БРАЋА КАО СПОРЕДНИ ЛИКОВИ ЈОСИФ-НАРАТИВА – други део

Пост 37 представља  шири наративни лук од Јосифовог оца Јакова до образовања израилских племена. То је важан елемент заплета који објашњава позадину догађаја који следе, али и неких коју му претходе. Браћу покреће мржња према Јосифу, а она је последица са једне стране Јосифове незрелости и амбиција, а са друге Јаковљевог фаворизовања Мржња оних који су омаловажени је усмерена против фаворизованог, не против онога који чини наклоност, чак и када фаворизованог не треба кривити. Јаковљеви синови би морали да имају веће поштовање/послушност према оцу, чак и ако греши, да разговарају са њим и да му објасне пропусте. Није требало да мрзе свог брата Јосифа.  Као старији, имали су одговорност и да усмеравају млађег брата  и да га укоре, а не да га мрзе. Њихов однос се дефинише са три снажна глагола. Три пута се говори о мржњи, затим узнапредовалој мржњи и коначно о љубомори/узнемирености. Чак и прва радња са глаголом мрзети указује на ситуацију која је веома опасна јер сугерише екстремно или интезивно непријатељство или одбојност према некоме.

Браћа се више пута помињу као његова браћа (Пост 37:5). Формирамо колективну слику о томе како се понашају као један лик (са изузетком Јуде и Рувима). Овај колективни лик браће долази на идеју да убије Јосифа. Рувим није део овог договора који је дочуо (Пост 37:21). Овај колективни лик у Пост 37 је приказан грубо. Они су љубоморни и несавесни до те мере да Јаков осећа потребу да пази на њих. Нестрпљиви су да се отарасе Јосифа и задовољни су када се тај циљ постигне. Уместо да буду узори млађима, Јосифу и Венијамину, они су безобразни, кратковиди и незрели. У почетној ситуацији (Пост 37:1–11), браћа су представљена као они који мрзе и кују заверу против Јосифа. Лик Јосифове браће је јасно дефинисан. Представљени као мање сложени од главних личности у причи о Јосифу и најмање двосмислени у погледу речи и дела. Чини се да су браћа најтранспарентнија од фигура у причи.

Ипак, треба да имамо на уму да постоје разлике у друштвеној структури и идеологији између патријархалног друштва и царства. Јаков као патријарх има готово апсолутну власт, реторичка питања браће Јосифу не представљају нужно побуну против хијерархијске идеологије, већ гнев због дрскости млађег брата и његовог узурпирања привилегија које му не припадају по старешинству. Позиција из Пост 37:8 трансформисана је у позицију 50:18. Браћа препознају Јосифову моћ, а Јосиф се одриче своје власти над њима.

До тада, Јосифова браћа су представљена као незрела. Дело Јосифове браће је дубоко узнемирујуће. Речи убијмо га и бацимо га (Пост 37:20) су наглашене пратећом формулацијом чији је смисао сад или никад. Ово је прилика коју су дуго чекали. Може ли се то назвати супарништвом браће и сестара или породичним сукобом? Ривалство између браће која сазрева види у Старом завету као сасвим природно, али овде постоји и нешто више од тога да су браћа забринута за своје легитимна права. Њихова кривица је у чину убиства брата, макар тај чин и не био извршен непосредно и моментално. Одлука да се Јосиф стави у јаму донета је консензусом. Схема њиховог поступка је комплексна. Када браћа коначно ослободе свој бес, Јосиф утихне, као да је парализован ситуацијом, без могућности да се одбрани. Они представљају безличну, дивљу природу човечанства, која се касније у причи искупљује преко Јосифа. Као последица продаје Јосифа Египту, он би био изгубљен за њих. Како су могли да кажу оцу за ову трагедију? Они су изазвали агонију Јакова. Заиста, раст неодговорности се наставља код Јосифове браће. После ове силне ситуације, кривица је додатно изазвала неспоразуме између саме браће. што је довело до Јудиног пресељења.

Јосиф је карактерно супростављен браћи у неколико момената. Иако је младалачки горд и дозвољава да се поставља као да је изнад њих, он не оклева да одговори на очеву молбу, али и не препознаје непосредну опасност што открива незрелост. Посвећен проналажењу браће што показује да жели да докаже репутацију поузданог изасланика. Када их после дугог пута не пронађе у Сихему, он се распитује и наставља пут још 20км, до Дотана. Тиме показује да је одлучан да испуни очеве жеље, а не само његову заповест. Он не напушта задатак који му је дао отац, иако је мисија била веома ризична. Он је пример одговорне младе особе. Његова одговорност захтевала је жртву и истрајност, чак и по цену живота. Браћа и не размишљају о његовој преданости. Њихово поступање показује да је постојао убилачки план групе и да њихов чин није последица афекта. Издвајају се мишљења двојице браће, Јуде и Рувима, чиме се показује да они ипак нису људи који имају менталитет крда, већ да су потенцијални лидери. Браћа прихватају Јудин план и покушавају да избегну кривицу за свој чин и варају оца наносећи му трајну бол. Још једном, постоји низ прелаза у којима наратор објашњава процес злочина док се коначно не вратимо у кућу њиховог оца за завршну сцену поглавља (стихови 31-35). Браћа се уједињују у превари Јакова, док је Јосиф трајно отуђен.

Следећа сцена је тренутак када браћа долазе у Египат и суочавају се са Јосифом који их препознаје, док они њега не препознају. Приказани су као група простих људи који посрћу у безнадежности на двору великог везира Египта. Они не само да поричу, него дају и информације које им нико не тражи. Понашају се попут рибе у мрежи. Јосиф их третира као шпијуне, али они одговарају дајући све више података о породици. Инсистирање на ми указује да се сви слажу у ономе што је речено. Њихов карактер се може одредити из израза једног више нема. Када новац нађу у врећама браћа оптужују Бога да је одговоран за дешавања. Питају се како би овај непредвидиви званичник арбитрарно искористио своју позицију моћи. Ипак, показују извесну храброст спремношћу да се поново појаве у Египту, пред Јосифом. 

Пошто су донели жито, враћају се без брата Симеона и предстоји им мучно објашњавање зашто им је брат држан као талац. Они су свесни снажне и трајне агоније којој је Јаков изложен од Јосифовог нестанка (Пост 42:36) и сада треба да га убеде да им повери Венијамина. Рувим покушава да убеди свог оца жртвујући, заузврат, своје двоје деце (Пост 42:37). Као најстарији, осећа се одговорним за Венијамина као и за Јосифа, и дубоко се саосећа са својим оцем (Пост 37:22). Рувимова одговорност је повезана с тим у акцији за компликације. Као и у случају Јосифове продаје браћа се представљају као колективни лик из којег изнова штрче два појединца, Рувим и Јуда и то са подједнаким (не)успехом у својим намерама и деловању. Након што је пристао да пусти Венијамина, Јаков упућује молитву благослова, предајући их Ел Шадају, који ће надгледати њихова путовања (Пост 43:14) вероватно се препуштајући судбини будући да је  на то присиљен. Употребљена формулација која дословно значи ако тако мора бити, онда учини ово (Пост 43:11).

Као што се и очекивало, уплашени су када су по приспећу у Египат спроведени директно у Јосифов дом (Постање 43:18), али и умирени су речима управника и Симеоновим ослобађањем. Управник се позива на божански мир (шалом), али на начин који истиче важно питање у вези са карактером Јосифове браће. У овом случају, мир се представља као љубазност која се огледа у обезбеђивању хране за њихове магарце и воде за прање ногу. Размишљања и међусобни разговор браће који невоље у Египту препознају као Божију одмазду за поступање са Јосифом откривају да их је тај чин морио у претходном периоду. Када браћа открију да им је новац враћен, имају прилику да га задрже и никада се не врате по Симеона опет саоштивши оцу да му је син нестао, а да се појавио новац. То могу да ураде и са Венијамином. У случају Венијамина, Јосиф натеже паралелу колико год може изазивајући своју браћу све снажније да понове свој злочин. Браћа, међутим, реагују другачије, Јуда је дао гаранције оцу, а чини се да браћа сада немају проблем са Јаковљевом склоношћу према Венијамину. Иако је љубав њиховог оца према Јосифу раније изазивала мржњу у њима, сада се таква мржња не помиње у односу на Венијамина.  Каткад се истиче да Јосиф у Пост 42-44 манипулише сценом и изгледа да ужива у својој моћи да застрашује и прети.Остаје, ипак, чињениа да наратор описује његове емотивне тренутке (42:24; 43:30; 45:1-2.14-15) показујући да је Јосиф можда више хтео да се  представи пред браћом као бездушни страни тиранин него што је то био. Он је конструисао ситуацију у којој је требало да постане евидентно да ли ће се понашати као некада или су се у међувремену променили. У овом тестирању, стога, неки читаоци виде Јосифову забринутост за покајање браће и њихову моралну рехабилитацију, те се стога његово понашање преставља као оштро, али побожно и вођено исправним поривима. Иста стварност делује и као отров и као лек, баш као у Платоновом Ферду. Венијамин, као замена за Јосифа у односу са оцем, служи као важан фокус за илустрацију сложених одговора ликова на фаворизовање. Присиљавајући браћу да прихвате Венијамина као Јаковљевог миљеника, Јосифов тест заправо претвара отров, тј. фаворизовање, породичног јединства у свој лек. Можда посредни податак о браћи дају нам и речи са којима их Јосиф испраћа из Египта саветујући их да се на путу ка оцу не свађају и не препиру (због оног што су му урадили, Пост 45:24).

Коначно, након што су се окупили да сахране свог оца у 50:1-14, читају самртну опоруку оца. Чини се да су они сигурни да је Јосиф од освете уздржао само чекајући да Јаков у миру се припоји својим прецима. Одмазда је (потенцијално) потпуна на крају приче. Виктификатори постају жртве. Иронични преокрет, који је некада био наметнут само Јуди (44:33-34), сада се понавља за браћу у целини. Чини се да Јосиф има патерналистички однос према њима. Он себе назива братом, али преовлађује језик очинства (Пост 45:4.8-9.13.26). Разлог због којег је њихова порука расплакала Јосифа није наведен (50:17), али чини се дасе може повезати са ранијим сценама његовог плача. То је његов одговор на емоционално набијене догађаје који утичу на породицу. Може само да понови раније речи, али он додаје важну реченицу "Јесам ли ја на месту Бога?" (в. 19). Ова фраза не значи да ће Бог донети коначни суд над њиховим делима, већ да Јосиф препознаје да није у позицији да осујети Божије планове спасења и избављења.“ На личном искуству је  видео како је Бог злочиначке планове извео на добро и корист целе породице (45:1-13) и сада не жели да се меша у процес. У овој трећој и врхунској сцени препознавања, браћа (која се овде третирају као један драмски лик) на сличан начин признају божански план (можда под утицајем Јуде?). Јосиф је то изричито рекао својој браћи (Пост 45:5-8), али прича се наставља као да нису били убеђени. Приповедач очигледно претпоставља да су сваки брат или група браће морали сами да дођу до тог закључка кроз дубоко лично искуство.

Укупан број патријархове породице био је укупно шездесет и шест особа (Пост 46:26–27) без жена Јаковљевих синова. Неки читаоци сматрају да је ово типолошки број, док други сматрају да је у питању прорачун заснован на управо забележеним подацима. Главни фокус односа Јосифове браће и њиховог оца је на њиховом извештају оцу и на бризи за њега до смрти. Браћа се, по насељавању у Гошену плаше за будућност, нарочито по очевој смрти. Све време настављају да се клањају пред Јосифом, не због његових прошлих снова, већ у знак поштовања према њему. Они себе сматрају Јосифовим робовима (Пост 50:18) када одлазе да се увере у своју безбедност. Јосиф, међутим, није особа која тражи освету. Он стоји иза онога што им је рекао у прошлости (Пост 50:19–21). Као одговоран службеник, обавезан је професионалним кодексом да испуни своје обећање. Благослов њиховог оца открива карактер сваког сина, у складу са понашањем сваког појединца.

 

Рувим је већ представљен као човек велике снаге, аспирација, али не и способности. Посеже за очевом иночом како би истакао своју кандидатуру на место лидера породичног клана (Пост 35:22), али тиме управо себе дисквалификује. Неки аутори сугеришу да је Рувимова жеља да избави Јосифа из јаме и смрти заправо био покушај да се искупи за ранију грешку. Читаоци су каткад веома критични и према Рувимовом понашању. Критикују га због недостатка моралне храбрости да се снажније супротстави злу браће. Оцењује се као морално слаб и стратешки неефикасан. Његова намера да спасеЈосифа можда није произашла из истински алтруистичких мотива. Приповедач у овој причи је обично уздржан и ретко нас обавештава о мотивима ликова. Ипак, овде он открива Рувимову тајну намеру да допусти да Јосифа баце у јаму да би га избавио из њихових руку, да би га вратио његовом оцу (37:22). Рувимова тактика је свакако оставила нешто моралног интегритета. У његовој схеми, јама за Јосифа је привремена. Рувимова намера није само да спасе Јосифов живот већ и да му касније врати слободу. Рувимова позиција је морално супериорнија од Јудине. Чин у коме Рувим саветује браћу да не убијају Јосифа и тражи начин ослобођења је изузетно важан (Пост 37:21.29). Рувим ризикује сукоб са браћом. Такође, ужаснут је када сазна шта се догодило и да је његов план спасења Јосифа изјаловљен.  Он се сматра одговорним пред оцем (Пост 37:30), али никада не издаје браћу.  Одговорност коју он осећа није умишљена. Када се браћа врате у очински дом, најстарији ће морати да оцу каже шта се догодило. И заиста, Рувимтом приликом делује као портпарол. Ипак, то није одговорност ауторитета. У почетној саги када су браћа склопила заверу да убију Јосифа, расплет радње је сагледан кроз психолошку тачку гледишта скрушеног Рувима, који у жалости цепа своју одећу (Пост 37:29). Тај чин доцније понавља и сам Јаков. Фразеолошке равни су карактеристике стила као што су понављање, паралелизам или метафора које омогућавају читаоцу да повеже различите делове приповести тако да поента буде упечатљивија. Јаков и Рувим цепају своју одећу. Јосиф два пута остаје без одеће. Рувима чин цепања одеће, на неки начин, сврстава у категорију жртве.

Касније Рувим подсећа на њихову породицу и тешку ситуацију са којом се суочавају у Египту. На неки начин, он је савест браће, и чини покушај да још једном преузме улогу лидера дајући (неуспешно) гаранцију за Венијамина – залог су животи његових синова. Улога патријарха и његовог прворођенца је да заштити и спасе своју породицу заједно са привилегијом да доминира њом. Најстарији син Јаковљев, Рувим, два пута покушава да преузме одговорност да заштити чланове породице без много успеха (37.21-22; 42:37). Јосиф и Јуда се, очигледно, такмиче ко ће заменити Рувима на месту вође (43:8; 50:21). То такмичење се тек у финишу разрешава веома неуобичајено, у корист Јуде.

 

Овде се јавља Јуда који браћу упозорава на последице завере. Дело и његове последице су очигледне за сву браћу од самог почетка. Јуда радије остварује профит убеђујући своју браћу да продају Јосифа. Он се појављује као ефикасан вођа тиме што његов прердло ублажава чин иако је предлог мотивисан више новцем него било каквом братском наклоношћу (ст 26–28).Кључне речи по којима се Јуда разликује од браће је означавање Јосифа речима наш брат. Јудине речи служе да подсете његову браћу на последице које ће настати ако почине ово дело. У наредном поглављу Јуда има главну улогу, и догађаји описани у овом поглављу (Пост 38) вероватно су кључни за преображај његовог карактера и лично сазревање.

За разлику од Јосифа, који је силом одвојен од своје браће, Јуда је одвојен добровољно (Пост 38:1). Можда је његово удаљавање од матичне породице била последица Јосифове продаје и суочавања са очевом тугом. Најпре се говори о оснивању Јудине породице уз сугестију да је Јуда покушао да место нађе у окружењу Хананаца. Реч сишао може имати и значење пасти. Оригинални глагол је супротстављен изразу подићи се, ићи напред. Јуда се налази на око 24км од Хеврона, слично Јосифу у другој земљи , далеко од своје породице. Одлазак  међу Хананце резултира пријатељским контактом и мешовитим браковима.  Јуда је био први од браће који се спустио тражећи однос са Хананцима.

Необични поступци Јахвеа (наративно неразрађена казна Јудуних синова), Тамарин и Јудин чин и њихови коначни поступци ово поглавље чине препознатљивим и незаборавним, али и саставним делом читавог наратива. Без овог поглавља Промена у Јудином карактеру је необјашњива без овога. У 37:26-27, убеђује браћу да продају Јосифа, а у 43:8-10, некадашњи немилосрдни сплеткарош нуди гаранцију за Венијамина, да би се потом понудио да сам буде роб уместо њега (44:14-34).

Почетак Пост 43 истиче Јуду по имену, омогућавајући нам да га гледамо како се помало удаљава од групе. Интерпретативни разговор тиче се новог пута у Египат (и очевог противљења). Можемо замислити Јакова кога Рувим безуспешно наговара, а Јуда успешно. Он паметније чита оца. Његове речи имају смисао„...понашаћу се као његов залог... ако ти га не вратим и не поставим га у твоје присуство, бићу крив за грех против тебе свих дана (мог) живота тј.заувек ме сматрај одговорним (43:9).

Реаговање на проблеме који се појаве и кроз Јудино заступништво пред Јосифом показују сазревање браће. Јуда користи прилику да буде портпарол браће, откривајући тачку по тачку све што се догодило током њиховог првог путовања (Пост 44:18). Не размишља шта ће бити између њега и везира. То је одговорна одлука коју треба да донесе, уз све ризике које она носи, а такође показује његову понизност: преклињем. Јуда је одлучан да се жртвује и буде роб везира, како би спасио најмлађег брата као што је обећао. Његов став је поуздан и одговоран. У 46:28 састаје се са Јосифом као представник породице и, коначно, у 49:8-12 је описан као родозачетник владарске лозе.

У периоду царстава Израила и Јуде, Сихем и Дотан су део Израилског царства, док су у ранијем премонархистичком периоду то биле граничне области Манасијиног племена. У раној историји Израила чини се да су Хананом доминирали управо Манасијино и Јудино племе. Јуда је заузео јужну Палестину (ИНав 15:1-63), док је Рувим имао земљу источно од Јордана (ИНав 13:15-23).136 Манасија и Јефрем се каткад називају полуплеменима, будући да су синови Јосифа, а не Јакова. Насељавали су северне територије којима су  припадали и Сихем и Дотан (ИНав 13:7; 16:1-10). У извесном смислу, Јосиф се заиста враћа у регион, макар преко племена потомака. Штавише, на путу егзодуса, Јосифове кости су пренете из Египта у Ханан, где су сахрањене у Сихему (Пост 50:25, ИНав 24:32). Ово су моменти који, уз много других, наводе новије ауторе да  причу о Јосифу и његовој браћи  не читају само као причу о родозачетницима Израила, већ и о племенима и племенским односима у касној израилској историји. 

Према овом схватању наративи о браћи у Постању одражавају односе између Израила и различитих народа са којима су повезани њихови истоимени преци. Исакова предност у односу на Исмаила говори о односу између Израила и Исмаилаца, сукоб између Јакова и Исава одјекује сложеним односима између Израила и Едома. Чак и избор Авеља у односу на Каина може да говори о преференцијама за пастирство над земљорадњом, било у смислу сукоба између ова два занимања или као културно сећање на ранији, идеализовани начин живота, а расељавање Рувима и Манасије говори о коначној превласти Јуде у целини и Јефрема у северном царству.

Конкуренција Рувима и Јуде, истакнутих племенских родозачетника међу Јосифовом браћом, водила је закључку да је постојала Рувимова и Јудина верзија приче и да је Јосиф-наратив у коначној верзији прича која приказује помирење између Севера (Јосиф) и Југа (Јуда). Јосиф.наратив можда одражава публику која је упозната са списком дванаест племена/синова међу којима је Рувим прворођенац. Ипак, аутор је такође желео да покаже важност Јуде (уп. Бр 1 и Бр 2). Према неким схватањима приповест коначни облик добија после изгнанства и говори о односу Јуде према околним народима. На тај начин приповест садржи инклузивну тенденцију паралелну Девтеро- и Трито-Исаији односно жељу да се афирмише јединственост, национална чистота и изабраност Божијег изабраног народа Израила.Друга линија размишљања види везу између наратива о браћи у Постању и наратива о цару Давиду и његовој породици. Таква веза је добро утемељена: Давид је и сам био најмлађи од осам синова (1Сам 16:10-11), а Соломон је такође био млађи Давидов син. Сукоб међу Давидовим синовима је такође посведочен (2Сам 13:28-29; 2Цар 2 :24-25).

Пошто се име Јосиф појављује неколико пута у Старом завету као ознака за Север, многи научници се залажу за северно порекло за наратив о Јосифу. Према неким схватњима Јосиф је заправо био обликован као скривени Јеровоам током владавине првог израилског цара чију је власт требало легитимизовати. Између Јосифивог и Јеровоамовог обитавања у Египту пстоје неке паралеле, али су наративне ситуације потпуно различите. Неки аутори су сматрали да се  позадина приповести може препознати у догађајима повезаним са израилским двором те да Јосиф-наратив треба схватити као израилску политичку пропаганду са циљем да се Венијамин покаже као део севера (Израила). Ипак читање приповести као историјске алегорије о Венијамину је проблематична јер на који начин онда схватити да је одбрана Венијамина дата управо Јуди? Аутор користи симетрију заплета и Венијамина све више конструише као другог Јосифа (омиљени син, оптужени брат, 43:34; 44:1–13). За разлику од онога што су браћа урадила Јосифу, они прихватају повлашћени статус Венијамина и показују солидарност када га Јосиф оптужи. Ова промена понашања води до помирења описаног у 45. поглављу. Заплет дакле није о судбини Венијамина  perse, већ о могућем помирењу целе породице.