ГАТ (ТЕЛ ЕЛ САФA) – археолошко налазиште које евоцира на библијске приповести о Самсону, Саулу и Давиду

Године 2010. овде су ископани трагови насеља које је постојало у време Ровоама, унука цара Давида. Том приликом су откривени трагови снажног земотреса од око 8ᵓ Рихтера. Доказ земљотреса је присуство неколико зидова од цигле који су били разбијени и срушени као шпил карата. Ако су сеизмолози у праву јак земљотрес је сравнило велики град са земљом. Интензитет енергије потребне за померање зидова изгледа да потиче од нечег веома моћног, рекао је проф. Арен Меир (Prof. Aren Maeir), са Универзитета Бар-Илан, Одсек за Студије земље Израила и археологије Мартин Сзус (Bar-Ilan University's Martin (Szusz) Department of Land of Israel Studies and Archaeology) који деценијама води ископавања на овој локацији. Библијске пророчке књиге спомињу снажан земљотрес чији су трагови пронађени на различитим локација (Јерусалим, Тел Мегидо, Хазор, Акра, Лахиш, на многим локацијама Јорданске равнице које припадају савремној Краљевини Јордан, па и у самом Гату). Археолози овај земљотрес називају Озијиним земљотресом, јер се у пророчким списима (Ам 1:1 и Зхр 14:5) датира у време његово време, 8. в. пре Хр.

Проф. Амос Агноном (Prof. Amotz Agnon) са Института за Геолошког института јеврејског универзитета (Hebrew University’s Institute of Earth Sciences) водио је истраживања седимента у региону Мртвог мора која су показала да су се догодила најмање два велика земљотреса  древном Израилу средином 8. в. пре Хр. н  је рекао да је ретко могуће са толиком прецизношћу, али да је његов тим пронашао јасан запис о неколико земљотреса на Мртвом мору. Ово се слаже са подацима до којих су дошли археолози и сеизмолози кроз деценије истраживања и документовања земљотреса чији се остаци налазе на територији читавог древног Јудејског царства. Да ли је то био један земљотрес или серија, о томе се расправља. Није неуобичајено, рекао је Агнон, видети кластери земљотреса који се протежу чак токомчитавих деценија: једно велико подрхтавање може изазвати неку врсту одложеног домино ефекта уништења. Јасно једа се поуздано може говорити о два велика земљотреса могла десити у 8. в. пре Хр, при чему се један догодио између 861. и 705. пре Хр., а други између 824. и 667. пре Хр. Епицентар тих земљотреса је вероватно био  у долини Јордана и могао је да уништи целу земљу — или половину... догађај у Хазору би могао бити повезан са догађајем у Јерусалиму или у Гату где је Агнон рекао да је видео, током ретког несређеног периода, да је велики зид пао од силе која није могла бити ништа друго до земљотрес. Слично се може рећи и за низ локација северно од Мегида — и југозападно од Јерусалима ка Лахишу. Трагови овог земљотреса пронађени прошле године у самом Јерусалиму, у близини храмовне горесу значајни јер (до тоготкрића) најранији јасни слој разарања Јерусалима потицао из вавилонског освајања 586. пре Хр. Овакви налази представљају историјско сидро које служи као важно стратиграфско мерило за ископавања у Јерусалиму јер, иако не омогућују нови метод датирања, могу да буду груба одредница за будуће проналаске који би се грубо делили на оне из времена пре  и времена после земљотреса. У том контексту налаз није значајан само сам по себи, па чак ни само ка веза између археологије и библијског текста.

Оно што је значајно у вези са овим остацима је то што су међу њима пронађени откриће остатака филистејског храма уништеног у том земљотресу. Професор Меир истиче да су ово једини пронађени остаци филистејског храма на овом месту, а да су слично+и налази ретки и у ширем региону.

Ово је дало наду археолозима да пронађени остаци могу, додуше посредно да се повежу са знаменитим библијским наративом о Самсону. Самсон је био посебан, што је најављено већ његовим чудесним зачећем којем је претходила теофанија током које је анђео Господњи најавио да ће дете бити  назиреј, односно да ће припадати групи нарочитих религијских посвећеника који су били познати по томе што су се уздржавали од алкохола (па чак и конзумирања грожђа), а нису се ни шишали. Већина назиреја је била то по сопственом избору и њихово потпадање под назирејске завете било је, најчешће, временски ограничено. Насупрот томе, назирејство Самсону беше наметнуто, док је он сам био превише бујан да би се назирејских завета стриктно држао. Обдарен натприродно великом снагом, која беше последица његовог назирејства, а чији је видљиви знак била његова дуга коса. Необуздан и снажан, Самсон је био склон да скрене са устаљених стаза не само назиреја, већ и обичног Израилца. Ходећи путевима којима се ређе иде, он се – што је за тадашње време било незамисливо – одлучио за брак са Филистејком. Можда је он – у том тренутку- поред свих својих младалачких растрзаности и утопистички визионар. 

Ово је, наиме, време када су староседеоци Ханана потиснути у уски приобални појас око сиријског и либанског приобаља, познато и као крах цивилизације бронзаног доба (БД). Краху су, осим вероватних природних фактора, допринела и израилска племена која су, изашавши из Египта, трагала за начином да се населе у земљи обећаној њиховим праоцима. Некако у приближно истом периоду део тамошње теририје запоседају народи са мора, европска ратничка племена међу којима су били и Филистејци. Тако да управо Израилци и Филистејци почињу да се боре око свог места и позиције на територији са које су потиснуле староседеоце.

Можда је Самсон гајио наде и идеје о могућности мирног суживота Израилца и Филистејаца, можда је својим примером желео да покаже да љубав може повезати припаднике тих народа. Његова надања ишчекивања су тешко изневерена. Непријатељски настројени Филистејци су спречили да се љубав Самсона и његове изабранице крунише браком, а тако да је он постао огорчени противник Филистејаца. Нанео многе тешке ударце и на бојном и на економском пољу. Постао један од израилских судија (племенских старешина). Ипак, није имао ни пуну подршку својих сународника који су трпели филистејску одмазду због његових герилских акција против војно надмоћних Филистејаца. Филистејски притисак је био толико снажан да су Израилци били принуђени да омраженим непријатељима предају свог хероја који се сада, већ као одметник, скривао по пећинама у близини њихових насеља.

Тиме се, међутим, није окончала приповест о Самсону, јер иако је пао у руке Филистејаца оне нису успеле да га задрже. Натприодна снага коју је поседовао у више наврата му је помогла да се ослободи, али се коначно показало да су филистејске војске по Самсона биле мање опасне од филистејских жена. У бројним конфликтима и сусретима са Филистејцима Самсон се упознао и са знаменитом Далилом, цењеном куртизаном која је имала одличне контакте са филистејском политичком елитом. Не знамо да ли је Самсон био заинтересован само за њене услуге или је чезнуо да у њеном загрљају пронађе утеху за своје љубавне јаде, али њихова веза се показала комбом за њега. После низа неуспелих покушаја да открије тајну његове снаге, Далила је добила одговор за којим је трагала. Одсекавши Самсонову косу и лишивши га видљивог знака његовог назирејства, она је Самсона предала у руке Филистејаца који му овога пута нису дозволили да измакне. Заточили су га и ослепели. И ту у тамци лишен очињег вида, Самсон почиње да добиља оне дубље, егзистенцијалне, увиде и коначно истински постаје назиреј. Месецима доцније, када му је коса изнова порасла као знамење његовог обновљеног назирејства, Филистеји су направили кључну грешку. Током своје религијске светковине у храму посвећеном поглавару њиховог националног пантеона, Дагону они покушавају да учине нешто чиме ће коначно понизити Самсона, а преко њега и Израилце чији је херој Самсон био. Доводе га у храм како би слеп играјући забављао њихове великаше. Уместо тога, Самсон обновљеном снагом руши носеће стубове храма и тиме цео храм у коме је окончао свој живот, али и живот својих непријатеља побивши тада више Филистејаца него за читавог свог живота (Суд 16:23-31).

То је управо моменат у односу на који се ново археолошко откриће у древно филистејском граду показује потенцијално значајним. Наиме, иако се филистејски храмови спомињу у библијским приповестима археолози су ретко проналази њихове остатке. То није чудно, будући да су током овог периода најчешће светишта била на отвореном, на вештачким или природним хумкама тј. висинама које су сматране репликама примододијалног копна. Храмови су, дакле, били реалтивно ретки и проналазак остата једног од њих у значајном филистејском граду пружа наду да ће биит могућа његова реконструкција, реконструкција која би нам пружила сазнања о храму у каквом је Самсон провео своје последње тренутке док је обарао његове стубове и зидине. 

Пронађени остаци, свакако, нису остаци храма који је Самсон срушио. Стратум А3, на којем су остаци откривени, датује се у 9. в. пре Хр (2-3.в. после Самона), а и Библија последње тренутке Самсоновог живота не смешта у Гат, већ у Газу. Откриће је, ипак, значајно јер  може да нам пружи нова сазнања о филистејској сакралној архитектури (и нарочито носећим храмовним стубовима који су кључни о приповести о Самсону) и то повезаној упораво с Дагоновим култом. Наиме, иако је био поглавар пантеона, до сада је познато мало остатака храмова посвећених Дагону. Ово је један од ретких откривених Дагонових храмова уопште, и једини у Гату. Проф. Маир се слаже да није храм из приче о Самсону, нити да проналажење ових остатака може доказати, додали би или оспорити, историчност приповести о Самсону, али оно нам – у најмању руку - даје добру представу о томе какву би слику о филистејском храму имао онај ко је написао причу.

Сам Гат је, међутим, познатији по приповестима са почетка стварања јудео-израилске монархије. Наиме, то је град легендарног библијског дива, Голијата. Био је то витез-заточник филистејске војске којег је поразио, у славном мегдану, још увек непознати и млади Давид. Овом победом, Давид је започео свој драматични пут од пастира и дворског музичара, преко угледног војног заповедника, царског зета, политичког дисидента и одметника до престола уједињене јудео-израилске монархије. Ово је град, током којег је Давид, бежећи од цара Давида потражио и добио уточиште под заштитом филистејског цара. 

Археолози се, ипак, нису надали да ће наћи трагове града из времена у којем га спомињиму библијски писци, а онда изненада и потпуно неочекивано археолози су открили трагове старијег и значајно момументалнијег града који су потицали управо из времена Давида и његовог легендарног противника. Неки од откривених зидова били су широки и преко 4м, а камење је имало дужину 0,9-1,8м, што је проф. Маиера навело да устврди да у остатку Леванта из овог периода ‒ па чак ни познији град са исте локције није било познате сразмерно колосалне структуре. Оне сведоче да описи библијских писаца који сведоче о доминацији Филистејаца над Израилцима тог доба (1Сам 10:5; 13:19-21; 2Сам 23:14), а која је окончана током другог дела Давидове владавине, имају историјску основу.Гат је накратко поново насељен у касном ГД. Тада је био мало насеље Јудејаца који су имали непосредан увид у остатке његове негдашње славе. Можда је непосредан сусрет са масивним градским зидинама инспирисао легенду о Голијату створивши приповест о диву достојном дивовског града из кога је потицао.

Прича о Давиду и Голијату је свакако једна од најпознатијих. Она је инспирација малим и потлаченим у борби против великих и моћних, баш попут многих других бајки, али она је – археологија сугерише – много више од бајке, она је ехо историјског сећања обликованог у сенкама дивовских остатака Голијатовог града, град који је значајан и разумевање приповести о Самсону, див-јунаку његових израилских непријатеља. Можемо, стога, рећи да је Гат, на неки начин град два библијска дива. 

 

Извори: