АРХЕОЛОЗИ СПАСАВАЈУ ПРАГ НИМРУДСКЕ ПАЛАТЕ – да ли ће будућа ископавања пружити сазнања митском Невроду/Нимруду чије је име град понео или легендарној Семирамиди?

10 Јануар 2023

Камен прага висок 2м из 9-8. в. пре Хр. ископали археолози у древном ирачком граду Нимруд. Ово је прво велико ископавање локалитету након што га је уништила Исламска држава (ИД) 2016. год. Тим археолога Универзитета Пенсилваније (University of Pennsylvania) предводи Мајкл Данти (Michael Danti) и они су са ископавањима почели у октобру ове године. Семирамида је у новије време, оправдано или не, препозната као архетип вавилонске блуднице описане у новозаветној Апокалипси. Историјски, била је током 9-8. в. пре Хр. регент свог сина, да би је (не зна се како) измештени миленијума унатраг и повезали са Нимрудом (Невродом) легендарним, оснивачим месопотамијских царстава (Вавилоније и Асирије) успостављених на подручју раније сумерске цивилизације и њених градских центара Ореха (Урук), Акада (Архад), Асура, Ниниве, Равота и Халаха (Пост 10:8-11). Библијски писац, међутим, говори о Невроду, али ништа не говори о његовој мајци, супрузи, сестри или било којем женском лику из његовог окружења. Занимљиво је, такође, да библијски писац наведене градове чије је оснивање и постојање каткад удаљено миленијумима смешта у исто време и повезује са Невродом/Нимрудом као оснивачем који је означен као први велможа/силник постпотопне Месопотамије. Ово нас наводи на закључак да писање библијског писца није историјско (у смислу фактографије) већ богословско тј. да он сажима миленијуме историје повезујући их са идејним оснивачем Невродом/Нимродом, што је можда име за једну другу, историјски познату, личност - Саргона Великог, оснивача првог месопотамског царства Акада, оног ко је први под своју власт ставио не само сумерске градове-државе, већ и шири регион унификује у политичком и верском смислу. Можда је историјска Самму-рамат баш због ових детаља преображена у легендарну Семирамиду. Међутим, на питања као што су: ко је она заиста била, вешт дипломата или жена обележена трагичном љубавном причом, да ли је владала чврстом руком или заводљивим телом? можда никада нећемо имати конкретан одговор. Нова истраживања у палати Нимруда, можда ће дати неке одговоре или макар смернице, али и без њих можемо да кажемо је да је учинила нешто изузетно – у критичном тренутку је преузела полуге власти, стабилизовала је империју и оставила је у наслеђе свом сину. То је било толико неуобичајено и упечатљиво да је остало у памћењу не само једног народа. Чак и након њене смрти, предање о њој је наставило да живи и да се развија у сваком новом покољењу.

Камен прага висок 2м из 9-8. в. пре Хр. ископали археолози у древном ирачком граду Нимруд. Ово је прво велико ископавање локалитету након што га је уништила Исламска држава (ИД) 2016. год. Тим археолога Универзитета Пенсилваније (University of Pennsylvania) предводи Мајкл Данти (Michael Danti) и они су са ископавањима почели у октобру ове године.

Нимруд се налази 30км јужно од Мосула у равници Ниниве (Горња Месопотамија). У периоду 1350-610. год. је један од великих градова и престоница царства (883-706. пре Хр.). Уништен је у освајањима савеза који су предводили Халдео-вавилоњани, оснивачи Нововавилонског царства. Многе асирске конструкције, прављене углавом од огромних опека, уништене су овим освајањима и зубом времена. Ирачке су уложиле напор у њихово реконструисање средином 20.в. често надграђујући више, срушене спратове.

Праг палате коју је изградио цар Адад-Нирари III (вл. 810-783. пре Хр.) је преживео вавилонска разарања, али и рушилачке акције, намере и планове Исламске државе која је 2015. год. најавила рушење древних остатака неисламског наслеђа. Екстремисти су извели неколико напада на локацију, користећи булдожере како би смањили зигурат, степенасто-пирамидалну кулу карактеристичну за главне месопотамске градове. ИД није штедео ни древне остатке ни модерне реконструкције. Користећи модерна оруђа уништења изазивали велику пустош уништавајући статуе експлозивним направама, а грађевине булдожерима. По ослобођењу 2016. год. званичници су саопштили да је 90⁒ ископаног града десетковано.

Данти и његов тим суочавају се са захтевним задатком да спасавања древних артефаката пролазећи кроз слојеве разарања и изградње у настојању да споје хиљаде година историје. Недавно пронађена плоча је чудесно откриће. ИД је можда била свесна њеног постојања, али је плоча ипак тако добро очувана, рекао је Данти истичући да је ново откриће значајно не само зато што је преживео вавилонску опсаду и уништење од стране Исламске државе нетакнут, већ и због величине. Видео сам таблице које су мање од једног од знакова [клинастих слова] на овој плочи.

Палата је ископана 1840-их година у мисији британског археолога Остин Хенри Лејарда (Austen Henry Layard). Лејард је током ископавања пронашао две такве плоче. Једну је послао у Британски музеј (British Museum) где се и данас налази. Другу је оставио на локацији. Од тада је пронађено много сличних плоча на којима је исписан списак царевих предака (неке од њих откривене управо у овом ископавању), али се чини да је поновооткривена управо она коју је пре скоро два века откопао Лејард, а која је у међувремену затрпана урушавањем блатних опека и разарањима ИД. Пронађени су и делови камене кутије која је носила довратник са текстом призивања божанске заштите. Кутија је уништена или у вавилонској опсади или у нападима ИСИС-а, а делови су разбацани по палати и спајају се попут слагалице.

Било је то као ʼфорензичка археологијаʼ. Морали смо поново да ископамо старе ископине, рекао је Данти додавши да је његов тим открио и јаму друге плоче, оне коју је Лејард ископао и послао у Британију. Видели смо доказе о томе шта је однето сачувано под новим рушевинама. Понекад се чинило као да ископавамо историју археологије 19. в. Данти је као млад студент читао Лејардове књиге, популарне археологије и путовања из викторијанске ере, и да је приликом садашњих ископавања теофанијски тренутак када му је бљеснуло: Вау, ово је на 14. страници његове књиге.

Ово није прво археолошко откриће до којег се дошло током реализације Програма стабилизације ирачког наслеђа (Iraq Heritage Stabilization Program) и то управо у контексту открића која су узрокована деструкцијом исламиста. Наиме, раније ове године, Данти и његов тим су открили неколико украшених асирских мермерних рељефа старих око 2.700 година (https://www.bkcentar.rs/sr/blog/restaruacija-maksi-kapije-u-iraku-otkrila-reljefa-urezanih-na-stenama-pre-2700-god).

Тим сада ради на реконструкцији храма Иштар који се налази поред зигурата. Његов величанствени улаз је уништен у разарањима ИД. До сада је откопан само мали део палате и неколико фрагмената скулптура и других артефаката, Данти се, нада да ће сазнати из ископавања палате сазнати више о краљици Самму-Рамат, мајци краља Адад-Нирарија III, познатијој по грчком имену Семирамида. Она је била једна од свега две жене које су биле владарке током вишемиленијумске месопотамске историје.

Семирамида, Нимрод (Неврод) и Библија

Семирамида је у новије време, оправдано или не, препозната као архетип вавилонске блуднице описане у новозаветној Апокалипси. Историјски, била је током 9-8. в. пре Хр. регент свог сина, да би је (не зна се како) измештени миленијума унатраг и повезали са Нимрудом (Невродом) легендарним, оснивачим месопотамијских царстава (Вавилоније и Асирије) успостављених на подручју раније сумерске цивилизације и њених градских центара Ореха (Урук), Акада (Архад), Асура, Ниниве, Равота и Халаха (Пост 10:8-11).

Библијски писац, међутим, говори о Невроду, али ништа не говори о његовој мајци, супрузи, сестри или било којем женском лику из његовог окружења.

Занимљиво је, такође, да библијски писац наведене градове чије је оснивање и постојање каткад удаљено миленијумима смешта у исто време и повезује са Невродом/Нимрудом као оснивачем који је означен као први велможа/силник постпотопне Месопотамије. Ово нас наводи на закључак да писање библијског писца није историјско (у смислу фактографије) већ богословско тј. да он сажима миленијуме историје повезујући их са идејним оснивачем Невродом/Нимродом, што је можда име за једну другу, историјски познату, личност - Саргона Великог, оснивача првог месопотамског царства Акада, оног ко је први под своју власт ставио не само сумерске градове-државе, већ и шири регион унификује у политичком и верском смислу.

Саргон акадски као потенцијални Нимрод/Неврод библијски

До Саргоновог уздизања, Сумери су доминирали културом и трговином у Месопотамији. Рођен у тајности, усвојен од краљевског баштована и уздигнут на место краљевског пехарника на двору кишког краља Ур-Забабе, Саргон се рано укључио у елиту и стекао непријатеље који су покушали да га убију. То би и учинили да га, наводно, од смрти није спасила сама Иннана назначивши га својом божанском интервенцијом за владара који ће бити под њеном заштитом. Саргон је збацио Ур-Забабу, откривајући невиђени апетит за моћи који не би био задовољан ако постане само владар Киша. Покорио је северну Месопотамију којом је владао из Акада, града чија локација је и даље непозната. Следећи корак је било освајање јужне Месопотамије и укључивање њених градова држава у једну велику државу. Административни документи сведоче да Саргон је створио прву професионалну сталну армију која је бројала 5400 војника опремљених за то време софистицираним оружјем (моћни композитни лукови) пред којом сумерске снаге састављене од фармера и пастира наоружаних једноставним копљима, секирама и копљима нису имале изгледа, али су то прихватиле тек пошто су изгубиле 1/3 војно способних мушкараца, сматра асириолог Инго Шракамп (Ingo Schrakamp) са Слободног универзитета у Берлину (Free University of Berlin).

Древни текст Листа сумерских краљева сведочи да је Саргоново краљевство под његовим наследницима расло до окончања владавине Саргоновог праунука Шаркалишарија (вл. 2223–2198. пре Хр.) који је границе прошио до Средоземља. По његовој смрти саргониди губе сумерски југ и постепено нестаје са сцене остављајући за собом запањујуће иновације у занатству, књижевности и уметности, апстрактне и геометријске скулптуре, детаљне фигуре са лицима која изражавају индивидуалне личности. Краљевска бакарна глава пронађена у древном граду Ниниви представља класичан пример: са снажним погледом, разрађеном фризуром и пажљиво његованом брадом, скулптура показује моћ, а можда чак и представља самог Саргона.

Рељефи са различитим приказима и гравирани камени цилиндрични печати спадају у ранг највећих уметничких дела акадског периода. Уместо мекшег локалног камена који се користио у периоду пре царства, акадски царски печати су обично били исклесани у серпентини — вреднијем камену са којим је било много теже радити. Акадски занатлије су приказивали драматичне догађаје као што су битке у којима су се јунаци сукобљавали са животињама (у Писму, Неврод је описан и као пословично добар ловац Пост 10:9).

Саргон је основао прво светско царство укључивши у њега низ етничких група са различитим језицима и веровањима под истим, једним, господарем. Било је нешто посебно у вези са Саргоном, каже Фостер Бењамин (Benjamin Foster), асиролог са Универзитета Јејл (Yale University) додајући: први пут у историји Месопотамије, краљ није проводио време борећи се са суседним градовима, већ је своју енергију усмерио ка страним земљама. Ово нико никада раније није урадио.

Научници су већину својих увида у акадски живот стекли из групе од око 8.000 прозаичних клинастих текстова написаних на акадском и сумерском на глиненим плочама углавном административног карактера. Краљевски натписи нам говоре шта су акадски краљеви мислили да је важно о њима самима, каже Фостер наглашавајући да административни документи дају слику о свакодневном функционисању царства. Он признаје да асириолози још увек имају само магловиту слику о томе како је Саргон градио и одржавао своје царство. Да ли се Акадско царство догодило случајно, јер су суседи радили глупости, или је постојао велики план?, пита се он закључујући једноставно не знамо довољно.

Пре успона Акадског царства, Месопотамија је била подељена на два региона. Сумери су живели дуж долина река Тигар и Еуфрат у јужној Месопотамији у независним краљевствима градова-држава верујући да их штите локална божанства. Најистакнутији сумерски градови-државе били су Ур (под заштитом лунарног божанства Нане) и Урук, над којим је бдела Инана, Нанина кћер, богиња љубави и рата. На северу, у кршевитијим крајевима Месопотамије живели су семитски Акађани уверени да иако богова има колико и звезда, ниједном од њих не дугу потпуну оданост, већ су им се обраћали у зависности од околности у којима су се нашли. Акађани насељавањем у различитим пределима могли су да усвоје богове који су тамо живели у свој духовни хоризонт. Када би други људи дошли међу њих, нова божанства су могла да се нађу на акадском небу. Упркос обожавању многих богова, Акађани су признавали врховног бога Ила и сматрали су богињу Иштар – њихов еквивалент сумерској богињи Инани – својим националним божанством, каже Фостер примећујући да је један од начина на који је Саргон одржао огромно царство био именовање чланова краљевске породице на првосвештеничке позиције. Мислим да је ово био генијалан потез. Он је претворио религију и државу у породичне послове, додаје он.

Многе ствари нам измичу у вези са Саргоновом владавином, али њен утицај је неоспоран и препознатљив непосредном и непрестановом настојању познијих владара Месопотамије да се представе као наследници Акада и његовог оснивача. Хамураби и Саргон II су, штавише, тежили успостављању организационо-админитративне форме коју је успоставио Саргон Велики. Ово је сигурно било познато библијском писцу и могуће је да он Саргона Великог представља као архетипког Неврода чији се карактер и идеологија манифестује у делу његових наследника. Оваквим поистовећивањем он би успешно поставио темељ приповести о изградњи вавилонске куле (зигурата), архетипског симбола дехуманизације и богоборачког поретка који, невероватне цивилизацијске успехе темељи на насиљу сатирању сваког противљења.

Предложено поистовећивање библијског Неврода/Нимруда је, свакако, спекулативно и (за сада) недоказиво, али знатно мање него повезивање миленијумима удаљених личности, митског Неврода (ко год да је био) и легендарно-историјске Семирамиде. Напротив,успостављање везе између Семирамиде и Библије захтевало је недовољно познавање историјског и митског предања, пуно фикције, религијско-теденциозне идеологије и спајање свега тога у псеудо-историјско, али даље популарно дело Два Вавилона које је потписао А. Хислоп гласноговорник шкотске анти-римокатоличке пропаганде из средине 19. в.

Самму-Рамат (Семирамида) – између историје, легенде и мита

Самму-Рамат (Високо небо), неоасирска царица познатија под својим јеленизованим именом, Семирамида, прва и једина призната владарка Месопотамије (изузев Кубабе, деификоване краљице из времена Сумера). Контраверзна личност којој је Данте подарио круг у свом Паклу, као награду за њене сензуалне пороке. Волтер ју је, пак, учинио ликом своје трагедије која је инспирисала Росинијеву оперу (Семирамида, 1823. год).

Историја

Краткотрајна владавина Самму-Рамат (811-806. год. пре Хр.) оставила је мало материјалних и писаних трагова. Неки историчари је сматрају обичном дворском дамом, а други је повезују са снажним утицају на двору који јој је омогућио да обезбедити на смрти супруга узме власт у своје руке. У прилог другог схватања стоје писани и материјални докази који су остали иза њене владавине. У древном Нимруду археолози су пронашли две статуе посвећење месопотамском покровитељу знања и писања, богу Набуу. На обе се наводи ктиторско име Самму-Рамат. Иза ње су остале и две стеле од којих асурска садржи кратак, али веома речити, натпис:

Самму-Рамат, краљица Шамши-Адада, цара Васељене, цара Асирије, мајка Адада-Нинарија, цара Васељене, краља Асирије, снаха Салманасера, цара четири стране света.

Самму-Рамат је стављена у исти ранг са владарима подижићи стелу у престоници чиме неопорно потврђује своју владавину доводећи се у везу са именима знаменитих и неоспорних владара неоасирске империје. Стела нам омогућује да датирамо Самму-Рамат и расветлимо околности под којима се успела на власт. Салманасер III, син цара Асурнасирпала II и таст царице Самму-Рамат, један је од највећих владара неоасирске империје. Изградио је величанствену палату у Нимруду, сурово се обрачунао са побуњеницима и наставио успешне ратове против Вавилона, сиро-хананске коалиције и других народа. Ратови су празнили касу и стварали незадовољство што је искористио царевић који је стао на чело савеза побуњених двадесет седам градова међу којима је била и Нинива. Побуну је угушио Шамши-Адад V, наследник Салманасера III и супруг царице Самму-Рамат који је коначно, по победи вавилонских побуњеника, увео је царство преко потребне године мира и унутрашњег снажења да би изненада умро 811. год. пре Хр. оставивши недораслог сина.

Нову очекивину спиралу унутрашњих сукоба спречила је управо Самму-Рамат узимајући власт у своје руке како би је накнадно предала сину, Адад-Нирарију III. То је било нечувено у историји месопотамских империја и вероватно потврда њеног ранијег утицаја који се огледа и и чињеници да је свог супруга, сасвим неуобичајено, пратила у макар једном војном походу (чак му и омогућујући победу).

Покренула је градитељске подухвате о којима је сведочио Херодот који вековима касније видео грађевине која је подигла Самму-Рамат, коју је он први назвао Семирамида.

Савремени историчари су подозриви према Херодотовим писањима, али признају да прича о царици-ктирорки и мецени мора да има макар некакву историјску основу. Упоредно са тим, Семирамида је наставила успешне војне походе пратећи и свог сина у некима од њих. Чињеница да се њено присуство у походима истиче показује да су поступци Самму-Рамат изазивали поштовање, ако не и дивљење. Царица је покренула војна освајања и у северној Африци тј. областима Либије а планирала и поход на Индију.

Поход на Индију представљао је изазов и вероватно најризичнији потез њене владавине, те га је предузела тек по консултовању пророчишта, макар према писању Диодора Сицулуса, који у своју историју укључује опис њене легендарне посете Амоновом пророчишту у Египту. Добијени одговор – њен син Ниниас ће се заверити против ње и убити је – није обесхрабио царицу. Покренула је поход у којем је била рањена, али је испуњење пророштва предухитрила предавши власт сину мудро сачувавши царство од грађанског рата. Римски писац Гај Јулије Хигинус (1. в. хр. ере) доноси, међутим, другу верзију тврдећи да се Семирамида бацила на упаљену ломачу. Каснији римски историчар је, ипак, проглашава жртвом синовљеве завере. Ко је од њих био у праву, тешко је знати, али са великим степеном сигурности можемо да закључимо да је до времена када је Адад-Нирари III постао пунолетан и спреман за ступање на трон, његова мати већ импресионирала поданике снагом, постојаношћу и умећем владања. То је било довољно да се покрене процес њеног измештања из историје у легенду и мит.

Од историјске Самму-Рамат до легендарне Семирамиде

Постоје две верзије митског предања о пореклу Самму-Рамат/Семирамиде. Према грчком историчару Ктесиасу, она је била кћерка богиње рибе удата за асирског цара коме је родила сина Ниниаса. Кад јој је муж умро, Семирамида је добила право на престо. Диодор, пак, рођење Семирамиде смешта у Аскелон (данашњи Израел). Она је према овој верзији дете сиријске богиње Дерсете и локалног младића. Осрамоћена овом везом, богиња је напустила девојчицу о којој се брину голубови, а затим је усваја главни пастир асирског цара одгајивши је жену изузетне лепоте у коју се заљубио Онес, један од високих царских службеника задужен за господарева стада. Добивши пристанак старатеља Онес ју је оженио повевши је у престону Ниниву. Доцније, док је опседао град Бактру, Онес је затражио од супруге да му се придружи на бојном пољу. Она је то учинила осмисливши и стратегију која је побуњенике натерала на предају. Ово јој је донело славу и и место краљице. Наиме, упознавши је цар од Онеса затражио да му је да као жену, нудећи му у замену руку своје кћери понудио руку своје кћери. Одбивши понуду, Онес се убио што је Семирамиди омогућило да постане царица-супруга, а доцније и царица-мајка, регенткиња малолетног сина. Диодор доноси пикантне детаље о поменутим поменутим догађајима. Семирамида је, наводно, убедила мужа да јој да моћ само на пет дана, да види колико добро може да управља. Кад се сложио, наредила је његово погубљење и узела је круну за себе. Легенде о Семирамиди и њеном браку са Ниниасом надахнуле су и много позније приче о владарима. Легенда Gesta Treverorum из 12. в. хр. ере говори о пореклу германског племена Тревера које наводно потиче од старијег Ниниасовог сина, Тревета кога је Семирамида га је мрзела сматрајући га претњом за своје планове. По очевој смрти он је прогнан (или је сам избегао) у Европу где је основао град Трир, један од највећих градова каснијег Римског царства.

У легенди о Семирамиди можемо наћи познате детаље из других митова и легенди древног света. У причу о њој укључени су детаљи који подсећају на легенду о Саргону Великом или библијску приповест о Мојсеју.

У легендарно митолошким разрадама историјске Семирамиде вероватно на неки начин одјекује сећање на на уметничко-политички утицај (а делимично и ратнички наратив) Енхедуане, кћери Сарговоне (https://bkcentar.rs/sr/blog/enheduana-semiramida-pre-semiramide?fbclid=IwAR06wunMTPhGu0ARUogkpzpSgxOy3u7ATsXxMSTDzMoZ3rSWn36g6SnnteQ). Можда су, познији писци, њен поход у Индију и посету Амоновим пророчишту описали на бази себи савремених поступака Александра Великог. Можда је историјска Самму-рамат баш због ових детаља преображена у легендарну Семирамиду. Међутим, на питања као што су: ко је она заиста била, вешт дипломата или жена обележена трагичном љубавном причом, да ли је владала чврстом руком или заводљивим телом? можда никада нећемо имати конкретан одговор. Нова истраживања у палати Нимруда, можда ће дати неке одговоре или макар смернице, али и без њих можемо да кажемо је да је учинила нешто изузетно – у критичном тренутку је преузела полуге власти, стабилизовала је империју и оставила је у наслеђе свом сину. То је било толико неуобичајено и упечатљиво да је остало у памћењу не само једног народа. Чак и након њене смрти, предање о њој је наставило да живи и да се развија у сваком новом покољењу.

Шта је од свих тих миленијумских предања тачно (и на који начин) можда никада нећемо знати, али можемо да се надамо да ће нова истраживања и налази краљевске палате у Нимруду донети макар нека нова сазнања у вези са њима.

Извори:

Fred Skolnik and Michael Berenbaum (eds.), Encyclopaedia Judaica, vol 15 (Michigen, Keter Publishing House Ltd., 2007).

Јован Благојевић, Мистерија Вавилона у Логос, часопис студената ПБФ УБ, 2008, бр. 1

https://www.ancient-origins.net/news-history-archaeology/nimrud-palace-0017641?fbclid=IwAR3bPSwUzC5OfAF35BNwJz0jG0-73Ld5Iz7VsGS7fteRBReX-r0QVpIlvTQ

https://www.artnews.com/art-news/news/archaeologists-palace-door-ancient-iraq-city-nimrud-university-pennsylvania-1234649708/

https://www.theartnewspaper.com/2022/12/07/first-major-dig-in-ancient-iraqi-city-since-isis-destruction-unearths-significant-palace-door-sill

https://www.discovermagazine.com/planet-earth/queen-kubaba-the-tavern-keeper-who-became-the-first-female-ruler-in-history

https://www.worldhistory.org/Semiramis/

https://www.nationalgeographic.com/history/history-magazine/article/searching-for-semiramis-assyrian-legend

https://bkcentar.rs/sr/blog/vavilon-retrospektiva-od-apokalipse-do-vavilonske-kule

https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije

https://www.bkcentar.rs/sr/blog/sumer-kolevka-civilizacije