Јуда

У Јосифовом случају значај тунике је у утицају на породичне односе. Јосифова одећа и доцније има значајно место, било када му је дарује Портифар или сам фараон. Није само Јосифова одећа она која се појављује као значајни фактор наратива. Ту је и Тамарина одећа (Пост 38) у поглављу које је можда кључно за обликовање портрета Јуде. Ово је мотив који служи не само као унутрашња веза између наративних целина приповести, већ и повезивање са претходним Јаков-наратив, па чак и даље унатраг, све до Еден-наратива у којем Бог прави одећу за људе након што их је осудио због њихове непослушности (Пост 3:21). Одећа се обично схвата као израз Божје милости и бриге за људе и показатељ неадекватности првог покушаја људи да се одену (Пост 3:7).

На личном искуству је видео како је Бог злочиначке планове извео на добро и корист целе породице (45:1-13) и сада не жели да се меша у процес. У овој трећој и врхунској сцени препознавања, браћа (која се овде третирају као један драмски лик) на сличан начин признају божански план (можда под утицајем Јуде?). Јосиф је то изричито рекао својој браћи (Пост 45:5-8), али прича се наставља као да нису били убеђени. Приповедач очигледно претпоставља да су сваки брат или група браће морали сами да дођу до тог закључка кроз дубоко лично искуство.

Описана Тамарина акција истиче јунаштво којим се она бори за своја права у породици мртвог мужа. У последњем делу поглавља (ст 27-30), коначно са Тамарина два сина, криза је решена. Тамарин поступак не решава само њен сопствени проблем бездетности, већ доноси благослов Јуди ширењем његове породице.Велики део драме поглавља повезан је са чињеницом да је у питању лоза из које ће се родити Давид. Обећана линија очувана жива упркос недостојности Јуде. Ово потврђује и сам Јуда признајући да је Тамара праведнија (ממני צדקה, ст 26).

Пет избледелих слова исписаних на посуди за складиштење су сви текстуални докази које имамо о Абел Бет Мааки из 9.в. пре Хр., насељу на крајњем северу Израела. Међутим, овај кратак и скроман текст може бацити ново светло на границе древног Израила какве познајемо.

Јаков прозелит се куне да ће свако ко отвори овај гроб бити проклет. Тако гласи надгробни натпис откривен у древној некрополи Беит Шеарим у доњој Галилеји. У овој негда престижној некрополи овог града понађено је преко 300 плоча са надргробним натписима, међутим, ова прва која је пронађена после 65 година нарочито је значајна. Она представља сведочаство да су прозели, група нејудејских обраћеника у јудаизам позната новозаветним писцима, постојала и вековима пошто су неуспешни јудејски устанци учинили да припадници ове нације и вере буду гледани са непријатељством, штавише, и у оним временима када је хришћанство постепено преузимало примат.