ГОСПОЂА ПОТИФАР - ЖЕНСКИ ЛИКОВИ У ЈОСИФ-ПРИПОВЕСТИ, други део

То није једини пример женске сексуалне асертивности у Библији. Када су Лотове ћерке помислиле да је он последњи живи човек, напиле су свог оца и спавале са њим, из стриктно прокреативних мотива. Тамара је мамила Јуду, али је и она, као што смо видели у претходном поглављу, имала узорне мотиве. Витсавеја је можда била скромнија док се купала на крову, али Давид је био краљ и његов позив се није могао занемарити. Рутини поступци са Возом су, наравно, за сваку похвалу. Ови примери истичу госпођу Потифар као изузетак – изгледа да је мотивисана искључиво пожудом, али њени мотиви добијају оскудно објашњење. Епизода заузима само десет стихова и чак се и тада чини секундарном у односу на тему Јосифовог метеорског успона.

Читалац може да претпостави да се Јосиф временом развио у згодног и примамљивог младића (Пост.39:6б уп. 29:17) због чега је постао мета господарове супруге која га је више пута позива у своју ложницу што је он одбијао позивајући се на поверење Господара и Бога.Исламски историчар из 11. в. описао је Јосифове чари као неограничене: Јусуф је био светле пути. Имао је лепо лице, коврџаву косу и велике очи. Био је средње грађе, руке и ноге су му биле мишићаве, стомак „гладан“... Имао је кукаст нос и мали пупак. Црни младеж на његовом десном образу био је украс на његовом лицу, а између очију била је мрља бела као пун месец. Трепавице су му биле као орлово перје, а када се осмехнуо, светлост му је пепела из зуба. Када је Јусуф говорио, зраци светлости су сијали између његових усана. 

Да ли Јосифов изглед у потпуности објашњава поступке госпође Потифар? Сигурно је било и других згодних слугу у Потифаровој кући, и иако је Јосиф служио више као главни domo него као дечак у базену, његов етнички статус га чини посебно рањивим будући да му је господарева супруга била етнички, друштвено и економски надређена.Наратор почиње сцену нагло, императивом лези са мном (две речи на јеврејском) и читаоци могу да буду запрепашћени невољном сажетошћу извештаја који тако мало места даје горким и захтевним специфичностима живота. Живећи у нашем хиперсексуализованом и хиперкомодизованом друштву савремени читалац можда не дели ово запрепашћење.

Наратив Пост 39 се усредсређује на искушење протагонисте да спава са женом господара. Неки тумачи сматрају да је целина обликована као свесна паралела Пост 3 и опису првородног пада. Ово је на фантастичан начин разрађено нпр. у знаменитом вишетомном делу тј. роману Т. Мана. Улога Потифарове жене је директније примамљива од улоге жене у Еден-наративу, али обе приказују жену у центру приче која се бави послушношћу или непослушношћу. У сцени сексуалног злостављања уводи се помињање Јосифове јединствене лепоте, која се представља као покретач читаве перипетије. Физички опис није чест у Библијии читаоца позива да обрати пажњу на речено као нешто значајно за даљи ток радње. Јосифова лепота тера нас на размишљање о Јосифовој јединственој туници.

Сличност наратива лежи у наглашавању визуелне привлачности жељеног предмета (Пост 3:5-6). Нагласак на ономе што жена види наглашава чињеницу да је дрво визуелно пријатно. У причи о Јосифу и Потифаровој жени, сличан је нагласак на визуелној привлачности Јосифа. Јосиф је предмет сексуалне жеље Потифарове жене због своје лепоте и лепоте свог тела (Пост 39:6). Његове физичке особине добијају велики нагласак од раних библијских егзегета, који су приметили не само Јосифову велику лепоту већ и снажну реакцију Потифарове жене. Јосиф је предмет њене жеље, а описан је терминима који наглашавају његову спољашњу лепоту и визуелну привлачност. Као у Еден-наративу, жена је привучена физичком лепотом. Аналогија није непосредна, али је свакако препознатљива.

Двоструки нагласак на визуелној привлачности истакнут је у наративима који описују преплитање жеље и искушења кроз женски лик. Такође, и у причи о Јосифу протагониста ужива велику слободу и одговорност, а ускраћена му је једна ствар (Пост 39:2-6).  Било да се ради о Потифаровој жени или о Потифаровим приватним стварима, то изузима врло малу област од Јосифове контроле (Пост 39:8-9). Унутар куће, сам Потифар није већи од Јосифа. Јосиф има скоро сву слободу и одговорност у Потифаровој кући коју има његов господар. Јосифова слобода и одговорност су ограничене у једном важном погледу (Пост 39:9).

Прекорачење ове границе представа нарушавање поверења његовог господара, као и грех против Бога (Пост 39:8-9). Јосиф и приповедач приказују Јосифов положај у Потифаровој кући као ауторитет и одговорност, заједно са ограничењем тог ауторитета и слободе која иде уз то. Јосиф неће узети Потифарову жену; она, и само она, представља границу коју Јосиф не сме да пређе.Јосиф одбија да пређе границе које дефинишу његову улогу. Пост 39:2-3 и 39:21.23 чине inclusio око приче о Јосифу и Потифаровој жени. У 39:21 почиње нарацију о Јосифу у затвору, постављајући структурну паралелу између Пост 39:1-20 и Пост 39:21-40:23. Јосифово време у Потифаровој кући почиње изјавом да је Господ био са Јосифом. Изјава потврђује да Бог није напустило Јосифа упркос његовој несрећи. Његов положај променио на горе, од омиљеног слуге до лажно оптуженог затвореника, али Бог остаје с њим, док Адам и Ева су делом лишени Божијег присуства након свог чина.

Препознајући да је мушкарац у искушењу од стране жене, признаје улогу коју она игра у његовој непослушности. Потифарова жена игра сличну улогу за Јосифа. Она више пута искушава Јосифа, дословно дан за даном (Пост 39:10). Њен наступ је далеко од учтивог позивања и подразумева извесну дозу насиља. Угњетавајући карактер женске жеље даље је подвучен њеним непрекидним инсистирањем.Према неким схватањима, Портифарову жену Јосифово супротстављање, када то није очекивала, учинило је још насилнијом у својој љубави према њему; и пошто је била веома опседнута страшћу.Епизода показује како се препреке посесивних односа, егоцентричности и ривалства настављају кроз приповест о Јосифу. Јаковљево уздизање Јосифа, настављено је у чину Потифара, а очева посесивност се радикализује у чину Потифарове жене. Овај проблем је решен тако што је Јосиф препознао границу у односу на свој однос према другима, али је и границу у односу других према себи..Асоциајција је додатно ојачана супротстављањем оба комада одеће са изразима ових прилепљивих односа. Прво помињање Јосифове јединствене тунике је упоредо са глаголом אהב који истиче преференцијалне односе. У другој епизоди, на сличан начин, прво помињање одеће је упоредо са речималези са мном! Јосиф поново постаје предмет нечије посесивне жеље.Занимљив је избор речи. Реч תפש, хватати изражава радњу држања нечега у руци, контроле, поседовања, затварања некога у властиту руку. То указује на посесивни карактер односа ове жене према Јосифу.

Улога Потифарове жене обично се своди на сексуално узнемиравање, завођење младог Јосифа и прикривање својих злих мотива. Постоји могућност да су интриге и завођење биле само средство у већој борби за власт у Потифаровом дому. Такво читање је у складу са општом темом ривалства у Јосиф-приповести, а следи и из анализе говора Потифарове жене (39:14-19). Део који описује интригу је занимљив мозаик ограниченог броја речи и израза. Овде можемо разликовати три различите верзије исте приче.

Разлике између њих нам много говоре о женским намерама и динамици моћи у кући. Прву верзију, стварну, прича наратор, другу каже жена другим слугама, а трећу каже такође од жене свом мужу Потифару. Разлике између њих нам много говоре о женским намерама и динамици моћи у кући. Прву верзију, стварну, прича наратор, другу каже жена другим слугама, а трећу каже такође од жене свом мужу Потифару. 

Заправо, индикативна је већ и сама чињеница да је далеко више текстуалног простора посвећено њеном представљању догађаја осталим кућним слугама и Потифару него њеним мотивима. На став других слугу уопште се не обраћа пажња. Како су се Египћани осећали према Јевреју који је постао доминантан (кад је успео и своју браћу да учини љубоморним)? Говор госпође Потифар претпоставља озлојеђеност (39:14–15), али се показало да је погрешила, и у сваком случају је очигледно укључена у самооправдање.

Жена је доследна у обе своје верзије да је Јосиф побегао након што је она вриснула (39:14.18), док је у стварности било обрнуто (39:13-14). Занимљиво је да је њена  прва прича, достављена другим слугама, усмерена против Потифара кога пред робовима да је довео Јосифа у кућу (39:14) и тиме (посредно) изазвао догађај. Она користи плуралЈосиф нас је увредио што показује да она циљано нарушава однос између Потифара и његових робова. Да ли је ово ехо Јосифовихлошихгласовао браћи? Она говори о Јосифу као о Јеврејину (39:14). Касније видимо, присуство Јевреја за столом било је за Египћане увредљиво (43:32). Верзија приче која је испричана слугама (39:14-15) је разрађенија од оне која је испричана њеном мужу (39:17-18) односно садржи дужи опис њеног вапаја за помоћ, као и кључне детаље о самој увреди: то је био сексуални напад. Она се слугама јасно представља као жртва сексуалног насиља и екстраполира ову увреду на цело домаћинство. Њен говор је усмерен на Јосифову етничку припадност и Потифарово вођство.

Друга верзија њене приче, упућена Потифару, много је једноставнија. Прескочен је сексуални контекст приче, али је изнова наглашен Јосифов јеврејски идентитет (39:17) и положај роба. Овога пута не означава Јосифа као успешног и моћног. То је занимљив помак, јер ривалство у читавој причи осцилира између позиција господара или роба. Изгледа да није задовољна тиме ко је Јосиф постао у домаћинству и наглашава Јосифов прави статус: роб, странац, предмет. И, закључује, рекавши то је за мене увреда. Овог пута заменицаје у једнини, а она се представља као једина жртва увреде. Она јасно напада однос између Потифара и Јосифа као да жели да уклони Јосифа са привилегованог положаја. Значајан је још један детаљ. Наратор два пута наводи да је Јосиф оставио одећу у њеној руци (39:12). Жена, међутим, свима говори да је оставио одећу поред ње (39:15.18), сугеришући да је наступио са јасним намерама.

До ове тачке смо се фокусирали на Потифарову супругу, али њен лик остаје упечатљив тек уколико се сагледа и лик Јосифа у Пост 39. Различити рабински текстови одушевљавају се Јосифовом самоуздржаношћу. Постављало је питање да ли би седамнаестогодишњи младић вреле крви могао да се одупре. Равини су истицали да Писмо ништа није сакрило у случају Јуде и Рувима, па тако није ни у случају Јосифа. Једноставно, он је одбио искушење. Ово тумачење није свима било убедљиво. Нпр. Марк Твен, један од циничнијих читалаца Библије, прокоментарисао је да је у приповести бар Портифарова жена приказана уверљивом. Постоји осећај да се младић превише буни, али чини супротно. Читалац је збуњен Пост 39:11. Знајући добро да господарица није била разуверена првобитним одбијањем, Јосиф улази у кућу да обави свој посао када у кући нема никог другог сем господарице која га прогања?

Зашто су сви били ван? Да ли су били на паганском фестивалу? Нпр. Рави Исмаил је износио такво схватање: тог дана је био њихов празник, и сви су отишли на своје идолопоклоничке обреде, али им је она рекла да је болесна. Рекла је да нема дана у којем би се могла препустити Јосифу као овај дан!И она га ухвати за хаљину његову...  И зашто се у тексту каже људи из куће, а не само слуге? Текст као да наглашава да је место празно. Јосиф, чини се, није био превише опрезан у погледу дистанцирања. Неки чак сматрају да се Јосиф удварао господарици. Неки равини претпостављају да је Јосиф намеравао да згреши са госпођом Потифар, али је победио жељу да то учини. Било је оних који су изражавали сугестивне коментаре у односу на формулацију да обави посао.Наратор изричито помиње да је остао да ради свој посао, а глас наратора треба третирати као објективну истину у причи. Не знамо, међутим, да ли је овај рад био неопходан и да није био само изговор.

Постоје индиције да је он изазвао поступке Потифарове жене будући да је Јосиф описан као данди.Јосиф, можда, није био потпуно невин у сцени завођења у Потифаровој кући. У складу и са равинском традицијом, уводна фраза после ових ствари (ст 7) сугерише да је проводио доста времена у сређивању.Јосиф је и даље најпожељнији, али његова моћ није апсолутна. Јосиф је у сличној позицији у Потифаровом дому, као и у очевом дому у Ханану. Равини замишљају Јосифа који коврџа косу и исцртава очи изазивајући грабежљиву медведицу; његово понашање позива на женску агресивност.

Када равини дођу до тачке у тексту у којој Потифарова жена окреће поглед на Јосифа, први корак који направе је да повежу њене речи са одломком из ПрСол 7:6-20. Овај одломак је стилизован као анонимно упозорење да се избегне завођење туђинке, равини су у њему прочитали Јосифову невољу, при чему је каткад сматрају оправданом. Тако неки од њих се позивају на Пс 125:3, објашњавајући да је штап зла  Потифарова жена.Другим речима, Јосиф није био праведан и заслужио је оно што је добио због тужакања браће.Разболећу медведицу [Потифарову жену] против тебе [и видећемо каква ћеш тада размишљати]. Други равин замишља да Бог говори Јосифу да ће му нанети искушења теже од било којег што је претрпео његов отац.Неки равини у Јосифовом одговору (Пост 39:7-9) препознајуизвесно жаљење или чак замишљају да пре него што одговори на захтев заводнице, Јосиф размишљао потенцијалним последицама прихватања њеног предлога, кроз искуства његове породице, те да улаже крајњу снагу воље да би одбио искушење. Касније у Светом писму, преступ цара Давида Витсавеји пружа упечатљиву паралелу са Јосифовим околностима да је вреди истражити(2Сам 11; 12:7-9).

Величанствени расплет постбиблијских, међукултурних традиција о Јосифовом понашању у Потифаровом дому даје бројна оправдања и оптужнице Јосифа много детаљнијим. У Јубилејима Јосиф разваљује врата да би побегао (зашто су била закључана); Зав12патријараха сугерише да је Јосиф чак размишљао о односу са овом женом.

Ово читање отвара могућност да је Јосиф заиста попуштао искушењу и био активно спреман да одговори на позив Потифарове жене.Јосифова активна романса није само морална дилема, већ има шири политички, културни и друштвени контекст. Јосиф је у искушењу страном културом и ризикује да се одрекне свог правог идентитета и буде апсорбован од стране. То се развија на фараоновом двору, где Јосиф пориче свој прави идентитет и улази у романсу са египатском културом, стварајући нови, египатски, идентитет. Ипак, он је реаговао дефанзивно одмах након што је жена почела своје акције. Постоји, међутим, још један траг који може подржати идеју да је веза са Потифаровом женом мотивисала Јосифа да се одрекне свог идентитета и стави египатску маску - истицање да је он Јеврејин.

Како се Јосиф одупро искушењу? Неки тумачи заузимају став да је Јосифово религиозно васпитање било одлучујуће. Јосиф који одбија блуд у складу је са Јосифом који учи фараона да мудрост и успех прате оне који верују у једног Бога.У том тренутку лик његовог оца и укаже му се на прозору. Он му рече: Јосифе, твоја браћа су предодређена да њихова имена буду исписана на свештеничком напрснику, а твоје је међу њиховим. Хоћеш да се то избрише и да се ти назовеш пастир проститутки? Одједном [победио је своје жеље]– каже један од равина.

У фасцинантној интерпретацији, једна линија заправо повезује Јосифову ситуацију са Авраамовом жртвом из Пост 22. Ово тумачење ставља додатну одговорност на изабрану линију да остане морално исправан и имплицира да статус изабраног гарантује кушање. Рабини следе овај став, тумачећи Јосифово одбијање Потифарове жене у светлу свести да неће бити способан за свој задатак кад год га Бог позове – снажан подсетник на одсуство Божјег гласа у тексту. Он се плаши каква би га казна снашла за сексуалне односе са удатом женом). У јасној паралели са Јаков-наративом, Јосиф се брине да би тиме изгубио право првородства попут Рувима.

Када Потифарова жена покуша да га заведе, он одбија, не само зато што би прихвтање било грех против Бога, већ и зато што би то нарушило одговорност коју је сносио као управник Потифаровог дома. Јосифово призивање Бога изгледа скоро као накнадна мисао. Он га подиже због талената, али га на тај начин ставља у положај истовремено огромне одговорности и обавезе према свом добротвору.

Одбијајући да ужива у плодовима греха, Јосиф ризикује последице одбацивања жене и повреду њеног поноса која се развија у неумољиву жеља за осветом. Оптужује га за покушај силовања пред послугом (чинећи их индиректним сведоцима. Вриштање, оружје нападнуте жене, сматрало се довољним доказом да се она опирала (Пнз 22:23–27), а одећа коју је наводни силоватељ оставио за собом била је доказ и његових намера и његовог идентитета. Да се њене слуге не би односиле према овим доказима са било каквом сумњом, Потифарова жена апелује на египатску солидарност у суочењу са странцем и покушајем да искористе његове узвишени положај. И тада као и сада, ксенофобија често подиже баук легендарне сексуалне моћи странца, карактеристично и оптужујући оне који су одговорни за његову надмоћ.

Да ли се Јосиф бранио од оптужби? Библијски писац не даје податке о томе. Ј. Флавије представља да се Јосифово витештво протеже на свесну одлуку да се уздржи од одбране, већ да се уместо тога узда у Бога. Сасвим супротан закључак долази у кур'анској верзији овог обрачуна. Као прво, Јосиф се брани вербално од оптужбе за покушај силовања.Можда је о тој ствари једноставно одлучио Потифар без икаквих консултација - ако је идеја била да се сачува образ. Суочен са супротним причама, један члан Потифаровог дома сугерише да је начин да се открије истина да се види да ли је одећа поцепана одострага или напред. У Кур'ану: И када је њен муж видео да је Јосифова кошуља поцепана отпозади, рекао јој је: 'Ово је један твојих трикова. Твоја лукавост је заиста велика! Јосиф, не говори више о овоме. Жено, тражи помиловање за свој грех. Погрешила си.’Занимљиво је да ова размена претходи сцени банкета у којој његова супруга парадира са славним Јосифом пред градским женама, призору који је довео до веома разрађених традиција. Тек након тога Јосиф преклиње Алаха. Кур'ан заузима став који је само наговештен у Библији: Јосиф мора бити у затвору да би одржао изглед. Ипак, упркос доказима које су видели, Египћани су сматрали да је исправно да га затворе на неко време.

Ванбиблијска предања, остају – свакако – мање или више вероватне спекулације, али чини се да неке закључке ипак можемо да изведемо. Суочен са мучним, наметљивим односом Потифарове жене, Јосиф реагује на два начина. С једне стране, он препознаје границе своје моћи и одбија да је злоупотреби. С друге стране, он поставља јасне границе и, када се оне пређу, радикално се одваја, доводећи своју позицију и статус у опасност. То значајна промена у поређењу са претходном епизодом из Јаковљевог дома и решава препреку посесивних односа. Од пасивног и зависног, Јосиф постаје одбрамбени и радикалан, бори се за своју аутономију и брани своје границе.

Сцена указује на развој Јосифовог карактера откривајући да он није раван лик, за разлику од таквих ликова у приповести, који су углавном функционални. Такви ликови се током приповедања не мењају  и немамо много приступа њиховом унутрашњем животу. Они су огледало главних ликова и имају уску функцију у причи.Они померају причу унапред или провоцирају главне ликове да покажу нешто од своје личности или унутрашњег живота. Тако су Јосиф, Јуда или Јаков пуноправни ликови, док су Потифарова жена, затвореници или фараон равни или функционални ликови, који имају одређену улогу у наративу.

Ликови се обично дефинишу њиховим именом или првим речима. Ови моменти нису само део наратива, већ често имају значајну откривајућу улогу. Нпр., Јосиф своју браћу назива синовима свог оца (37:2), а не својом браћом. Када Потифарова жена разговара са својим мужем о Јосифу као о Јеврејину, робу, ономе кога си ти довео избор речи није случајан , баш као ни то што је она на сцену изведена директном и тренутном наредбом лези са мном! (39:7). Овај кратки исказ није само део заплета, већ доприноси показивању ко је Потифарова жена.  Ово је снажан пример који открива да је једна од карактеристика библијских приповедача тежња да не кажу ко су и какви су ликови о којима приповедају, већ да то покажу изазивајући реакцију публике односно интерактивно читање/слушање

 

Т. Ман је био фасцинирам библијским наративом о Јосифу. Можда се у њему препознао и то на више нивоа. Јосиф је странац, како у свом дому тако и у Египту, баш као што је то и сам Ман, Јеврејин у нацистичкој Немачкој из које бежи на Запад који га сумњичи за комунистичке идеје. Ту је и тема неостварене (хомо)сексуалности Т. Мана. Међутим, у Мановом читању библијског наратива, и наравно обради нарочиту пажњу привлачи карактеризација женских ликова, између осталог и Потифарове супруге. Он је на неки начин правда и упоређује са Рахиљом и Тамаром. Он прича о неиспуњеној сексуалности, исправљајући погрешно (из његове перспективе) схватање да је она била нифоманка. Он описује да је Потифар кастриран (чиме му је гарантован положај евнуха на фараоновом двору) и да је њихов брак био унапред договорен када су били деца (идеја кастрираног Потифара има оправдање у библијском тексту и прихваћена је од неких савремених научника).Она је, стога, присиљена на аскетску и естетску егзистенцију као девичанска супруга Амоновог култа. Она се страствено заљубљује у Јосифа и прво одлучује да покуша да га неуспешно уклони из домаћинства. Измучена, принуђена је да открије своју љубав Јосифу који је одбија, али и манипулише њеним емоцијама што чини да Потифарова жена постепено губи свако достојанство. У том тренутку она деградира у ирационалну, осветољубиву жену описану у Постању. Њене речи лези са мном, Ман препознаје као коначни крик крајње психичке и физичке муке.

Као Египћанка,госпођа Потифар стављена је у сукоб са Мановим херојем и на крају одговорна је за његов пад. Међутим, и овај опис треба сагледати у контексту Мановог дубоко двосмисленог приказа асимилације у тексту. Ман одступа од Јосиф-традиције (библијске и постбиблијске) хуманизујући другог, али јој се придружује у истицању стрепњи сексуалне трансгресије и асимилације.

Ман замишља како Јаков оцрњује паганизам Египта постављајући границу своје монотеистичке вере и обичаја и нечистоте египатских култова. Скреће пажњу на њихове сексуалне навике, сугеришући чак и да је њихова боја коже резултат сексуалног преступа њиховог претка.

Јаковљеве речи подсећају на растућу плиму расизма против којег се сам Ман борио у Немачкој. Јаковљева упозорења Јосифу су готово пророчанска. Ипак, Манов Јосиф сазрева изван граница и пропуста његовог оца, имплицирајући да се Јаковљев став према другоме граничио са нетолеранцијом. Када се Јосиф нађе у земљи паганских идолопоклоника види да обичаји странаца нису толико различити од обичаја његове породице. Ман од самог почетка повезује Јосифа са одређеним паганским сликама и чак примећује да је имао физичку сличност са Египћанима. Према Ману, Јаков му замера недостатак скромности и религиозног назадовања због дословно екстатичког односа према Месецу. Ова слика наговештава Маново повезивање Јосифовог односа са Богом и сексуалношћу.

За Египћане сексуална жеља је бол, а Потифар и његова супруга персонификују ову болест коју појачава присуство Јосифа. Јосиф сазнаје да Портифарова супруга, као невеста Амонова, не пати од земаљских жеља, али постаје јасно да то није тачно чим Јосиф ступи на сцену. Портифарова жена,све свеснија своје сексуалности, губи на лепоти за разлику од Јосифа који због уздржања бива све лепши. Потифар је јасно свестан сопствене немоћи због чега је љубоморан на Јосифа. Јосиф сажаљева последице погрешне вере господара и његове жене, али и спретно манипулише Потифаровом несигурношћу. Јосифова склоност подсмевању пожуди повезана је са његовим осећањем супериорности што води његовом паду.Разлози Јосифове гвоздене чедности, у Мановој перспективи откривају дубоку забринутост због изгнанства међу другима. Његово одбијање нечистоте Египта персонификоване у Потифаровој жени (у вези са својим статусом изабраног) и враћање вери свог оца је истакнуто. Јосиф схвата да су Јаковљеве предрасуде против Египта због Агаре и Хамовог греха углавном неправедне, али сматра да је страх његовог оца од идолопоклонства оправдан и одбија га веза Потифарове жене са паганским култом мртвих. Он осећа одговорност за савез праотаца који је подразумевао и умножавање потомства.

Коначно, Јосиф се плаши да ће открити своју голотињу. Ман настављајући се на равинско тумачење и јелинистичке писце описује Јосифа који на сексуалне преступе гледа као на кршење отачке вере и, последично, ускраћивање благослова. Јосифова чедност је на крају одбрана од асимилације и покушај да се сачува свој посебан статус. Поставља се питање: који је степен асимилације прихватљив?

Ман асимилацију види позитивно, као анти-расистички моменат. Јосиф постаје Египћанин, и видљиво и, касније, у понашању, али Јосифова екстремна трансформација има своју цену.  У психолошком смислу, живот странца који се прилагођава деци земље јенешто старо и познато Авраамовој породици која се као дошљачка прилагођава староседеоцима Ханана, али увек са унутрашњим резервама и одвојеним, трезвеним погледом на удобне, али окрутне Валове обреде које су практиковали Хананци.

Јосиф асимилацију схвата као део своје дужности. У завршном тому (Јосиф хранитељ), Ман се поново удаљава од протагонисте којег је оставио у дубинама јаме и окреће се природи Бога. Ман парира почетку Милтоновог Изгубљеног раја и објашњавањем да је због Јосифове ароганције Бог био приморан да поново интервенише у његов живот. Последње речи су загонетне, с обзиром на оно што су Јосиф (и приповедач) до сада изразили: да Јосиф мора да се спусти да би достигао висине које му је Бог резервисао.Божја наклоност према његовом створењу дубоко га везује га изабрани народ који је најтачније одражавао божанску природу. Последично, развија се циклус у коме поступци Божјих људских обличја захтевају од Њега да казни компромитујуће понашање тог ’најсличнијег’ створења, али и да награди Авраамову лозу. Самаел је посебно задовољан како Бог мора да се спусти да би се такмичио са паганским боговима.У овом уводу Ман објашњава не само Божје очигледно прихватање и прилагођавање морално компромитујућем понашању Јосифа, већ и Његове горљиве забране дружења са паганством и идолопоклонством.

У том критичном тренутку, Ман наговештава да је Јосиф подбацио на више од нивоа ароганције – да је пао у искушење – можда би ризиковао да га Бог трајно напусти.  Сваки пут када Јосиф не успе, наратор се задржава на грешци. У младом Јосифу, читалац посматра како Јосифова ароганција измиче контроли, спуштајући га на дно бунара. Током та симболична три дана, Јосиф је приморан да увиди кобну грешку свог претходног живота и открива понизност у бунару. У Јосиф у Египту, гледамо Јосифа како се игра са измученом Потифаровом женом што гарантује његов пад. Ман је, међутим, брзо приметио да је ова казна била тако добро уређена да би послужила његовој будућој срећи, све док није била већа и сјајнија од онога што је уништено. Тако схватамо да су за приповедача Јосифове грешке биле неопходне за његов успех јер су гарантовале раст карактера; али када се враћамо на Прелудиј у вишим ешалонима, знамо да за Бога Јосифове грешке нису биле суштински или неопходан корак да би се постигао његов већи план. Ипак, Он користи и госпођу Потифар да би тај план остварио.

Маново читање, колико год фиктивно и слободно било, наводи нас да преиспитамо своју склоност ка црно-белој карактеризацији библијских личности и да уложимо напор да сагледамо те ликове као стварне људе у њиховој могућној, претпостављеној, од библијских писаца наговештеној или чак јасно описаној комплексности карактера.