ДОБА СУДИЈА, ЦАРЕВА И ПРОРОКА (општи историјско-богословски преглед) - 22. део у серијалу Химна вере

Историјски гледано време судија траје од 1200.односно од 1175 до 1040 године. То је период веома бурних дешавања која су неретко последица сировости  и суровости народа који живели на подручју библијског Оријента (укључујући и Израил), али и великих промена на глобвалној политичкој сцени. 

Период судија Израилових је један од најмрачнијих периода историје старозаветног народа Божијег. То је био период великих и тешких трансформација. Смрт Исуса Навина означила је нестајање централног ауторитета. Израил је до тада био чврсти савез племена у незауставивом ратном походу. Племена су, сада, расељена по територијама на којима су и даље живели и староседеоци. Ханански народи на овој територији живели већ дужи низ деценија (па и векова). Досегли су културни ниво који је знатно надилазио цивилизацијске форме израилских номада. Хананска култура је била чврсто повезана са хананским култом, пре свега веома сензуалном и Израилцима изразито примамљивом – култу плодности (који је укључивао и сакралну проституцију). Главно божанство је било Ваал, а његова дружбеница је била Астарота (или Анат), сензуална хананска богиња љубави и рата. Хананска религија била је, по Израил, вишеструко опаснија, него хананске војске – писали су добри познаваоци овог периода. Управо стога, историја доба судија одажава период анархије унутар којег се појављује неколицина светлих тачака, харизматских личности, који израилски народ воде ка покајању. У књизи су сачувана древна предања која су обликована од стране дефтерономистичког писца.

Напред споменута друштвена трансформација се огледала у стварању лабаве племенске конфедерације. Нестао јецентрални ауторитет, а становништво је саномадско-ратничког стила живота прелазило на седелачки. Ова трансформација водила је промени религијских потреба и схватања израилског народа. Јахве, Бог пастир, који своје стадо води на зелену пашу Ханана и Бог рата који моћном силом чини да се његов народ насели на тој доброј земљи, постаје непотребан. Израил је стигао на одредиште, нема потребе за пастиром који ће га даље водити. Земља је заузета и нема потребе за ратником који ће управљати даљим освајањима. Израил је своју потребу препознао у потребама локалног становништва. Они осећају потребу за Богом који ће зелену пашу Ханана чинити и даље зеленом, Богом који ће омогућивати плодност земље, уредно смењивање годишњих добра и богату летину. Таква божанства је препознао у хананској религији и у култу Ваала и Астароте. Јахве није био потпуно заборављен. Он је остао врховни Бог Израила, помало протеран на далека небеса док је простор ближе свакодневном животу заузео Ваал. 

Ваал је покушавао да коегзистира са израилским Јахвеом, као што је већ вековима коегзистирао са све удаљенијим поглаваром хананског пантеона, Елом. Јахве је, међутим, Бог ревнитељ (љубоморни) који не пристаје на такву коегзистенцију. Он жели потпуну пажњу и љубав свог народа, Израила. Када се његов народ окреће за другим боговима, Јахве се повлачи, повлачећи и своју заштиту. Тада ханански народи, они исти чије су богове Израилци почели да обожавају, освајају и поробљавају Израилце. Тежак јарам туђина води Израилце покајању и враћању Јахвеу, са вапајем и сузама... и Јахве одговара. Он подиже ослободиоца који руши туђинску власт, обнавља племенску (или националну) самосталност Израила и благостање. По смрти тог ослободиоца, који је постајао судија (управитељ) племена, народ обично изнова пада у идолопоклонство и почиње нови циклус (ропство, покајање, подизање ослободиоца, ослобођење, благостање, идолопоклонство, ропство, покајање...). Ово се, из разумљивих разлога, назива таласастим или валовитим богословљем и историјом.

Значајно је то што се у односу на период судија, односно у списима који се њиме баве (Књига о Судијама и 1 Књига Самуилова) развија једно специфично пневматолошко-месијанско богословље. Судије – ослободитељи Израила, наиме, нису једноставно снажни и војно оспособљени ратници који на божански позив, а у својој сили, ослобађају народ Божији – Израил. Уместо тога, они бивају обузети Духом Божијим који им даје надприродне способности и снагу. Захваљујући томе они врше дело избављења сопственог народа, односно народа Божијега. Они су помазаници Духом, односно месије (са малим м), у ограниченом историјском, националном и географском смислу. Као такви они, међутим, имају пророчко-типолошки смисао јер најављују долазак апсолуног и истинског Месије који ће као помазан Духом (Лк 4:18) показан, кроз своју крсно-васкрсну жртву Ослободитељем, али не у националном, географском и историјском смислу, већ Ослободитељем од греха и смрти.

Идеја месијанског помазаника Духом, нарочиту разраду добија у каснијем периоду царева и пророка Израилових када цареви, пре свега давидовске династије, сматрани помазаницима Божијим и онима у чијем ће се потомству родити месијански цар и спаситељ света.

Последње деценије периода судија Израилових обележила је светла личност Самуила. Он је био комплексна личност која је деловала као свештеник (премда није био из свештеничке лозе), судија Израила и пророк. Као судија, Самуил је деловао више као верски, него као политички ауторитет. Тиме се знатним делом разликовао од ранијих судија. Политички аспект његовог деловања, ипак, није био занемарљив, али је био секундаран и происходио је из његовог верског ауторитета. Зато су његову судијску власт, макар у почетку, прихватала готово сва племена Израила. На тој основи Самуил је вероватно тежио да успостави династију (1Сам 8:2 уп.1Сам 2:12-17.22). У овом периоду сазрела свест израилских племена да спољни услови у којима живе намећу потребу да се лабава племенска конфедерација замени чврстом централистичком монархијом. Дакле, и племенске старешине и Самуил су желели мконархију, али су Самуилови синови били људи спорног моралног интегритета. Одлучено је да се монарх изабере на непосредан начин, а Самуил је био у том процесу кључна личност (мада веома невољно). Он је покушао да задржи део политичког и религијског утицаја. Политички утицај је, ипак, губио пред нарастајућом попларношћу не увек послушног Саула, првог цара Израила. Религијски ауторитет му је слабио пред обновом значаја старе аронитско-илијадске свештеничке лозе. Њени представници су постали дворски капелани новог цара, али и служитељи централног светишта које је премештено у Нов (1Сам 7:16 уп. 1Сам 7:2-15; 8:4; 12:1-6). 

Самуилов политички и религијски значај је временом постао јако ограничен, али његов морални ауторитет је остао неоспоран и стога је сукоб Самуила и Саула претио је да угрози стабилност младе израилске монархије. Самуил је, ипак, схватио да је монархистичко уређење процес који је захватио израилску државу и да је неповратан. Он је, стога, насупрот све непредвидљивијег Саула подржао младог војводу и ратника у успону, Давида. Новије студије дефтерономистичке историје показују да је древноорооријентално схватање цара као божанског изабраника и посредника нашло известан, мада значајно модификован, израз у давидистичком предању Светог писма и то пре свега месијанског идеји која је развијена у оквиру овог предања.

Давид је управо захаваљујући ауторитету Самуила и његовој помоћи, успео да се постепено успне на трон, најпре јужних, а затим и северних племена Израилових. Мудром државном и верском политиком Давид је стекао ванредни углед и неприкосновено место међу јудејским царевима Старог завета. Историјски посматрано, он и његови потомци су у Јерусалиму владали без прекида готово пет векова. То његову династију чини једном од династија најдужег трајања. Ова династија дала велике и значајне верско-политичке реформаторе који су користили прилику да у, веома тешким историјским околностима, Јудеју уздгигну на ниво значајног фактора у веома турбулентном региону централног Оријента. На историјској сцени древнпог Оријента тог доба невероватном брзином су се смењивале империјалне власти древног Египта, Асирије и Вавилона. Неколицима међу царевима-реформаторима Јудеје, пре свега цареви Језекија и Јосија, били су праве месије – помазаници Духом, свог времена, народа, и државе. Пророчанства повезана са њиховим рођењем, уздизањем и владавином временом су схваћена као пророштва са двоструким жариштем, односно као пророштва која суштински најјављују рођење истинског месијанског цара – самога Господа Исуса Христа (Ис 7:14; 9:6).

Овим долазимо да треће, битне друштвено-религијске групе овог периода – пророка. Феномен пророштва није ексклузивно израилски феномен, он је био познат бројним народима библијског Оријента. У Израилу се овај феномен, можда, јавио управо под утицајем неизраилских народа. Најранија пројава овог феномена у Писму се бележи у вези са добом Мојсеја (Бр 11:29). Пророштво као организован покрет настајао и развијао се у времену Самуила који је био старешина пророчких синова (група). Радило се о групама путујућих харизмата које су уз плес и музику долазили у стање екстазе објављујући вољу Божију (1Сам 10:5; 19:20-24; 2Цар 3:15-19). Чини се да је управо оваква форма пророчког покрета била позната и изван Израила. Ова неизраилска форма опстала у савремном дервишком покрету који баштини управо праксу споја екстатичке музике и плеса, а поникао је на подручјима библијског Оријента.

У Израилу пророци, веома брзо евулирају. Већ у периоду цара Давида се говори о пророку Натану који је фигурирао као дворски чиновник и саветник цара Давида, а касније и цара Соломона. Ова форма пророка је опстала у познијем периоду израилске и јудејске царевине. Могуће је да су постојале и групе дворских пророка које су учествовале у храмовном богослужењу. Пажњу библијских писаца, ипак, привлачили су они пророци који су као појединци или групе, вршили снажан политички утицај, било као опозиција царској власти (уколико је била синкретистичко-идолопоклоничка), било као саветници реформистичких царева Јудеје и Израила. Неки од њих, пре свега они који су припадали подручју Јудеје, оставили су пророчке списе који се повезују са њиховим именима или су редиговани од стране група њихових ученика. На северу, у израилској царевини, дуго су опстајале тзв. пророчке школе, односно групе аскетски настројених пророчких синова. Они су били под покровитељством и управом снажних пророчких лидера какви су били св. прор. Илија и св. прор. Јелисеј. Окупљали су се у изолованим центрима или при древним светиштима. Ту су се посвећивали молитви и проучавању свештене историје и божанских закона (касније редигованих у Свето писмо Старог завета). Пророчки покрет, нарочито под старатељством Илије и Јелисеја, био је снажан политички фактор у Израилу, у тој мери да је могао да буде генератор државног удара којим је са власти збачена синкретистичка Ахавова династија, и успостављена владавина радикалног јахвисте Јуја. 

У Јудеји, са друге стране, пророци нису имали политички утицај тог типа. Били су то, ипак, људи виског моралног интегритета. Деловали су као врло оштри критичари екстремног национализма са једне, и религијског синретизма са друге, стране. Нарочито снажну критику пророци су упућивали против верског формализма и испразног култа. Због тога су неретко излагани бројним страдањима, мучењима па смрти. Обимно интертестаментарно предање формирано је управо у вези са тим дешавањима. Оно је очигледно подразумевано од стране писца Химне вере. Пророци, иако су најављивали божанску одмазду над својим непокајаним сународницима и савременицима, најављивали су и будућу обнову Израила и Јудеје. Исто су чинили и пророци из времена вавилонског сужањства, на чија се искуства позива аутор Посланице. Најављивана обнова није била једноставна. Повлашћени положај који је Јудеја уживала током уздизања Персијске империје очуван је под управом Александра Македонског. Снажна страдања наступила су већ током владавине његових наследника, пре свега Антиоха IV Епифана. То је доба макавејских мученика, о чијим страдањима сведочи и аутор Химне вере.

Као и у ранијим случајевима Оци Цркве су у представљеним старозаветним личностима и описаним старозаветним великанима препознавали типолошку најаву месијанских догађаја испуњену и личности, животу и страдању Господњем. Тако је нпр. св. Јустин је сматрао да мучеништво пророка, пре свега Исаије, представља типолошку најаву Христових страдања, док су св. Јован Златоусти, бл. Августин, св. Теодорит Кирски, св. ЈефремСирин  и Ориген сматрали да су старозаветни страдалници своју награду избављења одложили сједињујући се на сама у ишчекивању другог доласка Христовог, дана суда и васкрсења мртвих када ће се у свој слави појавити Христос који је испуњење месијанских обећања датих и цару Давиду споменутом у наредним стиховима. Св. Климент Римски је у онима који су се потуцали у кожама и ... по јамама и горама земљаским видео истинске прорповеднике и оне који најављују Христа, Сина Човечјег који и сам нема где главе заклонити (Мт 8:20; Лк 9:58).