава да би својим читаоцима указао на три реалности које треба да посматрају.

Аутор Химне, своје читаоце најпре позива да погледају на трибине амфитеатра подсећајући их да на њима не стоје хиљаде пасионираних навијача већ толики облак сведока. Термин облак је употребљен у метафоричном значењу да би се приказао велики број сведока који је већ примио признање од Бога. Значајно је да у библијској терминологији сведок никад није пасиван посматрач, већ онај који сведочи тј. потврђује (примером) неку чињеницу. Оригинални термин је у хришћанској литератури рано почео да се примењује на мученике, као оне који су у свом сведочењу били верни до смрти. Употреба термина и овде има за циљ да нас подсети на мученике који су описани у Јевр11:35б–38, који су својим сведочењем вере, добровољним одрицањима, борбама, успесима, страдањима и мучеништвима добили сведочанство од Бога (односно учињени су сведоцима) да су праведници који од вере живе (Јевр 11:2.4. 5.39). Они су тако постали пример нама који сада ступамо на стазу коју су они већ прешли (види и паралелу између Јевр 12:1 и 4Maк 17:10–24). Присуство оних који су већ победили је охрабрење за садашње учеснике трке. Значајно је да аутор користи метафору амфитеатра, али нагласак није на погледу публике усресређеном на такмичаре, већ обрнуто. Слика се можда ослања и на пророчко-апокалиптичке сцене божанског суда на којем су присутни хероји вере, у својству сведока.

Аутор истиче квантитет сведока речима толики облак, што сугерише да аутор међу сведоцима види не само наведене примере старозаветних великана вере, већ и све оне које због недостатка времена и простора није могао да спомене (Јевр 11,32-38). Нагласак је, ипак, на изразу облак који је, у складу са античким стилским фигурама, употребљаван да би се нагласио квалитет описиване групе.

Сведоци вере описани у Јевр 11, заиста су величанствени примери који могу да буду надахнуће сваком хришћанском борцу у његовој животној трци. То су били људи који су се, попут свих других, и нас данас, суочавали са најразличитихијим животним искушењима, на личном, породичном и друштвеном нивоу. Можда се налазимо у искушењу да постанемо малодушни због тога што смо неком у нашој породици учинили неправду, и можда страхујемо од његове освете. Охрабрење можемо да пронађемо у Јакову који у борби са Богом постаје Израил, да би затим са сузама замолио опроштај од свог брата Исава. Уколико је, са друге стране, неко у нашој породици био неправедан према нама и немамо снаге да му опростимо, надахнуће за тај чин можемо да пронађемо у величанственом примеру Јосифа. Можда нам се нуди одлична пословна прилика, могућност величанственог друштвеног успона, али под условом да учествујемо у модерном египатском поробљавању мноштва малих, обичних, људи. Етичка и морална дилема је јака, а пример који можемо да следимо је Мојсеј. Можда, са друге стране, припадамо управо тој групи малих, обичних, и неретко обесправљених људи који живе дан за даном, у оскудици и немаштини. Охрабрење можемо да пронађемо у величанственим примерима пророка и свих оних који су живели сличан живот потуцајући се по јамама и пећинама...земљским, следећи пример великих праотаца номада који нису имали сталног станишта, већ су вером гледали у будућност ишчекујући град есхатолошког Царства Божијег. Oни показују природу и могућности вере у сваком покољењу. Као учесници у трци, ми смо позвани да следимо њихов охрабрујући пример.

Пошто је подсетио читаоце на величанствене сведоке вере из библијске историје, аутор Химне их позива на самосагледавање и самопреиспитивање. Он наставља са употребом метафоре античког атлетског такмичења и указује на неопходност припреме за учешће у трци вере. Та припрема подразумева други поглед, поглед у себе.

 

Писац Посланице подсећа своје читаоце на уобичајену одећу антике која је подразумевала хаљину и дугачки, тешки, плашт (тогу). Оваква одећа знатно је ограничавала кретање и учесници античких такмичења су морали скинути такву одећу са себе да их она не би ометала у трци. На неизговорено питање читалаца, шта је потребно да ми са себе скинемо? аутор одговара: одбацимо од себе сваки терет и грех који нас лако заплиће (Јевр 12:1а). Употреба израза терет је у складу са коришћењем метафоре атлетских игара. У том контексту он је у класичном грчком употребљаван да означи вишак телесне тежине или површинске наслаге на телу које се могу уклонити истрајним и одговарајућим вежбањем. Израз терет је у класичном грчком језику још од времена Демостена употребљаван као метафора за порок, пре свега понос, и овде је то значење потврђено употребом израза грех (уп. Кол 3:5-8), који се можда једноставно повезује са апостасијом као одустајањем од трке.

Писац сугерише да се трка вере може добити уколико јој претходи ваљана и темељна припрема, самопреиспитивање најтананијих дубина сопственог бића, разоткривање најмрачнијих тајни и наизглед најбезазленијих навика, уочавање свега што може да буде спутавајући фактор у трци коју хришћани треба да стрпљивошћу трче (12:1в). Израз саплиће у грчком језику је имао широку употребу, а у преносном смислу је често означавао лоше околности, погибао, невоље...и управо тај смисао су рани патристички писци препознавали у овим речима Посланице. Новији тумачи мисле да смисао израза означава и грех који лако приања за човека онемогућујући га у трци вере. У контексту Посланице то је могао бити грех националног поноса, коме су јудео-хришћани били склони (као што је познато и из других новозаветних списа).

Хришћани су позвани да учествују у трци, и да јој се потпуно посвете. Квалитет који се истиче није брзина него издржљивост и истрајност у вери (уп. 4Мак 17:13). Сличан мотив се може пронаћи и код Филона. Инсистирање на истрајности подразумева удаљеност од циља. У контексту употребљене метафоре, писац бодри читаоце у жељи да их удаљеност есхатолошког циља не учини малодушнима у тренутним напорима. Есхатолошки циљ је управо трећа и најзначајнија тачка на коју се упућује поглед читалаца Посланице.

 

Слично најугледнијим древним етичарима, писац Посланице илуструје врлину остављајући најснажнији пример за крај. Писац Посланице захтева потпуно усресређење на Христа, чија се блискост истиче употребом личног имена, Исус. Велико је охрабрење које хришћанин може да добије из примера других, нарочито већ прослављених, учесника трке. Они су, међутим, и сами били људи попут нас који су каткад посустајали у слабостима. Уочавање сопствених слабости, недостататака и мана, неопходна је припрема за трку вере. Потпуна усресређеност на себе и своје грехе, међутим, може да буде самодеструктивни пут у очајање. Управо је очајање оно што аутор Посланице жели да хришћани избегну кад их позива да поглед са својих мана и недостатака подигну ка зачетнику и усавршитељу вере (Јевр 12:2а). Писац Послнице позива своје читаоце не само да гледају на Христа него и да се поуздају на њега, као на оног од кога им долази помоћ. Употребљени су ванредно снажни и сажети изрази који потичу, највероватније, из ранохришћанске христолошке доксологије.Први термин сугерише да је Христос иницијатор борбе и поглавар војника вере. Израз може да се схвати и као пионир, иницијатор, вођа (уп. 2:10). Потоњи израз савршитељ[1]описује Христову космолошку победу над демонским силама (уп. 2:10–15). Узети заједно, изрази недвосмислено сведоче да је писац Посланице у Христу заиста препознавао Алфу и Омегу спасења хришћанске заједнице (уп. Јевр 5:8; 10:5–10). Могуће да је позив аутора да хришћански учесници трке вере гледају на Христа оригинална христоцентрична прерада исказава повезаног са макавејским мученицима који су гледали на Бога (4Мак 17:10).

У наставку аутор Посланице сажето говори о Христу који је уместо радости – која је била пред њим – поднео крст презревши срамоту (Јевр 12:2б). Писац Химне се, дакле, најпре усресређује на Христово добровољно унижење. Спаситељско дело Христово почело је напуштањем предвечне небеске заједнице са Оцем (радости), силаском међу људе и учешћем у најдубљој трагедији њиховог постојања – смрти. Христос је слободно прихватио самоодрицање и мучеништво и позива и нас да следимо његов пример на тај начин што ћемо постати учесници његових страдања. Употреба личног имена Исус, потврђује овакво разумевање исказа. Оно се у Посланици увек употребљава да би истакло Христово човештво. Бременит и неуобичајен израз поднео крст употребљен је да би се нагласила Христова истрајност у вери на коју су и хришћани позвани. Писац наглашава чињеницу да Христос није устукнуо пред страхотом распећа, као ни пред срамотом која је повезивана са казном која се примењивала на робовима, убицама и државним непријатељима... Христос је, према писцу Химне, презрео ту срамоту. Оригинални израз не означава омаловажавање, већ неустрашивост (уп. 4Мак 6:9). Управо неустрашивост је била жељена карактеристика хришћана тог доба (уп. 13:12–13). Аутор истиче снажан контраст указујући да је Христос иступио из предвечне радости како би искусио бол и страдање, док хришћани његовим посредством, кроз бол и страдање иступају у предвечну радост заједнице са Оцем.

Јефрем Сиријски је истицао да поглед на људе, ма како они били добри, не открива жељено савршенство будући да је код сваког човека нешто добро, а нешто не. Управо зато је потребно да свој поглед усмеримо на Христа као зачетника и јединог савршеног у вери који никада од почетка борбе на Јордану до Крста и васкрсења није посустао.

Христос и његова крсна жртва представљени су као савршени идеал вере и верности (10:36; 11:40). У Христу, вера је добила своју потпуну реализацију, а пут до те реализације водио је преко срамоте крста и противљења грешника који га нису обесхрабрили, што је пример и за хришћане који у својим искушењима још до крви нису дошли. Могуће да је овде аутор наставио са употребом метафоре атлетских такмичења, али да се од трке окренуо борби (у смислу бокса) која је за последицу често имала крв. Аутор ово вешто повезује са Христовом борбом и крвљу коју је пролио у њој, осликавајући идеју да бити хришћанин значи не само бити у заједници са Христом, већ и следити га кроз учешће у његовим страдањима (уп. Mк 8:34–38). Не смемо да заборавимо да је основни контекст Посланице богослужбени, као и да се древни сведоци вере представљају као свештенослужитељи. Они су се својим свештенослужењем, које је неретко подразумевало потпуно саможртвовање, присајединили Христовој крсној жртви. Ништа мање се не очекује ни од хришћана. И они који су се унапред уздали у Христа (Еф 1:12) сежући ка Њему пророчким созерцањем, и они који су се са Њим сусрели као историјском личношћу и садржајем апостолског сведочанства (предања), дакле, саучествују у његовом страдању, али и његовом прослављању кроз васкрсење и вазнесење. На тај начин, Христос, кроз своје страдање и васкрсење постаје центрифугална, али и центрипетална тачка људске историје. 

Христос представља коначну парадигму вере, верности и истрајности (12:4–11 уп. Јевр 2:13). И више од тога, Христос је онај који је иницијатор те вере како код старозаветних праведника тако и код хришћана. Он је идеал који је не само квантитавно снажнији, већ и квалитативно другачији од раније наведених старозаветних примера. Квалитативна разлика види се у томе што је Он већ досегао есхатолошки циљ вере и сео са десне стране Божијег престола (Јевр 12:2в) отворивши пут и свим учесницима трке вере чиме се и показује као савршитељ тј. као онај који у верницима довршује дело које је започео и омогућује им савршено учешће у реализованим обећањима Божијим. Наведене речи су у оштрој супротности са ранијим описом понижавајуће смрти. Међутим, читав исказ је формулисан тако да сугерише да је Христово уздизање на небески престо започето његовим унижавањем које је врхунац имало на крсту. Христос је вазнесење до небеског престола започео добровољним и крајњим унижењем (уп. Јевр 2:10; 5:7–9; 7:28; 9:14; 10:5–10.14).Упућивање на Христово унижење (оваплоћење), смрт и прослављање је вероватно формулисано на основу ранохришћанског символа вере (уп. Фил 2:6–8). Христово прослављање и уздизање на небески трон стоји у оштрој супростављености са његовим понижењем. Идеја о Христовом прослављању и седању на небески престо прожима читаву Посланицу, углавном на бази Пс 110 (Јевр 1:3; 2:5-9; 8:1-2; 10:12-13). Христово вазнесење на небески престо је честа сотириолошка тема Посланице (1:3.13; 2:5–9; 8:1–2; 10:12–13). Повезана са христолошком интерпретацијом Пс 110:1 (уп. 1:3; 2:5–9; 8:1–2; 10:12–13)[2] и богословљем синовства које једно од најзначајнијих богословских нагласака Посланице.[3] Христос је досегао циљ, али не као изолована историјска фигура, већ као претеча (Јевр 6:20).

Циљ који аутор Посланице има није догматски, већ пасторални. Вероисповедни исказ је основа пасторалног савета из ст 3: размислите, дакле, о њему који је од грешника поднео такво противљењ против себе, да не малакшете и не клону душе ваше. Речи откривају дубоку пасторалну бригу за заједницу мучену бројним искушењима. Та искушења су водила обесхрабрењу и напуштању вере (уп. 10:32–35). Аутор наставља са ранијом атлетском метафором и бираним изразима осликава тркача који исцрпљен и обесхрабрен удаљеношћу циља постепено напушта трку. Хришћанска вера се, насупрот томе, показује као истрајно (у)гледање на Христа чијим посредством и сами учествујемо у есхатолошкој реалности (Јевр 12:3). Израз размислите је јединствен у Новом завету (уп. 3Мак 7:7; 1Клм 38:3). Њиме се сугерише потреба да се Христос прихвати као пример који треба следити (уп. 3:1–2). Из тог примера треба црпити снагу у тренуцима замора, обесхрабрења и очајања. Његово трпљење је у јасној опозицији са слабошћу заједнице. Писац позива заједницу да своје посустајање у искушењима упореди са Христовом истрајношћу у тим истим искушењима. Истовремено, писац хришћане подсећа и на славну победу у којој могу да саучествују, јер је Христово вазнесење и седање на небески престо залог вазнесења оних који га вером следе. 

Писац подсећа читаоце да је Христос, као Син, сео на небески трон учетвујући у коначној власти Оца. Ова перспектива била је величанствена за свет у којем је власт римског Цезара сматрана врховном и коначном. Оспоравање те власти носило је снажне ризике и снажна прогонства ранохришћанских заједница су била део тог искуства. Писац хришћане подсећа да је, упркос опасностима које их вребају и невољама кроз које их пролазе, њихов живот у рукама космичког Господа(ра), али Господара који их разуме јер је живео страдални живот Сина Човечјег из чијег примера хришћани посустали у страдањима могу да црпе надахнуће и чијим уздизањем могу да добију снагу. 

Реч којом писац Посланице описује опасност хришћанског посустајања у трци вере, употребљавана је од Аристотела да опише атлете који се, задихани, спуштају на земљу и падају иако је старт њихове трке био добар, а позиција на стази добра. Писац, уствари, изражава уверење да хришћани у трци вере, без обзира на снагу свог духовног искуства, не могу да досегну циљ без божанске помоћи. Подсећа их истовремено да то и није потребно јер сав Нови завет, а нарочито Посланица Јеврејима и Химна вере, сведоче да нам је сва неопходна помоћ већ дарована у личности Исуса Христа и његовог дела за нас. Оци Цркве су једногласни у тврђењу да је есхатолошка реалност Другог Христовог доласка, оприсутњена у историји посредством Васкрсења Господњег, оно што даје смисао страдањима како Христовим тако и хришћана који су позвани да га следе и да се сједине са Њим (св. Кирил Јерусалимски, св. Tеодорит Кирски, св. Јована Златоусти).

Коначно, потребно је да уочимо ослањање писца Химне вероватно, како је то приметио св. Кирил Јерусалимски, на старозаветно учење о Богу као оном ко је веран у свом односу према човеку (1Кор 1:9; 2Тим 2:13; 1Сол 5:24; 2Сол 3:3; Јевр 10:23; 1Јн 1:9). Бог своју верност у односу на човека, који је грехом изневерио Бога, на најпотпунији начин показује управо у Христу, предвечном Сину Божијем који постаје Син Човечји да би спасао човека и да би му пружио пример. Божије дело за човека, учињено посредством Христа и у Христу, показује не само да је Бог веран човеку и својим намерама за човека, већ и да верује у човека, верује да ће човек прихватити његов позив љубави и пригрлити спасење које му је понуђено посредством вере. Вера човека у Бога и вера човека Богу јавља се као одговор на верност човеку, његову љубав према човеку и његову веру у човека. Тако сагледана вера човека представља, стога, његову сличност са Богом и још један од многих аспеката човекове боголикости за коју је и створен.

Циљ хришћанског живота, сједињење у Христу, већ је остварен самим Христовим делом учињеним на Крсту и у Васкрсењу. Човек се, не налази у животној трци у којој мора да победи друге, како би остварио жељени резултат. Напротив, то је животна трка у којој су победници сви учесници уколико не одустану пре досезања циља.

[1]Оригинални грчки термин преведен као савршитељ, јединствен је и у класичном грчком језику, као и у библијском грчком. Изведен је из значајног грчког термина који означава крајњи смисао, циљ и сврсисходост. У христолошком контексту то је заправо тврђење да је вера у Христу достигла саршенство. Израз је у дијалектичкој вези са ранијим термином зачетник.Узети заједно изрази указују на Христа и његово дело као на реалност која доноси коначно спасење онима који истрајавају у вери у њега и следе њeгов пример.[2]Сотириолошко сагледавање Христовог вазнесења у Посланици је повезано са небеским првосвештенством Христовим (Јевр 1:4–2:18; 4:14–15; 5:1–10;6:18.19; 7:16-19.26–28; 8:4–5; 9:8–12; 10:1; Еф 1:20–21; Фил 2:9–10; Кол 1:15–18; 1QS 9:10–11 уп. 1QSa 2:12–17, CD 12:23). Једно од најзначајнијих места за разумевање овог богословског аспекта је христолошки мидраш у Јевр 7 у коме је Христос описан као виши од небеса (Јевр 7:26). Терминологија подсећа на место божанског престола и на визионарска путовања кроз небеса, често описивана у апокалиптичкој литератури (нпр. ВазИс 7–8). Та путовања представљала су успињање у божанску присутност. Аутор, ипак, инсистира на томе да Христа вазнесење (уздизање у Очеву присутност) (Јевр 4:14), не удаљава од заједнице верних, већ тој заједници отвара пут до престола благодати (Јевр 4:16).
[3]Христос се у Посланици често назива Сином (Јевр 1:2; 5:2; 8; 2:6; 3:6; 4:14; 5:5,8; 6:6; 7:3,28; 10:29 уп. 2Сам 7:14; Пс 2:7). Истиче се праегзистенција Сина (уп. Јевр 1:1–4; ПремСол 7:26) и његово месијанство (Јевр 2:7.9). Описује се његов ход из прапостојеће славе, кроз патњу и смрт (Јевр 2:9–17; 5:7–9), ка крунисању славом и чашћу. Врхунац се достиже у сведочењуо уздизању (узвишености) Сина. Ове теме су развијене на више начина. Сам термин Син је схваћен као месијанска титула (уп. Јевр 1:4-13). Врхунац се досеже повезивањем са Пс 110:1. То је scriptural locus classicus који је рана Црква тумачила по христолошком кључу (уп. Јевр 2:5.16). У Посланици се под појмом Син подразумева и Син Божији и Син људски. Хришћани се, са друге стране, описују као синови, а њихове невоље као божански (очински) укори који за циљ имају учествовање у есхатолошком прослављању са Христом као Сином Божијим (12:2.4-13). Патње хришћана, на тај начин, добијају сотириолошки смисао саучествовања у Христовим страдањима.