Синајска Перикопа

Тема коју аутор чланка разматра је начин на који се на древни библијски текст може применити модерна (савремена) реторичка критика, као и који су могући исходи такве примене. У тексту се указује на основне принципе (теоријске претпоставке) античког и савременог реторичког критицизма, као и могућност (па и потребу) повезивања дијалошко-реторичке критике као синхроне методе тумачења, са дијахроним методама као што су критика извора, критика редакција и сл. Аутор указује на богату историју примене реторичке критике на библијски текст, нарочито се усредсређујући на Петокњижје и, пре свега, Књигу Изласка. Практичан пример примене поменутог метода писац чланка изводи на примеру синајске перикопе (Изл 19–24) указујући најпре на њене временско-географске одреднице. Аутор се затим усредсређује на сам текст перикопе откривајућиу њему нарочиту дијалошко-реторичку структуру која омогућује да се унутар ње развије дијалог (структурални и богословски) између различитих предања која су редактори укључили у канонску форму текста.

Наративна анализа је једна од метода књижевне критике која се са продором новог литерарног критицизма почиње примењивати и у проучавању библијског текста. Она припада тзв. синхроним метода и комплементарна је са њима. Аутор чланка показује њену повезаност са реторичком критиком, али и комплементарност са тзв. дијахроним методама историјске критике. У тексту се разматра могућност примене ове савремене интерпретативне методе почев од уочавања приповедне перспективе преко разматрања односа савременог аналитичког приступа и древног текста до уочавања потенцијалних богословских рефлексија примене ове аналитичке методе. После ових базичних теоретских претпоставки аутор чланка указује на примере плодоносне примене ове методе на Књигу Изласка, да би потом илустровао ту примену на примеру Синајске перикопе. У овом илустровању аутор указује на значај избора читалачког приступа перикопи и препознавања карактера приповести, литерарне секвенце које постоје у перикопи и карактере (актере радње) у њој.

Аутор разматра примену жанровске критике на Свето писмо. У свом разматрању он полази од објашњавања основних теоретских претпоставки жанровског критицизма и историје његовог обликовања у односу на библијски текст, да би потом покушао да примену наведених теоретских одредница илустрије на тексту Књиге Изласка. Аутор се, пре свега, усресређује на Синајску приповест (Изл 19-40) и Синајску Перикопу (Изл 19-24) указујући на то да нам примена жанровске критике омогућује да у наведеним целинама откријемо бројне жанровске обрасце међу којима су најзначајнији жанр божанске (космичке) планине, жанр савезног уговора и храм-градитељски жанр.